Навршава се двадесет година од како је један народ пред очима читавог света прогнан са својих огњишта!  Прогнани су сурово, бездушно, противно сваком људском, историјском, етичком и правном основу, протерани су зато што су Срби! То је био и остао једини аргумент и једино образложење. Свет је гледао, неки ћутећи, неки одобравајући, неки учествујући! Гледали су мислећи и верујући да се то њима неће десити, да ће се то заборавити, да то није ни важно и ни вредно њихове пажње, да је то феномен везан за „брдовити Балкан“, где је нормално да „умре чета ђака у једном дану“, где људски живот ни појединачно ни масовно нема вредност, где су и живот и смрт колатерална штета. Каква грешка, каква заблуда! Нису то само протерани и побијени Срби, протерани су и убијени и демократија, и европско цивилизацијско наслеђе; уништени су нада и вера, искорењен морал, поништено поверење у могућност мирног живота међу суседима и, изнад свега, проглашено и на велика звона оглашено да је лаж једина допуштена истина и да је саучесништво у злочину једина трајна и одржива традиција европске историје!

Две деценије се опиремо разуму и настојимо да сами себе убедимо да то није сасвим тако, да се можда негде и у нечему нисмо схватили, да време доноси отрежњење и покров заборава. Опет грешка! Тамо где се злочин слави општим весељем, где се убиство и прогон прослављају војном парадом и где је мржња бесмртна, нема места нади ни темеља за помирење. Само сува и безводна реалност помрчине без свитања. Не очекујемо да се овлаже очи оних који нису трепнули док је погром био у акцији, али немамо права ни да верујемо било коме ко нам је на делу показао да то није заслужио.

Не позивам на мржњу, не сањам о освети, не желим никоме зло, али га не желим ни моме народу, ни онима који су случајно преживели, ни онима који – такође случајно – нису преживели. Желим мир свуда и свима, али мира нема ако је изграђен на забораву, на непостојању покајања, на мржњи и на оглушењу о све што животу даје икакав смисао.

Време је туговања, време је мудрости, време је да сами себи признамо да више немамо ни права ни времена да не знамо, да заборављамо и да будућност којој тежимо градимо на обмани и самообмани. Време је да се поклонимо жртвама и да им обећамо да кх никада нећемо заборавити, да их умолимо да нам опросте. Опроштај за оне који су их убијали и протеривали, они сами морају да затраже.