HERALDIKA I IDENTITET

PREDAVANjE U MATICI SRPSKOJ

Novi Sad, 28. 6. 2017.

Heraldika je veoma dugo bila strana i nepoznata reč među današnjim Srbima. To nije teško razumeti. Heraldika je nerazdvojiva od prošlosti, a mi smo dugo i strasno uveravani da je najsigurniji put ka budućnosti onaj koji vodi preko zaborava prošlosti. Heraldika je, naravno, i deo sadašnjosti, ali naš put je bio originalan i podrazumevao je da je naša sadašnjost autohtona i autonomna, na stazi od žutih cigala koja počinje u Kumrovcu i završava se u Kući cveća na Dedinju! Preciznije, čitava svrha sadašnjosti bila je da servisira sebe samu. Uz velike gubitke konačno smo saznali da ni odnos prema prošlosti niti onaj prema sadašnjosti nisu bili greška već deo malignog sistema. Nad prošlošću nismo imali ni kontrolu ni uticaj, nad sadašnjošću koja odbija da postane prošlost još i manje. Budućnost smo, navodno, kontrolisali! Der Morgige Tag ist Mein! Bili smo i ostali paradigma šizofrenog društva, i na to smo se dobrim delom davno privikli. Šizofrena aberacija koja je postala stvarnost izrodila je kult neznanja, prezir prema etici, nepoverenje prema tradiciji i ideološki dogmatizam. Anomija, koja je naša stvarnost, veoma se teško prilagođava instrumentarijumu heraldike, koja je – iznad svega – sistem! Naime, heraldika podrazumeva postojanje i funkcionisanje inherentnog taksisa koji je logičan u kompoziciji i tehnologiji, zasnovan na modelu koja nužno zahteva protok vremena kao argument i kao dokaz svoje osnovanosti i opravdanja. Još jednostavnije, heraldika počiva na identitetu, njemu služi i njime se napaja.

Ali, šta je to identitet? Kako ga definisati? Može li se, uopšte, postojati bez identiteta? Može li se identitet poništiti, transformisati ili napraviti? I, ako može, čemu?

Džejms Feron, jedan od istaknutijih lingvista, veoma je lucidno zapazio da svi znamo šta znači reč „identitet“, a da ipak ne postoji jedna i jedinstvena definicija šta ta reč podrazumeva kao konstantu. On citira Hoga i Abramsa  (1988) koji smatraju da je „Identitet ono što ljudi zamišljaju da su, kakvi su i kako se odnose prema drugima“, potom Denga  (1995) za koga je „identitet način na koji pojedinci i grupe definišu sebe same i način kako ih definišu drugi, a na temelju rase, etniciteta, vere, jezika i kulture“, i Dženkinsa  (1996) koji smatra da se „identitet odnosi na način na koji se pojedinci i zajednice razlikuju u pogledu sopstvenih društvenih odnosa sa drugim pojedincima i zajednicama“. Blumov  (1990) pristup počiva na shvatanju da se pod pojmom „nacionalnog identiteta utvrđuju uslovi pod kojim je masa postigla samoidentifikaciju sa nacionalnim simbolima i prisvojila nacionalne simbole“. Tu se već približavamo nečemu što pripada privilegovanom domenu heraldike. Ali,  Kacenštajn   (1996) širi definiciju tako da se, po njemu, „identitet po pravilu odnosi na uzajamno formirane i dinamične predstave o sebi samima i o drugima“ a Tejlor  (1998) dodaje elemente bezobalnog individualizma tvrdeći da je „moj identitet definisan htenjima i prepoznavanjima koja čine granice horizonta u okviru kojih od slučaja do slučaja ja zaključujem šta je dobro, vredno, ili šta treba da se čini, ili šta podržavam, a čemu se suprotstavljam“.

