Na grckom se blestavilu proslog vikenda dobro videlo ono sto nase podneblje ne otkriva uvek na prvi pogled. Zato glavna vest iz Atine glasi da jedinstvo srpske opozicije nije tako krhko kao sto se u Beogradu cini. Pristalice smene rezima u Srbiji nemaju razloga za strepnju. Opozicioni prvaci ne ljube se preterano: katkad se u oci lazu, a neretko se jedni drugima iza leda rugaju. Tracare, mute, cak i detinjasto spletkare. Nema medu njima iskrene ljubavi, vec neceg u politici trajnijeg i boljeg. Njima je, naime, zavladao goli politicki interes. Zato ce, do rusenja Slobodana Milosevica, po svaku cenu ostati u zajednickoj politickoj postelji ma kako im tesna i neudobna bila. Makar im se tamo pridruzili i kruna i crna mantija. 
To se jasno videlo prosle subote uvece, zavrsnog dana atinskog skupa, kako je lakonski skromno nazvano dosad valjda najsire okupljanje antirezimskih politickih snaga u Srbiji pod jednom kapom. Na poziv Aleksandra Karadjordjevica, sina bivseg jugoslovenskog kralja Petra Drugog Karadjordjevica, u atinskom predgradju Kavuri okupilo se sezdesetak pripadnika srpskih politickih partija, velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve, nevladinih organizacija, nezavisnih intelektualaca i novinara i studentskog pokreta Otpor, kao i vidjenijih predstavnika srpske dijaspore. Na kraju dvodnevnih razgovora o postmilosevicevskoj Srbiji i Jugoslaviji, u kojim jedva da je bilo ozbiljnijih disonantnih tonova, ucesnici atinskog skupa usvojili su, bez ijednog glasa protiv, jedan krajnje kontroverzan politicki zakljucak, o kojem je vise od jednog prisutnog lidera imalo privatno lose misljenje. To lose misljenje nisu se libili da iznesu, neki za govornicom, drugi u cigaret pauzi pred novinarima. Niko od njih nije, medjutim, bio spreman da glasa protiv i tako narusi utisak o jedinstvu atinskog skupa. Radije su "jednoglasno" (mnogi jednostavno nisu digli ruku protiv, a predsedavajuci Milan St. Protic nije ni pitao ima li uzdrzanih) usvojili "predlog", neki po svoj prilici sa namerom da ga po povratku u Beograd blago sabotiraju u praksi. 

Tacka 7
Evo kako glasi sporni zakljucak. U tacki 7 dokumenta, nazvanog Atinska deklaracija, "predlozeno je da se obrazuje savet demokratskih snaga Srbije. Clanovi saveta bili bi predstavnici stranaka i koalicija demokratske opozicije, studenata, dijaspore i Grupe 17 plus. Predlozeno je da savetom predsedavaju Njegovo Kraljevsko Visocanstvo Prestolonaslednik Aleksandar i Njegova Svetost Patrijarh srpski gospodin Pavle, ili njihovi ovlasceni zastupnici. Savet bi donosio odluke od strateskog znacaja za delovanje udruzene opozicije i unapred prihvatio da konacno usaglasavanje odluka vrse predsedavajuci saveta." 
Srpska opozicija, dijaspora, Crkva i pretendent na presto prvi put su se okupili na istom politickom poslu i zadatku proslog novembra u Sent Andreji. Iz tog vremena datira dogovor da se pitanje da li ce Srbija biti monarhija ili republika resava tek posle smene Slobodana Milosevica. To je pitanje koje u ovom casu ni sam prestolonaslednik ne postavlja (on je u Atini stranim i domacim novinarima neumorno i naizgled savrseno iskreno ponavljao da se licno ugleda na spansku ustavnu monarhiju i da zeli da se u Srbiji "krunise", odnosno da pobedi demokratija), i to je dogovor koji omogucava zakletim antimonarhistima i republikancima da se odazivaju na prestolonaslednikov poziv. To je dogovor koji istovremeno omogucava antirojalistima i osvedocenim ateistima i agnosticima medju srpskim opozicionarima da punih usta izjavljuju kako Crkva i kruna predstavljaju neosporne autoritete u Srbiji, umornoj od rusenja svih moralnih i drustvenih vrednosti. 
Tesko da je to, ipak, dovoljno siroka platforma koja bi Srbiji obezbedila povratak Crkve i krune na velika vrata u politiku. Ima nesto anahrono i gotovo atavisticko u ideji da Princ i Patrijarh donose strateske odluke tamo gde se politicki prvaci ne mogu dogovoriti. Ne moze biti, na primer, puka koincidencija da je ideja o savetu demokratskih snaga Srbije "pala" u Atini kao rezultat vapijuceg zalaganja Zorana Ðindica, predsednika Demokratske stranke Srbije i uskoro koordinatora Saveza za promene, za uspostavljanje neke vrste nezavisne, neutralne arbitraze u poslovima opozicije. Dobro je poznato da Zoran Ðindic u ovom casu unutar, 10.januara oformljene, "demokratske opozicije" vodi bitku da se vec sada, dakle mozda i sest meseci pre izbora, sacine zajednicke izborne liste opozicije. Dobro je poznato i to da se njegov nemezis, predsednik SPO Vuk Draskovic, suprotstavlja toj ideji s argumentom da treba prvo sacekati da vlast raspise izbore. Djindjica je moralo ohrabriti to sto je Aleksandar Karadjordjevic u Atini snazno podrzao hitno sastavljanje zajednickih lista. 

