Magazin Delo, Jul 2006

INTERVJU SA PRESTOLONASLEDNIKOM ALEKSANDROM

Piše:  Petra Lotrič

Jugoslovenski prestolonaslednik Aleksandar II Karađorđević je na poziv predsednika Slovenije Janeza Drnovšeka prvi put posetio Sloveniju. Između dva svetska rata njegov deda i otac su vladali i našom državom. Posle su obe države postale republike, a Jugoslavija se potpuno raspala. Aleksandar je naslednik objekata koji su pripadali kraljevskoj porodici u Sloveniji, ali o tom pitanju nije hteo da govori prilikom svog prvog obilaska

Sin Kralja Petra II i grčke princeze Aleksandre rođen je 1945. u Londonu. Zbog režima u tadašnjoj Jugoslaviji, kraljevska porodica se po završetku rata nije vratila u Beograd, već se selila iz zemlje u zemlju, između ostalog u SAD, Francusku, Italiju i Englesku. Naš sagovornik se školovao u Švajcarskoj, SAD, Škotskoj i Engleskoj, gde je završio Kraljevsku vojnu akademiju nakon čega je služio u Oružanim snagama Njenog Veličanstva. Vojsku je napustio 1972 i posvetio se poslovnoj karijeri. Marta 2001 mu je u Beogradu vraćeno jugoslovensko državljanstvo, nakon čega se s porodicom vratio u domovinu, u kojoj i danas živi.

Da li je ovo vaš prvi boravak u Sloveniji i kakvi su vam utisci?

Da, prvi put sam u Sloveniji. Odavno sam želeo da je posetim. Moj otac mi je mnogo puta pričao o vašoj zemlji. Naročito je hteo da se popenje na Triglav, ali mu nije uspelo. Vaša zemlja mu se urezala u pamćenje i moram vam reći da mi je često govorio kako mu je lepo bilo ovde.

Kažete da ste i ranije hteli da dođete. Zašto to nije bilo moguće?

Zbog dugogodišnje situacije u bivšoj Jugoslaviji, zbog režima koji nije poštovao ljudska prava i koji je radio u suprotnosti sa njima. Mnogo su laži govorili protiv kraljevske porodice, da smo Jugoslaviju prodali za voz šećera i slične stvari. Ali, sada je situacija drugačija i može da se promeni. Sada su ljudska prava na našem dnevnom redu. I vaš predsednik, Janez Drnovšeg je veliki čovek i stalno se zalaže za poštovanja ljudskih prava. Kao što znate, na kraju prošlog milenijuma situacija je bila veoma loša, jednostavno žalosna. Sada, 2006 kada smo za moj rođendan došli u posetu Sloveniji moram reći da su stvari u Srbiji mnogo bolje i uređenije.

Prvi put ste bili u Srbiji 1991?

Da, tačno, tada sam bio prvi put, i to na poziv, moja poseta je tada trajala tri dana. Političke stranke okupljene u Demokratsku opoziciju koja se borila protiv Miloševića su me pozvale da dođem i da se sastanemo u Beogradu. Kao što znate, režim nije bio ni najmanje zadovoljan mojim dolaskom. Pogotovo kad sam već sledeće godine ponovo došao i boravio u zemlji čitav mesec. Obilazio sam univerzitete i fakultete, pridružio sam se demonstracijama naših studenata, bio sam u mnogim mestima. To je bio trenutak demokratskih želja, iako su demokratske stranke izgubile.  Režim je zdušno radio protiv mene, zato što se nisam uzdržavao da razgovaram otvoreno sa ljudima u raznim delovima zemlje. Nisu bili demokrate, nisu radili za narod, nisu hteli promene i demokratiju, što bi imalo za rezultat izlaz iz situacije kakvu ste imali u Sloveniji. To me je jako žalostilo. Posle toga sam se u zemlju vratio još samo dva puta do petooktobarske revolucije. Prvi put kada je moj stric Princ Tomislav bio teško bolestan, a drugi put kada sam prisustvovao njegovoj sahrani u julu 2000. Šest dana pred revoluciju sam ponovo došao, ali tada je situacija već bila mnogo drugačija, bolje organizovana. Na moj rođendan, 17. jula 2001. smo se preselili na Dedinje, gde i danas živim u Kraljevskom Dvoru.

