Piše: Princ Aleksandar Karađorđević

Monarhija za Srbiju

Čitavog svog života pratim i posmatram događanja u zemlji moga porekla i sudbine. Više od pola veka to sam radio iz daleka, poslednjih deset godina izbliza! Po prirodi sam optimista, i to moram da budem i zbog porekla i zbog budućnosti.

Srbijaje prešla dug put od kada je 1. decembra 1918. svoju državotvornost uložila u zajednicu Južnih Slovena pod nazivom Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pa do 21. maja 2006. kada se posle referenduma u Crnoj Gori državna zajednica Srbije i Crne Gore raspala. Sada kada je Srbija ponovo nezavisna država, nema više potrebe da se čine ustupci bilo koje vrste drugim ustavom priznatim nacijama u zemlji. Sada smo samostalni, odgovomi samo za svoju sudbinu i za svoja dela. U ovom trenutku se manje-više nalazimo u rascepu između onoga što jesmo, onoga što bismo hteli i mogli da budemo, i onoga što nam se nudi kao izbor bez alternative! Ponekad imam utisak da se pretežno bavimo izborom oko stvari gde izbor, čak i da hoćemo, ne postoji.

Kažu „Hoćemo u Evropu". Ne radi se o formalnom članstvu u nekoj zajednici nego o izboru vrednosti koje Evropu čine Evropom. Ko nam brani da te vrednosti, ako ih kao takve prepoznajemo, usvojimo? Ko nam brani da se, ako želimo integracije, prvo ne integrišemo sami između sebe? Ko nam brani da se, pre nego što se ujedinimo sa Portugalom, Finskom i Maltom, ujedinimo sami sa sobom?

Kada govorimo o imidžu Srbije kao nezavisne države tokom njene istorije moramo primetiti da tada uglavnom govorimo o monarhiji. Od 1830. godine, kada je Srbija dobila izvestan stepen samostalnosti kao kneževina, do 1. decembra 1918. godine, govorimo o oko 88 godina neprestanog napretka i razvoja, oslobađanja teritorija i doživljavanja Srbije kao dela Evrope. Nema potrebe da se prave poređenja sa poslednje četiri godine, niti u dužini niti u kvalitetu. Bez obzira da li govorimo o Kneževini Srbiji pod dinastijom Obrenovića, ili Kraljevini koju je proglasio kralj Milan 1892. godine i u kojoj su na vlasti usledili njegov sin Aleksandar i potom kralj Petar Prvi, u pitanjuje uvek bila evropska država. I to ne zbog svog geografskog položaja, a od tada se ništa nije promenilo i mi se i dalje nalazimo na istom mestu, već zbog njenog doživljavanja kao takve, van zemlje i unutar nje. Još od Prvog srpskog ustanka, Karađorđe i njegovi saborci su znali da se bore za slobodu evropske Srbije. Uoči oslobodilačkih ratova 1876-78. srpska vlada je angažovala francuskog novinara da objavljuje svakog meseca najmanje jedan pozitivan članak u dva vodeća pariska časopisa. Mislite li da je to nešto što bismo i mi danas mogli da postignemo? Problem je što Ijudi obično padaju u zamku misleći da sve počinje od njih, i to je još jedan od naših problema.Tvrdimo da znamo istoriju i da poštujemo tradiciju, žao mi je, ali činjenice pokazuju da to nije tačno. Kada o tome pričamja podjednako hvalim postignuća obe dinastije koje su utrle put izgradnji modeme Srbije. Govoreći ovo moram da podsetim: ja nisam ni pozicija ni opozicija! Ja sam deo istorije, kao što će današnji dan sutra biti istorija, kao što će budućnost biti sama sebi istorija kada se dogodi!

Budućnost se temelji na istoriji! Budućnost bez istorije je poput kuće bez temelja.