Iz ovog malog izbora stavova i sudova koje su tokom poslednjih četvrt veka izneli neki od važnih autora na polju političkih i socioloških nauka nije teško uočiti da je zajednički supstrat sačinjen od faktora tradicije, u koju spadaju rasa, nacija, vera i kultura, a da se razlika svodi na pojačano delovanje spekulativnog razumevanja ličnosti kao proizvoda uticaja pomodnih i globalističkih trendova i na bezlični doživljaj bezobalnog termina koji nazivamo sadašnjošću, što je sve – naravno – potpuno tačno, ali ni za milimetar ne doprinosi jedinstvenosti ili preciznosti definicije identiteta. Jer, problem da li naš identitet primerenije određuje ono što smo ili ono što želimo da budemo svodi se na pitanje da li dominantni korektiv u samospoznaji dugujemo nasleđu ili sopstvenom iskustvu. Naravno, od današnje teme se valjda i ne očekuje da pomiri razne razbokorene stavove analitičara i naučnika koji je prvenstveno bave sociološkim i politikološkim temama, ali nam intelektualna pristojnost i etički integritet nalaže da ukažemo na potencijalno sporne tačke u daljem diskursu. Jer, heraldika, kao što je rečeno, ne može da se razdvoji od pojma identiteta!

Može li se, onda, postojati bez i izvan identiteta? Može, ali nema zašto!

Može li se identitet poništiti, transformisati ili popraviti? Može, ali kada ga jednom poništite, transformišete ili popravite to više nije vaš identitet. Tačnije rečeno, identitet postoji, samo nije vaš. Vi nasuprot tome, ne postojite, jer vaš identitet više ne postoji ili pripada drugom!

Iz aspekta heraldike, identitet se ostvaruje i eksponira na dva različita plana: kao interni plan, u kome temelj identiteta tražimo u sličnosti sa drugima, i kao eksterni plan, u kome se identitet zasniva na različitosti od drugih. Na internom planu, naš identitet je posledica genetskog nasleđa; na eksternom planu, naš identitet definiše skup nasleđenih tradicija, verovanja i društvenih konvencija koje se razlikuju od onih koje, pre svega, odlikuje naše susede, a potom i sve druge zajednice sa kojima imamo bilo kakav stalni ili uzajamno uslovljeni kontakt.

Da se podsetimo šta je predmet heraldike. Heraldika, kao pomoćna istorijska nauka, proučava, tumači, beleži, registruje i čuva sistem privilegovanih simboličkih kompozicija koje se zasnivaju na sledećim pretpostavkama:

- naslednosti,

- nepromenljivosti, osim u prilikama koje su definisane i ne narušavaju integritet sistema,

- kanonu sadržaja i načina prikazivanja tog sadržaja.

Šta je naslednost? To je osnovni, temeljni i suštinski karakter grba. Grb je vlasništvo svog posednika i neograničen je vremenom već samo i isključivo validnim pravnim nasleđem bez obzira da li je zasnovano na genetskoj, zakonskoj ili harizmatskoj osnovi, ili na svim pomenutim osnovama simultano. Pojednostavljeno, grb je transvremenski i transgeneracijski vizuelni simbol svoga vlasnika. Pravo nasleđa utvrđuje, s jedne strane, genetski aspekt sukcesije, a s druge strane važeći pravni sistem koji suverenom silom reguliše pravnu normu sukcesije. Priroda grba je da predstavlja simbolički most koji povezuje generacije istog armigernog pretka i svih njegovih armigernih potomaka. U tom smislu, nije bitno da li je armiger fizičko ili pravno lice, ali se podrazumeva da mora biti moralno lice! Ovo je veoma bitna konstatacija, jer grb mora da poseduje moralni lik. Taj moralni lik je nerazdvojiv od moralnog lika vlasnika grba; preciznije grb je simbolički sublimat vlasnikovog moralnog lika, otuda je uvreda grba istovremeno uvreda vlasnika, a povreda vlasnika je i povreda grba. Grb može biti vlasništvo i moralno invalidnog armigera, i u tom slučaju invalidnost se prenosi na grb. Taj fenomen može biti, u zavisnosti od okolnosti, eksplicitan ili implicitan. Kao što se to i inače dešava, invalidnost u jednom sistemu može paradoksalno postati hiper validnost u drugom sistemu! Kao i izdaja, ako je u korist pobedničke strane!