Kako se osećate u Beogradu? Kao da ste se vratili kući? Rođeni ste u Londonu…

Da, rođen sam u Londonu, ali na jugoslovenskoj teritoriji. Tadašnji Premijer Velike Britanije, Sir Vinston Čerčil je doneo odluku da apartman 212 u hotelu Kleridžis bude proglašena jugoslovenskom teritorijom. Dve godine kasnije, 1947. Edvard Kardelj je doneo poseban akt protiv moje porodice, a ja sam postao neprijatelj Jugoslavije. To je bilo protiv mojih ljudskih prava.

Vaša kuma je britanska kraljica Elizabeta II?

Tako je, mada je tada bila princeza. Njen otac, Kralj Džordž VI je bio moj kum. Krstili su me u Vestminsterskoj opatiji. Veliki broj predsednika i kraljeva je bio prisutan na krštenju: predsednici poljske i češke, norveški kralj… London je tada bio centar za vlade koje su se borile protiv nemačkog režima u ratu.

Kako ste se osećali 1991. kada se Jugoslavija, čije je temelje i ime postavio vaš deda,  raspadala?

Kada sam bio mlad, imao sam tada osam ili devet godina, otac mi je objasnio promene u Jugoslaviji. Saznao sam za Tita, a jako mnogo sam želeo da se s porodicom vratim u domovinu. Posle toga, dvoumio sam se da li je to bilo moguće. Bio sam normalan, običan čovek, išao sam u školu, u vojnu akademiju, imao sam svoj posao kao i drugi, radio sam za banke, osiguravajuća društva, u pomorstvu… U svakom slučaju moj život je postao sasvim običan. Imam tri sina. Najstariji sin je Petar, koji ima 26 godina, dok blizanci Aleksandar i Filip imaju 24.

Rođeni ste 1945. Vaša porodica zatražila je utočište kod engleskog kralja i Čerčila, koji su kasnije sklopili dogovor s Titom. Kako je vaš otac gledao na sve to, s obzirom na prijateljske odnose s kraljevskom porodicom?

Englezi su bili naši saveznici i prijatelji jer su bili protiv nacizma. Porodica Karađorđević i engleska kraljevska porodica su bile u vrlo dobrim odnosima. Džordž VI i moj otac su bili kraljevi.

Ali, nikad nije postavljeno pitanje zašto se Englezi nisu zauzeli za monarhiju, zašto su podržali i dali legitimitet komunističkom režimu?

Ono što je režim u Jugoslaviji uradio nije bilo legalno. Nisu imali referendum, niti slobodne izbore. Postojala je samo jedna, imperijalistička politička stranka – komunistička partija.

Ali su se svejedno o svemu tome Englezi dogovorili sa Staljinom…

Sad znate kakva je politika. Mi, koji živimo u tom regionu moramo da radimo mudro i proaktivno, u skladu sa svojim interesima i interesima zajedničkim za region. Slovenija je članica Evropske unije, što je jako dobro. Lako možete da utičete na druge članice unije, da vam ne diktiraju šta treba da uradite. To je veliki, demokratski klub. Tokom drugog svetskog rata Velika Britanija je analizirala koje bio efikasan u borbi protiv Nemaca. Zato je na teritoriji Jugoslavije podržala partizane. Iako veliki broj partizana nije pripadao komunističkoj partije, što je bilo normalno, mnogi to ne razumeju. Mi smo se zalagali za to da treba poštovati sve ljude, koji su ratovali u drugom svetskom ratu: i partizane i četnike… Stupili smo u zrelo, mudrije doba, doba demokratiije. Dugo smo čekali na to.

Da li u vašem srcu još živi Jugoslavija ili je u njemu Srbija?

