Дневни актер, 8.4.2012.

Повратак чланова краљевске породице

Неки од њих, попут моје баке, краљице Марије, су на то чекали више од 50 година, мој отац, краљ Петар II, више од 40

Пре неколико дана Влада Републике Србије је донела одлуку о формирању државне комисије за пренос посмртних остатака свих чланова породице Карађорђевић сахрањених у иностранству, у породични маузолеј у цркви Светог Ђорђа на Опленцу. Председник Борис Тадић је именован за председника поменуте државне комисије. Само у ове две реченице садржи се толико симболике и толико чињеница. Прво, изузетно је важно што ће се коначно сви чланови породице наћи тамо где припадају. Неки од њих, попут моје баке, Њ.В. краљице Марије, су на то чекали више од 50 година, док је мој отац, Њ.В. краљ Петар II, више од 40… Њихова једина жеља током живота у изгнанству била је да се врате у отаџбину. Данас се испуњење њихових жеља чини ближим него икад. Чињеница да ће сви бити враћени заједно има далеко већи значај него што би се то на први поглед могло претпоставити. То није само породично питање већ исправљање једне историјске неправде.

Нажалост, овом питању деценијама није поклањана никаква пажња већ су вршени различити покушаји разједињавања породице изнутра и споља игноришући при томе суштинске ствари. Многе „ситуације” у међусобним односима су биле фабриковане у јавности, а заправо никада нису постојале у стварном животу. На пример, постоји слика у јавности да сам ја имао некакав неспоразум са својим рођаком кнезом Павлом. То је потпуна бесмислица. Управо супротно, били смо веома блиски и проводили смо време заједно кад год је то било могуће. Он је био интелигентан и образован човек, прави патриота. Учинио је све што је било у његовој моћи у то немогуће време да би сачувао земљу од страхота рата. Недавно сам дао један интервју за Лондон Тимес са истим таквим сећањима. Нажалост, свестан сам да оваква прича није ни приближно привлачна медијима који су у вечитој потрази за сензацијама, за скандалима који подижу тираж. На веома сличан начин како је наша Српска Православна Црква била подељена и разједињена у САД, тако су раздвојени и гробови мога оца краља Петра II и његовог брата, мога стрица краљевића Андреја. Сада је наша Црква поново једна и уједињена, а уз Божију помоћ то ће се догодити и са Краљевском породицом.

Чињеница да је председник Тадић на челу ове државне комисије такође много говори. Говори да ће сахрана имати државни ранг, што је уистину и једино праведно имајући у виду да је мој отац краљ Петар II био шеф државе, а да је мој рођак кнез Павле као намесник вршио владарске прерогативе у име краља који је био малолетан. Чињеница да је председник Тадић на челу ове комисије има још један веома важан симболички значај. Она показује да Република Србија одаје почаст својој историји, свом идентитету, својим коренима. Начин на који је 2009. године уз сва државна признања била обележена седамдесетпетогодишњица од убиства мог деде краља Александра И баца једно ново светло на његов лик и дело који су деценијама били изложени најстрашнијој пропаганди. Недавно је кнез Павле рехабилитован и то је још један веома важан корак у признавању породице Карађорђевић. Сам чин преноса посмртних остатака је важан за мене као старешину Краљевског дома, али и за све његове чланове. Ипак, мислим да је његово симболичко значење далеко важније за земљу, за народ. Оно ће бити веома леп пример историјског помирења. Тачка сусретања. Оно ће показати да смо сазрели као нација, као људи, да можемо да разумемо без предрасуда да у нашој историји постоји место за све који то заслужују. Нема потребе за фабриковањем историје. Као нација треба да одамо почаст свим историјским личностима. Погледајте само Русију, подједнако поносну на своју Царску породицу и отаџбински рат 1941-45. Ако ико може да буде поносан на своју историју, то смо ми Срби.

Требали бисмо нешто да научимо и од наших комшија, како да се односимо с поштовањем према сопственој традицији, идентитету, краљевској породици, као што је недавно учинила Црна Гора са својом краљевском породицом, а нешто раније и Румунија. Јасно ми је и разумем да тај процес треба од некуд започети и верујем да је то управо тренутак преноса свих чланова породице Карађорђевић у отаџбину као почетак нашег помирења са сопственом прошлошћу и будућношћу.