ХЕРАЛДИКА И ИДЕНТИТЕТ

ПРЕДАВАЊЕ У МАТИЦИ СРПСКОЈ

Нови Сад, 28. 6. 2017.

Хералдика је веома дуго била страна и непозната реч међу данашњим Србима. То није тешко разумети. Хералдика је нераздвојива од прошлости, а ми смо дуго и страсно уверавани да је најсигурнији пут ка будућности онај који води преко заборава прошлости. Хералдика је, наравно, и део садашњости, али наш пут је био оригиналан и подразумевао је да је наша садашњост аутохтона и аутономна, на стази од жутих цигала која почиње у Кумровцу и завршава се у Кући цвећа на Дедињу! Прецизније, читава сврха садашњости била је да сервисира себе саму. Уз велике губитке коначно смо сазнали да ни однос према прошлости нити онај према садашњости нису били грешка већ део малигног система. Над прошлошћу нисмо имали ни контролу ни утицај, над садашњошћу која одбија да постане прошлост још и мање. Будућност смо, наводно, контролисали! Der Morgige Tag ist Mein! Били смо и остали парадигма шизофреног друштва, и на то смо се добрим делом давно привикли. Шизофрена аберација која је постала стварност изродила је култ незнања, презир према етици, неповерење према традицији и идеолошки догматизам. Аномија, која је наша стварност, веома се тешко прилагођава инструментаријуму хералдике, која је – изнад свега – систем! Наиме, хералдика подразумева постојање и функционисање инхерентног таксиса који је логичан у композицији и технологији, заснован на моделу која нужно захтева проток времена као аргумент и као доказ своје основаности и оправдања. Још једноставније, хералдика почива на идентитету, њему служи и њиме се напаја.

Али, шта је то идентитет? Како га дефинисати? Може ли се, уопште, постојати без идентитета? Може ли се идентитет поништити, трансформисати или направити? И, ако може, чему?

Џејмс Ферон, један од истакнутијих лингвиста, веома је луцидно запазио да сви знамо шта значи реч „идентитет“, а да ипак не постоји једна и јединствена дефиниција шта та реч подразумева као константу. Он цитира Хога и Абрамса  (1988) који сматрају да је „Идентитет оно што људи замишљају да су, какви су и како се односе према другима“, потом Денга  (1995) за кога је „идентитет начин на који појединци и групе дефинишу себе саме и начин како их дефинишу други, а на темељу расе, етницитета, вере, језика и културе“, и Џенкинса  (1996) који сматра да се „идентитет односи на начин на који се појединци и заједнице разликују у погледу сопствених друштвених односа са другим појединцима и заједницама“. Блумов  (1990) приступ почива на схватању да се под појмом „националног идентитета утврђују услови под којим је маса постигла самоидентификацију са националним симболима и присвојила националне симболе“. Ту се већ приближавамо нечему што припада привилегованом домену хералдике. Али,  Каценштајн   (1996) шири дефиницију тако да се, по њему, „идентитет по правилу односи на узајамно формиране и динамичне представе о себи самима и о другима“ а Тејлор  (1998) додаје елементе безобалног индивидуализма тврдећи да је „мој идентитет дефинисан хтењима и препознавањима која чине границе хоризонта у оквиру којих од случаја до случаја ја закључујем шта је добро, вредно, или шта треба да се чини, или шта подржавам, а чему се супротстављам“.

Из овог малог избора ставова и судова које су током последњих четврт века изнели неки од важних аутора на пољу политичких и социолошких наука није тешко уочити да је заједнички супстрат сачињен од фактора традиције, у коју спадају раса, нација, вера и култура, а да се разлика своди на појачано деловање спекулативног разумевања личности као производа утицаја помодних и глобалистичких трендова и на безлични доживљај безобалног термина који називамо садашњошћу, што је све – наравно – потпуно тачно, али ни за милиметар не доприноси јединствености или прецизности дефиниције идентитета. Јер, проблем да ли наш идентитет примереније одређује оно што смо или оно што желимо да будемо своди се на питање да ли доминантни коректив у самоспознаји дугујемо наслеђу или сопственом искуству. Наравно, од данашње теме се ваљда и не очекује да помири разне разбокорене ставове аналитичара и научника који је првенствено баве социолошким и политиколошким темама, али нам интелектуална пристојност и етички интегритет налаже да укажемо на потенцијално спорне тачке у даљем дискурсу. Јер, хералдика, као што је речено, не може да се раздвоји од појма идентитета!