Rođen sam u Jugoslaviji. Veoma sam žalostan što ona više ne postoji, jer sam mišljenja da je Jugoslavija bila dobro rešenje. Kao jedan ujedinjujući element za veliki broj etničkih i verskih zajednica. Ali, ako ljudi ne žele da žive u zajedničkoj državi, onda mislim da je vrlo loše, grozno, da zbog toga izbije rat, etničko čišćenje i kršenje ljudskih prava. Zato je trebalo naći neko srednje rešenje, neki put koji bi vodio između populizma, demokratije i pravnog poretka. Imali smo ljude koji su delovali protiv sebe i protiv drugih. Te godine su bile vrlo loše za naše državljane. U trenutku razvoja demokratije, u današnje vreme odnose popravljamo i poboljšavamo. Imamo naravno, još nekih teških problema, ali se situacija poboljšava.

Posle ubistva Zorana Đinđića postavilo se pitanje da li je na Balkanu uopšte moguće uspostaviti pravnu državu. Da li verujete u to?

Sa Zoranom Đinđićem sam bio veoma dobar prijatelj dugi niz godina. Od prvog boravka u zemlji 1991. sam sa njim imao dobre veze. Dolazio je kod nas u London, sastajali smo se i u drugim zemljama. Bio je jako dobar i zanimljiv čovek i prijatelj. Gajio sam veliko poštovanje prema svim našim političarima koji su se zalagali i borili za demokratsko uređenje države. Ali, položaj posle petooktobarske revolucije nije bio lak, naš režim je delovao protiv svog naroda. Radili su kao velika mafija. I kada je Đinđić odlučio da se uhvati u koštac sa tim, to nije bilo dobro po njega i njegov život. I odnosi sa predsednikom Koštunicom, Mićunovićem i mnogim drugim političarima su bili plodonosni. Posle bombardovanja, kom sam se oštro protivio kao i svakom nasilju, organizovao sam tri konferencije na koje su došli svi političari koji su hteli da deluju u timu koji bi se borio protiv Miloševićevog režima. Prva je bila u Budimpešti, druga u Banja Luci, ali zbog velikog broja neprijatnosti njihove razmere nisu bile velike. Treća konferencija je održana u Atini. Na kraju milenijuma sam se u Jerusalimu sreo u pratnji moje supruge sa Georgosom Papandreuom. Njemu se zamisao o konferenciji učinila odličnom. Upitao me je da li je mogu organizovati. Odgovorio sam „da, ako imam plan, prostor i sigurnost“. To je bila velika konferencija. Posle toga smo imali još jednu konferenciju u Bostonu, na Univerzitetu Harvard. Mnogo sam pomagao našim političarima da dođu među zapadne političare, da se sastanu sa članovima zapadnih parlamenata.

Knez Pavle je govorio da je Jugoslaviji potreban pametan sporazum, koji bi je očuvao u celini, kako ne bi bila izložena razaranju od strane moćnika…

Knez Pavle je bio jedan od tri regenta, član porodice Karađorđević i pokušavao je da očuva Jugoslaviju, mada je to zemlju vodilo ravno u fašizam, zato mu nije bilo lako. Pokušao je da pronađe izlaz iz nastale situacije ali je na kraju u Berlinu svejedno potpisao trojni sporazum. Mada mislim da su svi Jugosloveni bili protiv nacizma.

Osećate se Jugoslovenom, verovatno i Srbinom, mada u vašim žilama teče i grčka krv?

Da, imam srpsku krv. Moja majka je bila Grkinja.

Odnosi između vaše i grčke kraljevske porodice su bili tradicionalno dobri. Vaši roditelji su iz Beograda otišli u Atinu.

Moj otac je iz Jugoslavije otišao najpre u Grčku, zatim u Jerusalim, potom u Kairo i na kraju u London. Vrlo zanimljivo. Bio je to svojevrsni veliki egzodus.

Vi ste razumna osoba i koliko vidim, prihvatate modernu političku filozofiju. Kako spajate rojalistički, porodični koncept i moderni politički koncept? Rekli ste da u budućnosti Srbije vidite mogućnost za parlamentarnu monarhističku demokratiju.