Govoreći o imidžu, danas imamo državne simbole, zastavu, grb i himnu Kraljevine Srbije. Nije bilo lako uvesti ih, ali sada su, nekoliko godina kasnije, najoduševljeniji pobomici naših simbola upravo oni koji su svojevremeno bili najveći protivnici „uvođenja ustavne monarhije na mala vrata". To je dobro ali ne i dovoljno. Ukoliko želimo da znamo ko smo i šta predstavljamo, moramo da raščistimote stvari pre nego što se pridružimo evropskoj zajednici, pošto će biti suviše kasno razmišljati o tome kasnije. Potrebna nam je ova komparativna prednost u odnosu na zemlje iz takozvane NoveEvrope.

Srećem mnogo Ijudi, u zemlji i van nje. Imam brojne prijatelje i poznanike. Prijateljstvo se mora graditi, negovati, hraniti! Prijatelji se retko nasleđuju, moraju se sticati, i to naročito tamo gde ih nema, gde su u manjini, gde je oskudica. Države su poput Ijudi, potrebni su im prijatelji. Prijatelji koji će ih uvesti u krugove prijatelja do kojih ne bi mogle da dopru same. Zbog toga koristim svaku priliku koja se ukaže da dovedem u Beograd prijatelje, važne pojedince, da vide i osete, da steknu svoj sopstveni utisak o Srbiji. S ponosom doprinosim različitim akcijama kojima je cilj da se popravi imidž Srbije, bilo da je to „Siti brejk" konferencija, pesma za Evroviziju, neki naučni skup ili kandidatura Beograda za evropsku prestonicu kulture. Naravno da će uvek biti zlonamernih komentara u pojedinim medijima, poput onih ,,oni se opet provode", ali oni očigledno ne razumeju osnovne principe prijateljstva i učvršćivanja prijateljskih veza među Ijudima.

S obzirom na to da govorim kritički, obaveza mi je da pomenem da su se u mnogim oblastima stvari značajno poravile. Teško je to videti usled brojnih nasleđenih i stečenih problema, ali napredak očigledno postoji. Ne treba ga precenjivati, ali ni potcenjivati. U nekim drugim, stabilnijim i srećnijim okolnostima, takav pomak unapred trebalo bi priznati i ceniti, ali se on trenutno neprekidno nalazi u senci usputnih događaja. Ipak, postignut napredak uliva nadu i optimizam. Razumljivo, napredak u jednoj oblasti je uzaludan trud ako ga ne sledi napredak u drugoj oblasti. Napredak, baš kao i prijateljstvo, mora da se neguje i održava.

Ja čvrsto verujem u prednost ustavnog monarhijskog sistema državne organizacije u Srbiji. Potrebni su nam stabilnost, sloga i kontinuitet.

Argumenti za to su vidljivi na svakom koraku. Pogledajte oko sebe, pa ako je to ono čemu ste se nadali i za šta ste se borili, onda ste vi srećan čovek, i ja vam na tome čestitam! Ali, pogledajte bolje, i zapitajte se koliko je onih koji dele vaše mišljenje oko vas! Bojim se da ćete oko sebe videti čistinu! Ako verujete da nas republika manje košta od ustavne monarhije, preračunajte se još jednom! Ako verujete da u republici građanin ima veći uticaj na vlast nego u ustavnoj monarhiji, razmislite malo koji je državni oblik u Švedskoj, Norveškoj, Danskoj, Belgiji, Holandiji, Luksemburgu, Španiji, Japanu, Australiji, Kanadi, Novom Zelandu... Razmislite da li je Pol Pot napredak u odnosu na Sihanuka, Mengistu u odnosu na Selasija, Čaušesku u odnosu na Mihaila, Živkov u odnosu na Simeona, ili današnji Avganistan u odnosu na državu kralja Mohameda Zahira!

Nemojmo robovati ideološkim klišeima. Svaki narod i svaka zemlja imaju bolju i lošiju opciju državnog uređenja u datom vremenu. Za Srbiju, danas to je parlamentarna ustavna monarhija!