Може ли се, онда, постојати без и изван идентитета? Може, али нема зашто!

Може ли се идентитет поништити, трансформисати или поправити? Може, али када га једном поништите, трансформишете или поправите то више није ваш идентитет. Тачније речено, идентитет постоји, само није ваш. Ви насупрот томе, не постојите, јер ваш идентитет више не постоји или припада другом!

Из аспекта хералдике, идентитет се остварује и експонира на два различита плана: као интерни план, у коме темељ идентитета тражимо у сличности са другима, и као екстерни план, у коме се идентитет заснива на различитости од других. На интерном плану, наш идентитет је последица генетског наслеђа; на екстерном плану, наш идентитет дефинише скуп наслеђених традиција, веровања и друштвених конвенција које се разликују од оних које, пре свега, одликује наше суседе, а потом и све друге заједнице са којима имамо било какав стални или узајамно условљени контакт.

Да се подсетимо шта је предмет хералдике. Хералдика, као помоћна историјска наука, проучава, тумачи, бележи, региструје и чува систем привилегованих симболичких композиција које се заснивају на следећим претпоставкама:

- наследности,

- непроменљивости, осим у приликама које су дефинисане и не нарушавају интегритет система,

- канону садржаја и начина приказивања тог садржаја.

Шта је наследност? То је основни, темељни и суштински карактер грба. Грб је власништво свог поседника и неограничен је временом већ само и искључиво валидним правним наслеђем без обзира да ли је засновано на генетској, законској или харизматској основи, или на свим поменутим основама симултано. Поједностављено, грб је трансвременски и трансгенерацијски визуелни симбол свога власника. Право наслеђа утврђује, с једне стране, генетски аспект сукцесије, а с друге стране важећи правни систем који сувереном силом регулише правну норму сукцесије. Природа грба је да представља симболички мост који повезује генерације истог армигерног претка и свих његових армигерних потомака. У том смислу, није битно да ли је армигер физичко или правно лице, али се подразумева да мора бити морално лице! Ово је веома битна констатација, јер грб мора да поседује морални лик. Тај морални лик је нераздвојив од моралног лика власника грба; прецизније грб је симболички сублимат власниковог моралног лика, отуда је увреда грба истовремено увреда власника, а повреда власника је и повреда грба. Грб може бити власништво и морално инвалидног армигера, и у том случају инвалидност се преноси на грб. Тај феномен може бити, у зависности од околности, експлицитан или имплицитан. Као што се то и иначе дешава, инвалидност у једном систему може парадоксално постати хипер валидност у другом систему! Као и издаја, ако је у корист победничке стране!

Шта се подразумева под непроменљивошћу? Да би симбол могао испунити своју намену наследности, мора у целини или барем у битном делу бити непроменљив. Непроменљивост не значи инертост, па грб визуелно током времена бележи нове и важне елементе идентитета свог актуелног власника и додатну селекцију идентификационих знакова под условом да они представљају трајну квалификацију система наследних или генетских права која чине правни и морални лик армигера.

