Магазин Дело, Јул 2006

ИНТЕРВЈУ СА ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКОМ АЛЕКСАНДРОМ

Пише:  Петра Лотрич

Југословенски престолонаследник Александар II Карађорђевић је на позив председника Словеније Јанеза Дрновшека први пут посетио Словенију. Између два светска рата његов деда и отац су владали и нашом државом. После су обе државе постале републике, а Југославија се потпуно распала. Александар је наследник објеката који су припадали краљевској породици у Словенији, али о том питању није хтео да говори приликом свог првог обиласка

Син Краља Петра II и грчке принцезе Александре рођен је 1945. у Лондону. Због режима у тадашњој Југославији, краљевска породица се по завршетку рата није вратила у Београд, већ се селила из земље у земљу, између осталог у САД, Француску, Италију и Енглеску. Наш саговорник се школовао у Швајцарској, САД, Шкотској и Енглеској, где је завршио Краљевску војну академију након чега је служио у Оружаним снагама Њеног Величанства. Војску је напустио 1972 и посветио се пословној каријери. Марта 2001 му је у Београду враћено југословенско држављанство, након чега се с породицом вратио у домовину, у којој и данас живи.

Да ли је ово ваш први боравак у Словенији и какви су вам утисци?

Да, први пут сам у Словенији. Одавно сам желео да је посетим. Мој отац ми је много пута причао о вашој земљи. Нарочито је хтео да се попење на Триглав, али му није успело. Ваша земља му се урезала у памћење и морам вам рећи да ми је често говорио како му је лепо било овде.

Кажете да сте и раније хтели да дођете. Зашто то није било могуће?

Због дугогодишње ситуације у бившој Југославији, због режима који није поштовао људска права и који је радио у супротности са њима. Много су лажи говорили против краљевске породице, да смо Југославију продали за воз шећера и сличне ствари. Али, сада је ситуација другачија и може да се промени. Сада су људска права на нашем дневном реду. И ваш председник, Јанез Дрновшег је велики човек и стално се залаже за поштовања људских права. Као што знате, на крају прошлог миленијума ситуација је била веома лоша, једноставно жалосна. Сада, 2006 када смо за мој рођендан дошли у посету Словенији морам рећи да су ствари у Србији много боље и уређеније.

Први пут сте били у Србији 1991?

Да, тачно, тада сам био први пут, и то на позив, моја посета је тада трајала три дана. Политичке странке окупљене у Демократску опозицију која се борила против Милошевића су ме позвале да дођем и да се састанемо у Београду. Као што знате, режим није био ни најмање задовољан мојим доласком. Поготово кад сам већ следеће године поново дошао и боравио у земљи читав месец. Обилазио сам универзитете и факултете, придружио сам се демонстрацијама наших студената, био сам у многим местима. То је био тренутак демократских жеља, иако су демократске странке изгубиле.  Режим је здушно радио против мене, зато што се нисам уздржавао да разговарам отворено са људима у разним деловима земље. Нису били демократе, нису радили за народ, нису хтели промене и демократију, што би имало за резултат излаз из ситуације какву сте имали у Словенији. То ме је јако жалостило. После тога сам се у земљу вратио још само два пута до петооктобарске револуције. Први пут када је мој стриц Принц Томислав био тешко болестан, а други пут када сам присуствовао његовој сахрани у јулу 2000. Шест дана пред револуцију сам поново дошао, али тада је ситуација већ била много другачија, боље организована. На мој рођендан, 17. јула 2001. смо се преселили на Дедиње, где и данас живим у Краљевском Двору.

Како се осећате у Београду? Као да сте се вратили кући? Рођени сте у Лондону…

Да, рођен сам у Лондону, али на југословенској територији. Тадашњи Премијер Велике Британије, Сир Винстон Черчил је донео одлуку да апартман 212 у хотелу Клериџис буде проглашена југословенском територијом. Две године касније, 1947. Едвард Кардељ је донео посебан акт против моје породице, а ја сам постао непријатељ Југославије. То је било против мојих људских права.

Ваша кума је британска краљица Елизабета II?

Тако је, мада је тада била принцеза. Њен отац, Краљ Џорџ ВИ је био мој кум. Крстили су ме у Вестминстерској опатији. Велики број председника и краљева је био присутан на крштењу: председници пољске и чешке, норвешки краљ… Лондон је тада био центар за владе које су се бориле против немачког режима у рату.

Како сте се осећали 1991. када се Југославија, чије је темеље и име поставио ваш деда,  распадала?