Šta se podrazumeva pod nepromenljivošću? Da bi simbol mogao ispuniti svoju namenu naslednosti, mora u celini ili barem u bitnom delu biti nepromenljiv. Nepromenljivost ne znači inertost, pa grb vizuelno tokom vremena beleži nove i važne elemente identiteta svog aktuelnog vlasnika i dodatnu selekciju identifikacionih znakova pod uslovom da oni predstavljaju trajnu kvalifikaciju sistema naslednih ili genetskih prava koja čine pravni i moralni lik armigera.

Šta je heraldički kanon? Najkraće rečeno to je skup pravila koja su definisana tokom vremena u okviru sistema heraldičkog izražavanja i utvrđenog kodeksa amblematskih sintagmi; ta pravila definišu razliku između grba i bilo koje druge grafičke vulgarizacije simbola. Heraldički kanon se razlikuje od vremena do vremena i od mesta do mesta, ali na opštem nivou mora posedovati tri nepromenljive karakteristike: 1- kompozicija mora biti locirana na vojnom štitu kao osnovnom polju, 2- kompozicija mora imati stabilan sadržaj, koji se definiše likovima u štitu, njihovim položajem u štitu i njihovim uzajamnim odnosom, i 3- kompozicija mora biti izražena primenom četiri osnovne boje (crna, crvena, plava i zelena) i/ili dva metala (zlato i srebro), s tim što je taj najuži izbor vremenom proširen i na dopuštene dodatne boje (purpur, azurnoplava, krvavocrvena, narandžasta, mrka i siva) i krzna (hermelin i njegove varijante, veverica i njene varijante, samur i riblja ili leptirova krljušt). Heraldika, kao što je već pomenuto, počiva na grafičkoj vulgarizaciji simbola, istovetno amblemu, ali se od amblema razlikuje po posebnom taksisu i pomenutim karakteristikama u odnosu na koje je amblem inertan. Međutim, kako je nastala i razvijala se u uslovima ograničenih sredstava komunikacije, heraldika je definisala poseban stav prema vokabularu i sintaksi kako bi obezbedila maksimalnu preciznost u prenošenju tačnog sadržaja grba. Prva pretpostavka je da verbalni opis sadržaja mora imati apsolutno prednost nad likovnim, jer likovni aspekt zavisi od mnogo činilaca, kao što su likovno sredstvo ili materijal, sposobnost i veština umetnika, dimenzije slike i mogućnost preciziranja detalja, uključivo i nivo obrazovanja onoga koji sliku gleda i tumači. Međutim, verbalni kontekst zahteva jednu, u vreme nastanka heraldike, ne manje retku i ekskluzivnu veštinu – pismenost! Otuda su se ljudi vešti heraldici regrutovali među tankim slojem pismenih, a kako je i njihova pismenost bila tanka, posebne privilegovane škole obezbeđivale su neophodni nivo za uzajamnu komunikaciju. Otuda heroldi, ljudi pismeni u jeziku heraldike, postaju važni i relativno dobro plaćeni službenici moćnih, čije nasleđe su dužni da čuvaju, tumače i – kao specijalizovani prevodioci – prenose onim krugovima i nivoima državne, sudske ili crkvene vlasti koji su priznati autoriteti za tumačenje, priznavanje i sprovođenje vlasničkih prava, odnosno za prepoznavanje identiteta. Ti heroldi su prvi autori heraldičkih registara, beležnica i kodeksa kojim se njihovo znanje transformiše u javni arhiv za utvrđivanje prava vlasništva i nasleđa. Tek na osnovu njihovih pismenih i grafičkih zabeleški otvara se prostor za umetnike koji će od heraldike stvoriti bitan deo ambijenta koji danas, opravdano ili ne, povezujemo sa Srednjim vekom, posebno sa periodom njegovog cvetanja od 13. do početka 16. veka, periodom viteške kulture, trubadurske poezije i stvaranja velikih političkih, ekonomskih i ideoloških carstava, a u praksi baštinimo kao trajno kulturno nasleđe evropske civilizacije koje nam omogućuje da se prepoznatljivim amblematskim jezikom identifikujhemo i legitimišemo pred istorijom i savremenicima.