Arbitar
Bilo da podrzava ideju o arbitru ili ne (Ðindic kaze da bi, naravno, idealno bilo da demokratska javnost procenjuje postupke pojedinih ucesnika politicke utakmice), ko god se zatekao u luksuznom "Divani Apolo" hotelu u Atini proslog vikenda morao je primetiti da arbitar vec postoji mada ga opozicija za takvog nije priznala niti izabrala. Taj arbitar bio je prisutan u hotelu, samo se sa ucesnicima atinskog skupa sastajao u sporednoj sali. On se zove Dzems Dobins, izaslanik je Klintona i Medlin Olbrajt. Dolazi tamo gde se van zemlje okupljaju opozicioni prvaci i sastaje se sa njima u odvojenim audijencijama. Dovoljno je diplomata da ne pokaze svima sta misli, pa je i Nenad Canak iz susreta sa njim izasao uveren da je dobio podrsku za svoj skandalozan nastup na beogradskom mitingu (pozvao je na vesanje "djubreta"). Stalno ponavlja da nikog ne treba favorizovati na srpskoj politickoj sceni i pred zagovornicima jedne opcije (zajednickih lista, na primer) pokazuje razumevanje za argumente suprotstavljenog tabora (ne znam zasto Vuk Draskovic radi to sto radi, kaze Dobins, ali po svoj prilici zeli da izbegne nepotrebne sukobe unutar opozicije). Dobins je vidjen za bolje mesto u Klintonovoj administraciji; nasledice ga Dzim O'Brajen, pravnik koji je sacinio i Dejtonski i nesudeni sporazum iz Rambujea. I on je bio u Atini, zajedno sa Nikom Hilom, bivsim politickim savetnikom u ambasadi u Beogradu i bratom poznatijeg Kristofera Hila, sada balkanskog eksperta u Nacionalnom savetu za bezbednost. Pridruzio im se i americki ambasador u Grckoj, bivsi portparol Stejt departmenta Nikolas Berns. 
Tolika americka demonstracija podrske opoziciji predstavlja, izmedu ostalog, i rezultat uverenja da ce opozicija jednog dana, uskoro, pobediti na izborima ukoliko samo ostane na okupu i nista u medjuvremenu ne pokvari do izbora. To, opet, povratno utice na opoziciju, koja je sve svesnija mogucnosti koja je pred njom. Ostanak u zajednickoj politickoj postelji nije rezultat cinizma ljudi koji se razlikuju u svemu, osim u zelji za vlascu, vec pre svega rezultat uverenja da predstavljaju moguci pobednicki tim. Opoziciju u ovom casu ujedinjuje to sto veruje u svoj uspeh. Atina je to uverenje ucvrstila i ojacala, nezavisno od krajnje sudbine tacke 7 Atinske deklaracije.

LjILjANA SMAJLOVIC