Potraga za ujediniteljem

U toku svog desetogodisnjeg postojanja srpska opozicija je nekoliko puta pokusavala da se ujedini i gotovo svaki put je trazila i nalazila "ujedinitelja" sa strane. Jedno vreme su kao "stubovi" opozicionog okupljanja figurirale licnosti koje su prethodno bile "dzokeri" rezima, kao sto je to bio slucaj sa Milanom Panicem, Dobricom Cosicem, a potom i sa Dragoslavom Avramovicem, a sada se to isto pokusava sa Krunom i Crkvom. Za sve ove godine opozicija iz raznih razloga nije uspela da iz sebe generise autenticnog predstavnika, a jedini pokusaj da se jedan opozicioni lider progura kao "frontmen" cele opozicije (kandidatura Vuka Draskovica na predsednickim izborima 1997. godine), propao je, jer njegovu kandidaturu nije podrzala Demokratska stranka. Prenaglasena sujeta i surevnjivost opozicionih vodja rezultirala je visokim stepenom medjusobnog nepoverenja, tako da je opozicija uvek trazila arbitre koji ce je drzati na okupu.
- U Srbiji ima mnogo politicara a malo ljudi drzavnickog formata koji, privlaceci jedan deo birackog tela, ne dovode do automatskog odbacivanja drugog dela birackog tela. U zagusljivoj politickoj areni gde se mnostvo stranaka u svakodnevnoj politickoj borbi iscrpljuje dnevnim izjasnjavanjem o raznim problemima, s vremenom se izgubio osecaj sire vizije i dugorocne strategije i nacina da se one ostvare. Zbog toga je spoljni natpoliticki autoritet potreban kao vezivno tkivo izmedju, cesto protivrecnih kurseva koje nude opozicione vodje - smatra dr Dusan T. Batakovic, istoricar i predsednik Veca za demokratske promene u Srbiji.
Objasnjavajiuci zasto su svi ti autoriteti propadali, dr Batakovic tvrdi da su oni, nezavisno od svojih sposobnosti, bili zrtve nesloge u opoziciji ili precutnog sporazuma vlasti i dela opozicije.
- Ali sama njihova pojava ukazuje da je potreba za simbolom drzavotvornog autoriteta, jos uvek nasusna. Taj vakuum, moze da popuni samo Kruna kao autenticna srpska tradicija. Kruna i Crkva mogu da ponude moralnu arbitrazu u prasumi politickog kameleonstva a to je uvek, kako pokazuje dosadasnje iskustvo, i korisno i lekovito - kaze dr Batakovic.
Dr Ilija Vujacic, profesor na Fakultetu politickih nauka, tvrdi da je traganje za autoritetom pogresno, jer vodeci ljudi u opozicionim partijama ne dozvoljavaju da neko bude iznad njih. 
- Oni imaju osecaj da bi to krnjilo njihovu lidersku poziciju. Osim toga, pogresno je traziti bilo kakvog ujedinitelja sa strane ako se opozicija medjusobno ne moze dogovoriti o minimumu programa promena koje ce slediti bez sporova. Oni su do sada prihvatali licnosti sa strane koje su u gradjanstvu imale odredjeni autoritet sa ciljem da preko njih dobiju glasove. Sto se tice same opozicije, trenutno, osim Draskovica i Djindjica, niko treci ne postoji kao lider, a rivalstvo izmedju njih je toliko da ni jedan od njih dvojice nece dozvoliti onom drugom da izbije u prvi plan - smatra dr Vujacic.
- Jedan od najvecih problema opozicije bio je da se na valjan nacin predstavi javnosti. Tako je opozicija dosla u apsurdnu situaciju da se oslanja na istaknute pojedince koje su promovisali rezimski mediji, koji su na taj nacin zauzeli znacajno mesto u narodu ali su se istovremeno udaljili od rezima. Opozicija je imala medjusobnih nesporazuma i pokazala nemoc da oblikuje politicke autoritete koji bi je na pravi nacin ujedinili i predstavljali.
I opozicija je deo ovog naroda koji pati od pogresnog razumevanja autoriteta, neosnovanog samoljublja i laznih mesija. Narod se nekriticki vezuje za autoritete koji potom, bilo da su u redovima opozicije ili rezima, nekriticki sagledavaju sopstvenu ulogu i smatraju sebe za predvodnike koje je prirodno slediti po svaku cenu - kaze Boris Tadic, potpredsednik Demokratske stranke.