Шта је хералдички канон? Најкраће речено то је скуп правила која су дефинисана током времена у оквиру система хералдичког изражавања и утврђеног кодекса амблематских синтагми; та правила дефинишу разлику између грба и било које друге графичке вулгаризације симбола. Хералдички канон се разликује од времена до времена и од места до места, али на општем нивоу мора поседовати три непроменљиве карактеристике: 1- композиција мора бити лоцирана на војном штиту као основном пољу, 2- композиција мора имати стабилан садржај, који се дефинише ликовима у штиту, њиховим положајем у штиту и њиховим узајамним односом, и 3- композиција мора бити изражена применом четири основне боје (црна, црвена, плава и зелена) и/или два метала (злато и сребро), с тим што је тај најужи избор временом проширен и на допуштене додатне боје (пурпур, азурноплава, крвавоцрвена, наранџаста, мрка и сива) и крзна (хермелин и његове варијанте, веверица и њене варијанте, самур и рибља или лептирова крљушт). Хералдика, као што је већ поменуто, почива на графичкој вулгаризацији симбола, истоветно амблему, али се од амблема разликује по посебном таксису и поменутим карактеристикама у односу на које је амблем инертан. Међутим, како је настала и развијала се у условима ограничених средстава комуникације, хералдика је дефинисала посебан став према вокабулару и синтакси како би обезбедила максималну прецизност у преношењу тачног садржаја грба. Прва претпоставка је да вербални опис садржаја мора имати апсолутно предност над ликовним, јер ликовни аспект зависи од много чинилаца, као што су ликовно средство или материјал, способност и вештина уметника, димензије слике и могућност прецизирања детаља, укључиво и ниво образовања онога који слику гледа и тумачи. Међутим, вербални контекст захтева једну, у време настанка хералдике, не мање ретку и ексклузивну вештину – писменост! Отуда су се људи вешти хералдици регрутовали међу танким слојем писмених, а како је и њихова писменост била танка, посебне привилеговане школе обезбеђивале су неопходни ниво за узајамну комуникацију. Отуда херолди, људи писмени у језику хералдике, постају важни и релативно добро плаћени службеници моћних, чије наслеђе су дужни да чувају, тумаче и – као специјализовани преводиоци – преносе оним круговима и нивоима државне, судске или црквене власти који су признати ауторитети за тумачење, признавање и спровођење власничких права, односно за препознавање идентитета. Ти херолди су први аутори хералдичких регистара, бележница и кодекса којим се њихово знање трансформише у јавни архив за утврђивање права власништва и наслеђа. Тек на основу њихових писмених и графичких забелешки отвара се простор за уметнике који ће од хералдике створити битан део амбијента који данас, оправдано или не, повезујемо са Средњим веком, посебно са периодом његовог цветања од 13. до почетка 16. века, периодом витешке културе, трубадурске поезије и стварања великих политичких, економских и идеолошких царстава, а у пракси баштинимо као трајно културно наслеђе европске цивилизације које нам омогућује да се препознатљивим амблематским језиком идентификујхемо и легитимишемо пред историјом и савременицима.

Симултано са стварањем и развојем хералдичког говора, развија се и модел пратећих елемената грба којим се проширује информативна основа хералдичке идентификације.

Све ово враћа нас на питање шта је то што дефинише идентитет физичког или правног лица, а што се кроз хералдику посебно апострофира или игнорише?

Формално гледано, идентитет се означава путем пет маркера:

Име и презиме: Основни маркери физичког и правног лица- презиме као ознака припадности породици или племену, име као лични идентификатор унутар породице или племена, матични или какав други законом прописани број, жиг, шифра или визуелни идентификатор посебности међу инима.

Положај у друштву: Наследни, стечени или признати статус унутар једне одређене заједнице (клана, нације, професионалног круга, хипер- или хипо-елите, академског звања, интелектуалне или физичке препознатљивост, статуса по појави, статуса по одређењу или позиву, статуса по харизми…).