Simultano sa stvaranjem i razvojem heraldičkog govora, razvija se i model pratećih elemenata grba kojim se proširuje informativna osnova heraldičke identifikacije.

Sve ovo vraća nas na pitanje šta je to što definiše identitet fizičkog ili pravnog lica, a što se kroz heraldiku posebno apostrofira ili ignoriše?

Formalno gledano, identitet se označava putem pet markera:

Ime i prezime: Osnovni markeri fizičkog i pravnog lica- prezime kao oznaka pripadnosti porodici ili plemenu, ime kao lični identifikator unutar porodice ili plemena, matični ili kakav drugi zakonom propisani broj, žig, šifra ili vizuelni identifikator posebnosti među inima.

Položaj u društvu: Nasledni, stečeni ili priznati status unutar jedne određene zajednice (klana, nacije, profesionalnog kruga, hiper- ili hipo-elite, akademskog zvanja, intelektualne ili fizičke prepoznatljivost, statusa po pojavi, statusa po određenju ili pozivu, statusa po harizmi…).

Funkcija: Posedovanje egzaltiranog statusa po osnovu rođenja, izbora, dara, konvencije, sile ili harizme

Ubikacija: teritorijalna provenijencija, lokacija obavljanja funkcije, posed, boravište ili mesto proslavljanja (kulta, rođenja, herojskog dela, pohranjivanja ili sahranjivanja)

Versko i kulturno nasleđe: pripadnost konfesionalnoj zajedinici (široj ili užoj, na primer hrišćanstvo, pravoslavne ispovesti, srpske crkve, bačke eparhije, parohije Svetog Save…) i/ili kulturnom krugu (Evropljani, Balkanci, Srbi, prečanski Srbi, Novosađani…)

Svi navedeni elementi samo su deo šireg korpusa identifikacionih markera koji bliže definišu identitet pravnog ili fizičkog lica. U zavisnosti od namene, taj korpus se širi ili sužava da obuhvati indikativno merodavni sadržaj. Kod grba može postojati podjednako širi ili uži izbor motiva koji predstavlja markantni simbolički sažetak identiteta svog vlasnika. Osnovna razlika je u tome što izbor motiva nije prosti rezultat utilitarne potrebe, vać se utilitarni domen izvodi iz samog sadržaja grba. Drugim rečima, grb nije samo identifikator, već javna manifestacija posebnosti ličnosti vlasnika i njegovog nasleđa. Ta manifestacija se ne prilagođava aktuelnom momentu, već se aktuelni momenat prilagođava njoj! Jer je aktuelni momenat prolazni, a grb trajni fenomen! Ne obavezuje vlasnik grb, nego grb vlasnika! Ako nije, to i nije grb nego robna marka ili logotip! U tom smislu, za heraldiku ime i prezime kao identifikacioni marker postoje samo kao element utvrđivanja pravne sukcesije vlasnika grba.