Када сам био млад, имао сам тада осам или девет година, отац ми је објаснио промене у Југославији. Сазнао сам за Тита, а јако много сам желео да се с породицом вратим у домовину. После тога, двоумио сам се да ли је то било могуће. Био сам нормалан, обичан човек, ишао сам у школу, у војну академију, имао сам свој посао као и други, радио сам за банке, осигуравајућа друштва, у поморству… У сваком случају мој живот је постао сасвим обичан. Имам три сина. Најстарији син је Петар, који има 26 година, док близанци Александар и Филип имају 24.

Рођени сте 1945. Ваша породица затражила је уточиште код енглеског краља и Черчила, који су касније склопили договор с Титом. Како је ваш отац гледао на све то, с обзиром на пријатељске односе с краљевском породицом?

Енглези су били наши савезници и пријатељи јер су били против нацизма. Породица Карађорђевић и енглеска краљевска породица су биле у врло добрим односима. Џорџ ВИ и мој отац су били краљеви.

Али, никад није постављено питање зашто се Енглези нису заузели за монархију, зашто су подржали и дали легитимитет комунистичком режиму?

Оно што је режим у Југославији урадио није било легално. Нису имали референдум, нити слободне изборе. Постојала је само једна, империјалистичка политичка странка – комунистичка партија.

Али су се свеједно о свему томе Енглези договорили са Стаљином…

Сад знате каква је политика. Ми, који живимо у том региону морамо да радимо мудро и проактивно, у складу са својим интересима и интересима заједничким за регион. Словенија је чланица Европске уније, што је јако добро. Лако можете да утичете на друге чланице уније, да вам не диктирају шта треба да урадите. То је велики, демократски клуб. Током другог светског рата Велика Британија је анализирала које био ефикасан у борби против Немаца. Зато је на територији Југославије подржала партизане. Иако велики број партизана није припадао комунистичкој партије, што је било нормално, многи то не разумеју. Ми смо се залагали за то да треба поштовати све људе, који су ратовали у другом светском рату: и партизане и четнике… Ступили смо у зрело, мудрије доба, доба демократиије. Дуго смо чекали на то.

Да ли у вашем срцу још живи Југославија или је у њему Србија?

Рођен сам у Југославији. Веома сам жалостан што она више не постоји, јер сам мишљења да је Југославија била добро решење. Као један уједињујући елемент за велики број етничких и верских заједница. Али, ако људи не желе да живе у заједничкој држави, онда мислим да је врло лоше, грозно, да због тога избије рат, етничко чишћење и кршење људских права. Зато је требало наћи неко средње решење, неки пут који би водио између популизма, демократије и правног поретка. Имали смо људе који су деловали против себе и против других. Те године су биле врло лоше за наше држављане. У тренутку развоја демократије, у данашње време односе поправљамо и побољшавамо. Имамо наравно, још неких тешких проблема, али се ситуација побољшава.

После убиства Зорана Ђинђића поставило се питање да ли је на Балкану уопште могуће успоставити правну државу. Да ли верујете у то?

Са Зораном Ђинђићем сам био веома добар пријатељ дуги низ година. Од првог боравка у земљи 1991. сам са њим имао добре везе. Долазио је код нас у Лондон, састајали смо се и у другим земљама. Био је јако добар и занимљив човек и пријатељ. Гајио сам велико поштовање према свим нашим политичарима који су се залагали и борили за демократско уређење државе. Али, положај после петооктобарске револуције није био лак, наш режим је деловао против свог народа. Радили су као велика мафија. И када је Ђинђић одлучио да се ухвати у коштац са тим, то није било добро по њега и његов живот. И односи са председником Коштуницом, Мићуновићем и многим другим политичарима су били плодоносни. После бомбардовања, ком сам се оштро противио као и сваком насиљу, организовао сам три конференције на које су дошли сви политичари који су хтели да делују у тиму који би се борио против Милошевићевог режима. Прва је била у Будимпешти, друга у Бања Луци, али због великог броја непријатности њихове размере нису биле велике. Трећа конференција је одржана у Атини. На крају миленијума сам се у Јерусалиму срео у пратњи моје супруге са Георгосом Папандреуом. Њему се замисао о конференцији учинила одличном. Упитао ме је да ли је могу организовати. Одговорио сам „да, ако имам план, простор и сигурност“. То је била велика конференција. После тога смо имали још једну конференцију у Бостону, на Универзитету Харвард. Много сам помагао нашим политичарима да дођу међу западне политичаре, да се састану са члановима западних парламената.