Функција: Поседовање егзалтираног статуса по основу рођења, избора, дара, конвенције, силе или харизме

Убикација: територијална провенијенција, локација обављања функције, посед, боравиште или место прослављања (култа, рођења, херојског дела, похрањивања или сахрањивања)

Верско и културно наслеђе: припадност конфесионалној зајединици (широј или ужој, на пример хришћанство, православне исповести, српске цркве, бачке епархије, парохије Светог Саве…) и/или културном кругу (Европљани, Балканци, Срби, пречански Срби, Новосађани…)

Сви наведени елементи само су део ширег корпуса идентификационих маркера који ближе дефинишу идентитет правног или физичког лица. У зависности од намене, тај корпус се шири или сужава да обухвати индикативно меродавни садржај. Код грба може постојати подједнако шири или ужи избор мотива који представља маркантни симболички сажетак идентитета свог власника. Основна разлика је у томе што избор мотива није прости резултат утилитарне потребе, ваћ се утилитарни домен изводи из самог садржаја грба. Другим речима, грб није само идентификатор, већ јавна манифестација посебности личности власника и његовог наслеђа. Та манифестација се не прилагођава актуелном моменту, већ се актуелни моменат прилагођава њој! Јер је актуелни моменат пролазни, а грб трајни феномен! Не обавезује власник грб, него грб власника! Ако није, то и није грб него робна марка или логотип! У том смислу, за хералдику име и презиме као идентификациони маркер постоје само као елемент утврђивања правне сукцесије власника грба.

Управо ту се крије разлог проблема који ми у Србији, а и нешто шире, имамо проблем са хералдиком! Ми смо постреволуционарно друштво које још увек пати од револуционарне трауме у времену у коме је пракса индукованог насиља далеко превазишла било коју дефиницију друштвене револуције. Још пре две деценије покушао сам да објасним да револуције обично кулминирају насиљем над прошлошћу, и да Damnatio memoriae није изум југословенских и српских комуниста, јер је темељни пример за радикални обрачун са сопственом наслеђем дала је још француска револуција. У погледу односа према хералдици, бољшевичка експанзија у Европи 20. века дословно је следила став француских револуционара. Рушење и насилно уклањање државних грбова са свих јавних објеката и са свих јавних места обично је праћено и јавном десекрацијом: ексхумација француских краљева из Сен-Денија, бацање моштију у септичке јаме, претварање храмова у штале и јавне тоалете, млевења балсамованих срца владара у сликарски цинобер за рад револуционарних стваралаца, пресликавање портрета, то су ритуали револуционарног егзорцизма којим се укида сећање и уводи нови почетак. Што је срамнији поступак са знамењима претходника, мисли се, то ће изгледати славније потоње дело! На дворце из којих су уклоњени дотадашњи власници, и са којих су уклоњени њихови грбови, нови власник ставља свој жиг, своју тамгу, која проглашава претходно право не само укинутим, него неважећим од настанка. Да није у питању само утилитарно власништво сведочи примена исте праксе и на споменицима без утилитарне вредности (на споменицима палим ратницима обијају се главе двоглавих орлова, надгробни крстови се замењују „пирамидама“, ознаке новог времена имплантирају се на меморијале оних који то и такво време нису ни наслућивали ни желели). Присуство грба претходника неугодно подсећа узурпатора да у посед није уведен наслеђем већ насиљем! Узурпатор, који настоји да се доместикује у својој новој улози и да затоми узурпаторски комплекс ниже вредности, најчешће хералдичку празнину испуњава сопственим симболима; ако их нема, и ако је сувереног духа и карактера, ствара нову, ауторску, хералдику (пример- Наполеон), ако је епигон копира је по угледу на оригинални модел силе која га је на власт довела, и уз коју се нада да ће се на власти одржати (пример- Тито).

