Бојена графика, висина 34 цм
Краљевски двор

У Дворском комплексу налазе се две илустрације, рад Ивана Јаковљевича Биљибина из 20- их и 30- их година XX века. Реч је о две бојене графике са сценама из Бајке о Златном петлићу Александра Пушкина и руске народне бајке „Пођи туда-не знам куда“. Оба дела су колористички веома наглашена са живописним детаљима у виду орнамената из руске народне уметности. Та дела обилују прецизно обрађеним детаљима и симетријом у композицијама.
То указује на Биљибинов непоколебљив став према строгим законима који се најпре уочавају управо у композицији. Његова дела откривају умешност аутора да пронађе адекватно место за сваку фигуру, а посебно се истиче у постављању натписа и вињета. О његовом таленту и прецизности говори чињеница да је све детаље цртао „из руке“.

Иван Јаковљевич Биљибин
Рођен је у Тарховкој, 1876. у близини Петрограда у породици војног лекара, где је и провео највећи део свог живота. У Петрограду је завршио и правни факултет, али га је љубав према уметности одвела у Минхен 1898. године у атеље Антона Ажбеа. Неколико година затим, под менторством Иље Рјепина учи у уметничком атељеу Марије Тенишеве, руске кнегиње и великог мецене.

После оснивања уметничке групе „Мир искуства“ крајем 90-тих година XИX века, Биљибин постаје њен активни члан. Године 1899. Биљибин одлази у Тверску губернију где настају прве његове његове илустарције за бајке: Бајка о Ивану Царевићу, Жар птица и Бајка о Сивом вуку.

У периоду од 1902-1903. године Музеј Александра ИИИ поверио му је посао прикупљања етнографског материјала и фотографисања староруске архитектуре у Волгоградској, Олонеској и Архангелској губернији. Потпуно окупиран руским етнографским мотивима преноси их на своје радове.

После 1902. серијску публикацију Пушкинових бајки илуструје Биљибин. Илустрације руских чаробница, вила и других фантастичних ликова руског фолклора прославиле су овог уметника. Најпре се појавила Бајка о Цару Салтану (1907), затим Бајка о Златном петлићу (1910), а године 1905. издата је илустрована руска епска песма Волга, а коју Биљибин ради илустрације. Осим на илустрацијама руских бајки, он је показао и на сценском дизајну. Препознатљив стил Ивана Јаковљевича Биљибина, са староруском орнаментиком и фолклорним мотивима појавио се и у сценографији опере Н.А. Римског-Корсакова – Снежана (1904), а по наруџбини париског Националног театра.

Детаље које Биљибин користи у сценском дизајну приметни су и у његовим графичким радовима на новинским насловним странама. Током 1905.године Биљибин ради карикатуре, док после Октобарске револуције 1917. Биљибин одлази из Русије. Од 1920. године живи у Каиру, а од 1925. у Паризу. У то време он ради на декорацији сцена за опере и балете.

Од 1936. Биљибин се враћа у домовину, у Лењинград, где предаје на Академији уметности и ради као илустратор и сценограф.

Умро је у окупираном Лењинграду 7. фебруара 1942. године, остављајући за собом незавршене илустрације за руску епску песму Војвода Степанович.

Коришћен текст из публикације: Б. Црвенковић, Каталог државне уметничке колекције Дворског комплекса на Дедињу II, Југословенска збирка, Платонеум, Нови Сад 2014.