Кнез Павле је говорио да је Југославији потребан паметан споразум, који би је очувао у целини, како не би била изложена разарању од стране моћника…

Кнез Павле је био један од три регента, члан породице Карађорђевић и покушавао је да очува Југославију, мада је то земљу водило равно у фашизам, зато му није било лако. Покушао је да пронађе излаз из настале ситуације али је на крају у Берлину свеједно потписао тројни споразум. Мада мислим да су сви Југословени били против нацизма.

Осећате се Југословеном, вероватно и Србином, мада у вашим жилама тече и грчка крв?

Да, имам српску крв. Моја мајка је била Гркиња.

Односи између ваше и грчке краљевске породице су били традиционално добри. Ваши родитељи су из Београда отишли у Атину.

Мој отац је из Југославије отишао најпре у Грчку, затим у Јерусалим, потом у Каиро и на крају у Лондон. Врло занимљиво. Био је то својеврсни велики егзодус.

Ви сте разумна особа и колико видим, прихватате модерну политичку филозофију. Како спајате ројалистички, породични концепт и модерни политички концепт? Рекли сте да у будућности Србије видите могућност за парламентарну монархистичку демократију.

Мислим да је ситуацију у којој имамо велики број спорова међу политичарима могуће решити тако што ћемо на чело државе ставити неутралног човека, који није члан ниједне политичке странке и који једнако поштује све политичке опције. Зато је по мом мишљењу решење у успостављању уставне парламентарне монархије. Таква уређења делују у целом свету, рецимо у Шпанији, Великој Британији, Јапану, Канади, Аустралији, Новом Зеланду, Шведска, Данска и тако даље. Мислим да би то било добро за нас. Не желим сукобе између председника државе и владе. Потребан је неко ко би се залагао за јединство. Имали смо врло велико богатство као што је уставна парламентарна монархија, мада о томе многи ништа не знају. Интересовање је велико, иако сам стално говорио да сам наклоњен свим странкама које се боре за демократију. И сам се борим за поштовање према свима, па и према противницима идеје уставне парламентарне монархије. То је начело које поштује људска права и добро функционише у земљама попут Шведске, Данске, Белгије…

Мислите да бих такав систем у Србији функционисао? Двадесетих година прошлог века је парламентарна монархија успостављена у Југославији, али, некако није функционисала…

После Аустро-Угарске и Отоманског царства нисмо имали довољно времена након Првог светског рата и Балканских ратова. Зато нисмо могли да развијемо демократске корене. Сад смо коначно дошли у тренутак када влада демократија, у време европских интеграција и мислим да имамо могућности. И неке чланице Европске уније су уставне парламентарне монархије и сасвим добро сарађују са републикама у оквиру Уније. Не раде једне против других, што је нарочито важно да наши политичари схвате, како би увидели да у ЕУ делују такве државе.

Колико Срба би подржали такво решење?

Последње анкете показују да би кампања за уставну парламентарну монархију имала од 30 до 35 одсто подршке, што је одлично. Од 28 до 30 одсто упитаних нема ништа против монархије и хтело би о њој да зна више. Наравно, постоје и они који су против. То је сасвим нормално.

Да ли бисте прихватили место краља и уређење уставне парламентарне монархије?

Када је пре 56 година умро мој отац, остао сам са обе ноге на земљи. Мислио сам да се у Србију не могу вратити као краљ. Али, сматрао сам да је моје вечито право да будем престолонаследник. Стално сам говорио да сам спреман. Сада мислим да је прави тренутак.

Нисте се симпатизирали са републиканском идејом?

Постоје републике које одлично функционишу, баш као и уставне парламентарне монархије. И добро сарађују. Узмите за пример САД и Велику Британију. САД је република, а Велика Британија је Краљевина.

Када је настајала Краљевина СХС, односно Југославија, распадала се Аустро-Угарска. Њен престолонаследник је Ото фон Хабсбург. Познајете се?

Према њему гајим велико поштовање, али, он је политичар, а ја сам се политике дотакао само онда када сам се борио против режима у Београду. Ото је добар и занимљив човек, имамо сталне, пријатељске односе. Редовно позивамо један другог на прославе, годишњице и друга окупљања. Састајемо се наравно и са другим људима плаве крви.

Да ли сте разочарани због свих објеката који су били у власништву ваше породице на територији Словеније, а које нисте добили назад?

Мислим да се међу пријатељима лако нађе решење за све ситуације. Ту на Брду ми је дивно. Са супругом сам се шетао по прелепом парку. Данас смо били на Бледу, где је предивно. На Бохињу смо видели кристално чисто језеро. Људи су били јако пријатни. На мосту код Светог Јанеза су ме једноставно поздрављали речима „Александре, како сте“?