Upravo tu se krije razlog problema koji mi u Srbiji, a i nešto šire, imamo problem sa heraldikom! Mi smo postrevolucionarno društvo koje još uvek pati od revolucionarne traume u vremenu u kome je praksa indukovanog nasilja daleko prevazišla bilo koju definiciju društvene revolucije. Još pre dve decenije pokušao sam da objasnim da revolucije obično kulminiraju nasiljem nad prošlošću, i da Damnatio memoriae nije izum jugoslovenskih i srpskih komunista, jer je temeljni primer za radikalni obračun sa sopstvenom nasleđem dala je još francuska revolucija. U pogledu odnosa prema heraldici, boljševička ekspanzija u Evropi 20. veka doslovno je sledila stav francuskih revolucionara. Rušenje i nasilno uklanjanje državnih grbova sa svih javnih objekata i sa svih javnih mesta obično je praćeno i javnom desekracijom: ekshumacija francuskih kraljeva iz Sen-Denija, bacanje moštiju u septičke jame, pretvaranje hramova u štale i javne toalete, mlevenja balsamovanih srca vladara u slikarski cinober za rad revolucionarnih stvaralaca, preslikavanje portreta, to su rituali revolucionarnog egzorcizma kojim se ukida sećanje i uvodi novi početak. Što je sramniji postupak sa znamenjima prethodnika, misli se, to će izgledati slavnije potonje delo! Na dvorce iz kojih su uklonjeni dotadašnji vlasnici, i sa kojih su uklonjeni njihovi grbovi, novi vlasnik stavlja svoj žig, svoju tamgu, koja proglašava prethodno pravo ne samo ukinutim, nego nevažećim od nastanka. Da nije u pitanju samo utilitarno vlasništvo svedoči primena iste prakse i na spomenicima bez utilitarne vrednosti (na spomenicima palim ratnicima obijaju se glave dvoglavih orlova, nadgrobni krstovi se zamenjuju „piramidama“, oznake novog vremena implantiraju se na memorijale onih koji to i takvo vreme nisu ni naslućivali ni želeli). Prisustvo grba prethodnika neugodno podseća uzurpatora da u posed nije uveden nasleđem već nasiljem! Uzurpator, koji nastoji da se domestikuje u svojoj novoj ulozi i da zatomi uzurpatorski kompleks niže vrednosti, najčešće heraldičku prazninu ispunjava sopstvenim simbolima; ako ih nema, i ako je suverenog duha i karaktera, stvara novu, autorsku, heraldiku (primer- Napoleon), ako je epigon kopira je po ugledu na originalni model sile koja ga je na vlast dovela, i uz koju se nada da će se na vlasti održati (primer- Tito).

Dakle, osnovno pitanje bi moglo biti zašto je obliteracija istorije bila tako radikalna baš na predmetu heraldičkih simbola, i zašto novi državni i društveni sistem nije imao potrebu da se sam iskaže istim sredstvima, osim tamo gde je vršio bastardizaciju originalnog predloška. Da bi se mogli približiti verovatnom odgovoru treba prvo odrediti značaj, mesto i ulogu državne heraldike u javnom životu i u svesti naroda. Pre svega, svaki grb po svojoj prirodi i funkciji jeste formalni predstavnik i zastupnik svoga vlasnika, kao što je to ime, i kao što je to potpis. Nezavisno od estetske komponente, sadržaj i podrazumevana neponovljivost grba intimno su povezani sa određenom ličnošću, bez obzira da li je ličnost pravna ili fizička. Njegova likovna određenost, nepromenljivost sadržaja i strogo definisan hijerarhijski odnos komponenti, s druge strane, čine ga ikoničkom predstavom jednog kompletnog koncepta, koji na nivou teritorijalne heraldike najvišeg ranga gotovo uvek ima kontekst državnog ili nacionalnog programa. Otuda odnos prema državnom grbu često ima, i van taksativnih zahteva zakona, duboko emotivan naboj i predstavlja snažan motivacioni i objedinjujući faktor za narod. U takvom kontekstu, grb nije neutralan amblem, već znak postojanja određene politike i određenog prava! Dok stoji znak nečijeg prava, to pravo nije zaboravljeno niti osporeno. Taj znak govori da je neko postojao ili da je nešto postojalo pre no što se vlasnik promenio, da aktuelni vlasnik nije začetnik prava ab ovo ili ab urbe condita, da aktuelno pravo počiva na prethodnom pravu i da je aktuelni vlasnik njegov baštinik, a ne izvor.