Дакле, основно питање би могло бити зашто је облитерација историје била тако радикална баш на предмету хералдичких симбола, и зашто нови државни и друштвени систем није имао потребу да се сам искаже истим средствима, осим тамо где је вршио бастардизацију оригиналног предлошка. Да би се могли приближити вероватном одговору треба прво одредити значај, место и улогу државне хералдике у јавном животу и у свести народа. Пре свега, сваки грб по својој природи и функцији јесте формални представник и заступник свога власника, као што је то име, и као што је то потпис. Независно од естетске компоненте, садржај и подразумевана непоновљивост грба интимно су повезани са одређеном личношћу, без обзира да ли је личност правна или физичка. Његова ликовна одређеност, непроменљивост садржаја и строго дефинисан хијерархијски однос компоненти, с друге стране, чине га иконичком представом једног комплетног концепта, који на нивоу територијалне хералдике највишег ранга готово увек има контекст државног или националног програма. Отуда однос према државном грбу често има, и ван таксативних захтева закона, дубоко емотиван набој и представља снажан мотивациони и обједињујући фактор за народ. У таквом контексту, грб није неутралан амблем, већ знак постојања одређене политике и одређеног права! Док стоји знак нечијег права, то право није заборављено нити оспорено. Тај знак говори да је неко постојао или да је нешто постојало пре но што се власник променио, да актуелни власник није зачетник права ab ovo или ab urbe condita, да актуелно право почива на претходном праву и да је актуелни власник његов баштиник, а не извор.

Однос државе према грбу и његовом власнику одражава пролазност тренутка, и подложан је политичкој манипулацији у складу са тривијалношћу циља или опсесивношћу идеје промулгатора политичког програма који ствара и спроводи државну политику по било ком основу. Држава је привилеговани депозитар идентификационих елемената идентитета својих поданика. Држава по правилу сваког власника грба, осим саму себе, види као потенцијалног конкурента у погледу права власништва над нечим, било да је то нешто историја, функција, имовина, знање или иницијатива. Предмет власништва као извор проблема мења се од случаја до случаја и од времена до времена, и став државе не потиче од свести о одговорности за заштиту права по себи, већ од поимања заштита права у смислу сопствене апсолутне ингеренције на свако право, свуда и увек. Међутим, и поред феномена отпора према конкуренцији ауторитета и имовине било које врсте, разне државе или државни ауторитети се веома различито односе према појму и институцији грба. У Европи се арморијално право спроводи доследно и у складу са традицијом у Енглеској, Шкотској и Ирској, нешто либералније у Шпанији, Белгији, Луксембургу и Холандији, а сасвим либерално у Шведској, Данској, Финској, Немачкој, Чешкој, Португалу и Италији. Аустрија, Грчка и Бугарска немају никакав однос према хералдици, осим у оквиру заштите ауторског права, робног знака или марке и права локалне самоуправе на заштиту својих усвојених знамења. Француска је и овде специјалан случај, где се револуцијом од пре више од 200 година и данас оспорава културни образац који је Француску створио. Неке државе поседују официјелне хералдичке регистре и правно штите грбове и хералдичко-вексилолошка знамења које су званично регистровали (Русија, Молдавија, Пољска, Словачка, Румунија…). Суштина постојања таквих регистара је ограничавање права извршне власти да по својој потреби или некомпетентности арбитрарно интервенише у домену идентитета правног или физичког лица, али и слободе било ког правног или физичког лица да арбитрарно преузима или присваја туђи историјски, правни или идентификациони маркер.

Друштва у стању аномије, без обзира да ли је извор аномије револуција, транзиција или поли-тички хаос неке друге провенијенције, хералдику третирају као и све друго – као инструмент силе, као вежбалиште бруталне самовоље, и као полигон за демонстрацију неограничености сопственог незнања и примитивизма. У таквим друштвима, хералдика је слоган, маркетиншка акција, гола илустрација нејасних хтења и злих намера. Као и у свим другим областима јавног живота, хералдика се као периферна тема у којој се не могу остварити брз поток новца и непосредна злоупотреба овлашћења, препушта најнекомпетентнијим припадницима политичког или акултуралног клана, са последицама које се вољно и невољно остављају будућим генерацијама.