Tadic vidi dvostruke uzroke neslavnoj prodji dosadasnjih opozicionih favorita.
- Pokusaji "pozajmljivanja" politickih autoriteta od rezima zavrsavali su neuspehom, zbog opozicionog nekritickog sagledavanja njihove izbaviteljske uloge a, s druge strane, i zbog vecnog problema sujete srpskih politicara. Ta sujeta je jedan od najznacajnijih razloga sto sve ove godine opozicija sama nije iznedrila licnost koja ce je predstavljati - zakljucuje Boris Tadic.
Komentarisuci najnoviji pokusaj "pokroviteljstva" opozicije od strane Krune i Crkve, Tadic je misljenja da sada nije na delu isti proces kao i ranijih godina. 
- Uloga prestolonaslednika i patrijarha u konstituisanju Saveta demokratskih snaga nije operativno-politickog vec, pre svega, duhovno-moralnog karaktera. Njihova pomoc u narednom periodu bi mogla biti dragocena upravo na onim mestima gde je opozicija pokazala nesposobnost da ucini zajednicki odlucujuci korak u promeni Milosevicevog rezima.
Sasvim suprotnog misljenja je dr Predrag Simic, savetnik predsednika SPO-a, koji smatra da u ovom trenutku ne treba otvarati pitanje lidera i ujedinitelja. 
- Traganje za liderima samo znaci traganje za novim sukobima u opoziciji,. a vlast samo ceka neku pukotinu u opozicionim redovima pa da raspise lokalne izbore. Uz sve rizike, jedinstvo opozicije je sacuvano, sto je pokazao i miting u Beogradu. Sad postoji zajednicki front koji ne treba potcenjivati i nisam siguran da je potrebna arbitraza sa strane i po meni je atinski skup samo tracenje vremena - tvrdi dr Simic.
- Trenutno je najbolji ujedinitelj opozicije Milosevic. Zakon o lokalnim izborima nas je doveo na korak od ujedinjenja, jer jednokruzni vecinski sistem diktira zajednicke kandidate. Bilo bi lakse kad bi neko medju nama bio autoritet, ali ne patim od toga da to bude jedan covek. Imali smo jednog koji se nametnuo kao vodja i sad propadamo. Zato nam ne treba novi Milosevic - misli Goran Svilanovic, predsednik Gradjanskog saveza Srbije.
Prof. dr Vojin Dimitrijevic, direktor Centra za ljudska prava, smatra da se sada ne postavlja pitanje vodje vec arbitra. 
- Posto politicki lideri vecinom ne uzivaju poverenje, jer izgledaju pristrasni i sujetni, traze se nepoliticki autoriteti koji bi mogli da ih mire i da presudjuju u njihovim sporovima. To su bili i Dobrica Cosic i Milan Panic, to je bio i ostao prestolonaslednik, to je mogao da bude patrijarh. Neki od njih nisu izdrzali napade rezima i nisu bili spremni na grubost koju namecu SPS i JUL, uz pomoc radikala, vec su se povukli bez protesta.
Narod je zapamtio samo Dragoslava Avramovica koji je bar imao snage da obrazlozi svoje neslaganje. Sad se od Atine pravi novi pokusaj sa domom Karadjordjevica, koji predstavlja prestolonaslednik Aleksandar, i s Crkvom koju predstavlja patrijarh. Aleksandar Karadjordjevic sve vise pokazuje politicki takt i spremnost da se suprotstavi vulgarnom bezanju od Evrope i sveta i u tom pogledu je daleko iznad svojih savetnika. Crkva, nazalost, nije uspevala da izgleda nepristrasno, ali jos uvek ima veliku priliku da se osloni na mladje i realisticnije ljude koji razumeju epohu u kojoj zive - kaze prof. Dimitrijevic.
On misli da opozicija nije imala sansi da iz svojih redova iznedri lidera, a da ce se sa tim problemom susretati i ubuduce.
- Skoro da je bilo nemoguce da se u teskim uslovima ogromnog pritiska, verbalnog nasilja i zvanicne korupcije, uspostavi poverenje u nekog od lidera u samoj opoziciji. To nece biti moguce ni danas, dok se ne pojave novi predvodnici koji nemaju oreol vecitih gubitnika i za koje nije stiglo da se zalepi blato koje deset godina bacaju rezimski propagandisti - kaze prof. Dimitrijevic.