Odnos države prema grbu i njegovom vlasniku odražava prolaznost trenutka, i podložan je političkoj manipulaciji u skladu sa trivijalnošću cilja ili opsesivnošću ideje promulgatora političkog programa koji stvara i sprovodi državnu politiku po bilo kom osnovu. Država je privilegovani depozitar identifikacionih elemenata identiteta svojih podanika. Država po pravilu svakog vlasnika grba, osim samu sebe, vidi kao potencijalnog konkurenta u pogledu prava vlasništva nad nečim, bilo da je to nešto istorija, funkcija, imovina, znanje ili inicijativa. Predmet vlasništva kao izvor problema menja se od slučaja do slučaja i od vremena do vremena, i stav države ne potiče od svesti o odgovornosti za zaštitu prava po sebi, već od poimanja zaštita prava u smislu sopstvene apsolutne ingerencije na svako pravo, svuda i uvek. Međutim, i pored fenomena otpora prema konkurenciji autoriteta i imovine bilo koje vrste, razne države ili državni autoriteti se veoma različito odnose prema pojmu i instituciji grba. U Evropi se armorijalno pravo sprovodi dosledno i u skladu sa tradicijom u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj, nešto liberalnije u Španiji, Belgiji, Luksemburgu i Holandiji, a sasvim liberalno u Švedskoj, Danskoj, Finskoj, Nemačkoj, Češkoj, Portugalu i Italiji. Austrija, Grčka i Bugarska nemaju nikakav odnos prema heraldici, osim u okviru zaštite autorskog prava, robnog znaka ili marke i prava lokalne samouprave na zaštitu svojih usvojenih znamenja. Francuska je i ovde specijalan slučaj, gde se revolucijom od pre više od 200 godina i danas osporava kulturni obrazac koji je Francusku stvorio. Neke države poseduju oficijelne heraldičke registre i pravno štite grbove i heraldičko-veksilološka znamenja koje su zvanično registrovali (Rusija, Moldavija, Poljska, Slovačka, Rumunija…). Suština postojanja takvih registara je ograničavanje prava izvršne vlasti da po svojoj potrebi ili nekompetentnosti arbitrarno interveniše u domenu identiteta pravnog ili fizičkog lica, ali i slobode bilo kog pravnog ili fizičkog lica da arbitrarno preuzima ili prisvaja tuđi istorijski, pravni ili identifikacioni marker.

Društva u stanju anomije, bez obzira da li je izvor anomije revolucija, tranzicija ili poli-tički haos neke druge provenijencije, heraldiku tretiraju kao i sve drugo – kao instrument sile, kao vežbalište brutalne samovolje, i kao poligon za demonstraciju neograničenosti sopstvenog neznanja i primitivizma. U takvim društvima, heraldika je slogan, marketinška akcija, gola ilustracija nejasnih htenja i zlih namera. Kao i u svim drugim oblastima javnog života, heraldika se kao periferna tema u kojoj se ne mogu ostvariti brz potok novca i neposredna zloupotreba ovlašćenja, prepušta najnekompetentnijim pripadnicima političkog ili akulturalnog klana, sa posledicama koje se voljno i nevoljno ostavljaju budućim generacijama.

U odnosu prema problemu identiteta, postoje četiri osnovne kategorije koje država ili zajednica, svesno ili nesvesno, primenjuju u vremenu kojim dominiraju politički, ekonomski ili kulturno:

 

Prošlost kao izvor i opravdanje sadašnjosti:

Heraldički identitet u potpunosti potiče i izvire iz istorijskog kontinuiteta vlasnika grba. Što je taj kontinuitet duži, sve je manja potreba da u simboličkom smislu postoji bilo kakvo logičko, estetsko ili narativno opravdanje. Što je kraći, njegov narativni kontekst postaje sve bitniji. Posledica toga je da su stari grbovi po pravilu veoma jednostavni i nemaju drugo obrazloženje ili tumačenje osim sopstvene drevnosti. Nasuprot, novi grbovi po pravilu moraju da uspostave obrazloženu i logičnu sliku istorijskog kontinuiteta na koji se pozivaju, a to za sobom povlači složenost heraldičke kompozicije i višeslojnost simboličke sintagme. U aktuelnoj evropskoj praksi takav je slučaj u Velikoj Bri-taniji, Rusiji, Nemačkoj, Španiji, Belgiji, Holandiji, Srbiji, Poljskoj, Litvaniji, Češkoj, Mađarskoj, Bugarskoj…

 

Sadašnjost kao opravdanje i izvor prošlosti:

Heraldički identitet projektuje u prošlost sadašnju koncepciju identiteta vlasnika grba. U nedostatku predaka na koje bi se mogao pozvati kao na izvor sopstvene autentičnosti, vlasnik projektuje izmišljenu genealogiju i heraldički je interpretira na jedan od dva načina: ili prisvaja istorijsko heraldičko nasleđe drugih, koji iz bilo kog razloga nisu u stanju da svoje nasleđe zaštite, ili izmišlja nepostojeće heraldičko nasleđe, unapred proglašavajući za jeres svako drugačije mišljenje ili tvrdnju. Tipičan slučaj je Bosna i Hercegovina u delu pre i izvan intervencije Karlosa Vestendorpa, a delom i „istorijska znamenja“ Vojvodine.

 

Budućnost kao poricanje prošlosti:

Heraldički identitet se nasilno formira i obrazlaže koncepcijom prirodnog prava, ideološke ili konfesionalne ekskluzivnosti, vizionarskim darom ili harizmom. Prošlost se ukida kao izvor kontinuiteta i legitimiteta, jer u njoj aktuelni demijurg ne postoji i nema utemeljenje, pa se sadašnjost uzima kao neka vrsta kosmičkog ili lokalnog big bang-a iz koga se obrazuje nova stvarnost i novi svet. To je karakteristika revolucionarnog vremena. Zatečeno stanje, posle rušenja starog, uzima se kao apsolutna datost i novi legitimitet i identitet uspostavlja na osnovu arbitrarne interpretacije nepromenljive budućnosti zasnovane na privilegovanom poznavanju neminovnosti koja nema alternativu. Ovakva situacija postoji u sredinama i vremenima utemeljenim na pomahnitaloj demagogiji i nepostojanju bilo kakve javne političke, istorijske ili etičke odgovornosti. U novijoj istoriji Evrope, to je situacija u postrevolucionarnoj Francuskoj, španskoj Republici, Italiji posle 2. Svetskog rata, odnosno u zemljama pod upravom komunista i sličnih totalitarnih konstrukcija (SSSR, Mađarska, Rumunija, Jugoslavija….). Bitan element poricanja prošlosti jeste poricanje identiteta, a deo identiteta svakako čini ime. Otuda ili nasilna izmena imena, ili obliteracija bitne karakteristike imena, kao što je slučaj sa Vojvodinom ili Hercegovinom, ili Sandžakom, gde se tendenciozno hijerarhijski status teritorije ili njen upravni poredak upotrebljava umesto imena (Vojvodstvo čega? Hercegstvo čega? Srpsko? Svetoga Save? Koji Sandžak od mnogih Sandžaka u osmanskom administrativnom sistemu?).

 

Glupost i neznanje kao instrument vlasti:

Glupost je univerzalni fenomen, ograničen samo prirodnim nestankom aktera, ali ne i u pogledu posledica koje ostaju kao trajno zaveštanje. Glupost u domenu heraldike nema izvor u heraldici, već se heraldikom služi kao igralištem. Ona se pojavljuje kao prateći fenomen u svim pomenutim manifestacijama izvora, ali najmanje tamo gde je prošlost izvor i opravdanje sadašnjosti jer tu postoji inercija tradicije. Međutim u druga dva dominantna oblika, glupost po pravilu dolazi do izražaja na nižem nivou hijerarhije odlučivanja. To u praksi znači da ako se anonimnost prošlosti proklamuje kao stav na vrhu, na svim nižim nivoima taj isti stav poprima karikaturalna obeležja. Blaža forma fenomena je neznanje, jer neznanje poseduje sposobnost da se naknadno obrazuje i nadomesti znanjem; glupost tu alternativu nema!

Heraldika, možemo zaključiti na kraju ove poduže priče, nije srpski problem! Identitet- jeste! Iz anonimnosti u koju smo gurnuti, i gde kopamo i rukama i nogama da ostanemo, neće nas izvući nikakve integracije, nikakvi evropski i vanevropski putevi i entuzijazam samoporicanja. Utvrđivanje sopstvenog identiteta jeste, bio je i ostao je osnovni problem nas Srba.To sam dužan reći ovde, u Matici srpskoj.

Gde, ako ne ovde!