У односу према проблему идентитета, постоје четири основне категорије које држава или заједница, свесно или несвесно, примењују у времену којим доминирају политички, економски или културно:

 

Прошлост као извор и оправдање садашњости:

Хералдички идентитет у потпуности потиче и извире из историјског континуитета власника грба. Што је тај континуитет дужи, све је мања потреба да у симболичком смислу постоји било какво логичко, естетско или наративно оправдање. Што је краћи, његов наративни контекст постаје све битнији. Последица тога је да су стари грбови по правилу веома једноставни и немају друго образложење или тумачење осим сопствене древности. Насупрот, нови грбови по правилу морају да успоставе образложену и логичну слику историјског континуитета на који се позивају, а то за собом повлачи сложеност хералдичке композиције и вишеслојност симболичке синтагме. У актуелној европској пракси такав је случај у Великој Бри-танији, Русији, Немачкој, Шпанији, Белгији, Холандији, Србији, Пољској, Литванији, Чешкој, Мађарској, Бугарској…

 

Садашњост као оправдање и извор прошлости:

Хералдички идентитет пројектује у прошлост садашњу концепцију идентитета власника грба. У недостатку предака на које би се могао позвати као на извор сопствене аутентичности, власник пројектује измишљену генеалогију и хералдички је интерпретира на један од два начина: или присваја историјско хералдичко наслеђе других, који из било ког разлога нису у стању да своје наслеђе заштите, или измишља непостојеће хералдичко наслеђе, унапред проглашавајући за јерес свако другачије мишљење или тврдњу. Типичан случај је Босна и Херцеговина у делу пре и изван интервенције Карлоса Вестендорпа, а делом и „историјска знамења“ Војводине.

 

Будућност као порицање прошлости:

Хералдички идентитет се насилно формира и образлаже концепцијом природног права, идеолошке или конфесионалне ексклузивности, визионарским даром или харизмом. Прошлост се укида као извор континуитета и легитимитета, јер у њој актуелни демијург не постоји и нема утемељење, па се садашњост узима као нека врста космичког или локалног big bang-a из кога се образује нова стварност и нови свет. То је карактеристика револуционарног времена. Затечено стање, после рушења старог, узима се као апсолутна датост и нови легитимитет и идентитет успоставља на основу арбитрарне интерпретације непроменљиве будућности засноване на привилегованом познавању неминовности која нема алтернативу. Оваква ситуација постоји у срединама и временима утемељеним на помахниталој демагогији и непостојању било какве јавне политичке, историјске или етичке одговорности. У новијој историји Европе, то је ситуација у постреволуционарној Француској, шпанској Републици, Италији после 2. Светског рата, односно у земљама под управом комуниста и сличних тоталитарних конструкција (СССР, Мађарска, Румунија, Југославија….). Битан елемент порицања прошлости јесте порицање идентитета, а део идентитета свакако чини име. Отуда или насилна измена имена, или облитерација битне карактеристике имена, као што је случај са Војводином или Херцеговином, или Санџаком, где се тенденциозно хијерархијски статус територије или њен управни поредак употребљава уместо имена (Војводство чега? Херцегство чега? Српско? Светога Саве? Који Санџак од многих Санџака у османском административном систему?).

Глупост и незнање као инструмент власти:

Глупост је универзални феномен, ограничен само природним нестанком актера, али не и у погледу последица које остају као трајно завештање. Глупост у домену хералдике нема извор у хералдици, већ се хералдиком служи као игралиштем. Она се појављује као пратећи феномен у свим поменутим манифестацијама извора, али најмање тамо где је прошлост извор и оправдање садашњости јер ту постоји инерција традиције. Међутим у друга два доминантна облика, глупост по правилу долази до изражаја на нижем нивоу хијерархије одлучивања. То у пракси значи да ако се анонимност прошлости прокламује као став на врху, на свим нижим нивоима тај исти став поприма карикатурална обележја. Блажа форма феномена је незнање, јер незнање поседује способност да се накнадно образује и надомести знањем; глупост ту алтернативу нема!

Хералдика, можемо закључити на крају ове подуже приче, није српски проблем! Идентитет- јесте! Из анонимности у коју смо гурнути, и где копамо и рукама и ногама да останемо, неће нас извући никакве интеграције, никакви европски и ваневропски путеви и ентузијазам самопорицања. Утврђивање сопственог идентитета јесте, био је и остао је основни проблем нас Срба.То сам дужан рећи овде, у Матици српској.

Где, ако не овде!