Mislim da je situaciju u kojoj imamo veliki broj sporova među političarima moguće rešiti tako što ćemo na čelo države staviti neutralnog čoveka, koji nije član nijedne političke stranke i koji jednako poštuje sve političke opcije. Zato je po mom mišljenju rešenje u uspostavljanju ustavne parlamentarne monarhije. Takva uređenja deluju u celom svetu, recimo u Španiji, Velikoj Britaniji, Japanu, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Švedska, Danska i tako dalje. Mislim da bi to bilo dobro za nas. Ne želim sukobe između predsednika države i vlade. Potreban je neko ko bi se zalagao za jedinstvo. Imali smo vrlo veliko bogatstvo kao što je ustavna parlamentarna monarhija, mada o tome mnogi ništa ne znaju. Interesovanje je veliko, iako sam stalno govorio da sam naklonjen svim strankama koje se bore za demokratiju. I sam se borim za poštovanje prema svima, pa i prema protivnicima ideje ustavne parlamentarne monarhije. To je načelo koje poštuje ljudska prava i dobro funkcioniše u zemljama poput Švedske, Danske, Belgije…

Mislite da bih takav sistem u Srbiji funkcionisao? Dvadesetih godina prošlog veka je parlamentarna monarhija uspostavljena u Jugoslaviji, ali, nekako nije funkcionisala…

Posle Austro-Ugarske i Otomanskog carstva nismo imali dovoljno vremena nakon Prvog svetskog rata i Balkanskih ratova. Zato nismo mogli da razvijemo demokratske korene. Sad smo konačno došli u trenutak kada vlada demokratija, u vreme evropskih integracija i mislim da imamo mogućnosti. I neke članice Evropske unije su ustavne parlamentarne monarhije i sasvim dobro sarađuju sa republikama u okviru Unije. Ne rade jedne protiv drugih, što je naročito važno da naši političari shvate, kako bi uvideli da u EU deluju takve države.

Koliko Srba bi podržali takvo rešenje?

Poslednje ankete pokazuju da bi kampanja za ustavnu parlamentarnu monarhiju imala od 30 do 35 odsto podrške, što je odlično. Od 28 do 30 odsto upitanih nema ništa protiv monarhije i htelo bi o njoj da zna više. Naravno, postoje i oni koji su protiv. To je sasvim normalno.

Da li biste prihvatili mesto kralja i uređenje ustavne parlamentarne monarhije?

Kada je pre 56 godina umro moj otac, ostao sam sa obe noge na zemlji. Mislio sam da se u Srbiju ne mogu vratiti kao kralj. Ali, smatrao sam da je moje večito pravo da budem prestolonaslednik. Stalno sam govorio da sam spreman. Sada mislim da je pravi trenutak.

Niste se simpatizirali sa republikanskom idejom?

Postoje republike koje odlično funkcionišu, baš kao i ustavne parlamentarne monarhije. I dobro sarađuju. Uzmite za primer SAD i Veliku Britaniju. SAD je republika, a Velika Britanija je Kraljevina.

Kada je nastajala Kraljevina SHS, odnosno Jugoslavija, raspadala se Austro-Ugarska. Njen prestolonaslednik je Oto fon Habsburg. Poznajete se?

Prema njemu gajim veliko poštovanje, ali, on je političar, a ja sam se politike dotakao samo onda kada sam se borio protiv režima u Beogradu. Oto je dobar i zanimljiv čovek, imamo stalne, prijateljske odnose. Redovno pozivamo jedan drugog na proslave, godišnjice i druga okupljanja. Sastajemo se naravno i sa drugim ljudima plave krvi.

Da li ste razočarani zbog svih objekata koji su bili u vlasništvu vaše porodice na teritoriji Slovenije, a koje niste dobili nazad?

Mislim da se među prijateljima lako nađe rešenje za sve situacije. Tu na Brdu mi je divno. Sa suprugom sam se šetao po prelepom parku. Danas smo bili na Bledu, gde je predivno. Na Bohinju smo videli kristalno čisto jezero. Ljudi su bili jako prijatni. Na mostu kod Svetog Janeza su me jednostavno pozdravljali rečima „Aleksandre, kako ste“?