ГЛОРИЈА, мај 2005.

НАШ ДОМ: ПРИНЦЕЗА КАТАРИНА И ПРИНЦ АЛЕКСАНДАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ

Историја за лаку ноћ

Принчевски пар, чије су биографије достојне епохалне мелодраме, први пут је отворио своје приватне одаје у којима су књиге, слике, намештај и успомене распоређене тако да правилно оцртавају емотивни портрет једне земље

Пише: Наталија Девић Пхото: Марија Чалић

Да би стигао до Краљевог двора, прелепог здања које је 1924. године почео да гради његов деда краљ Александар И и завршио пет година касније, престолонаследник Александар II Карађорђевић морао је да промени неколико адреса. Свако место на ком је живео уписивало се у историју. Није помогло ни што су Титови партизани, кад су ушли у чаробни комплекс на Дедињу, где престолонаследник данас жви, из обести пуцали у чело Христу осликаном на своду породичне цркве Карађорђевића. Не само што нису убили веру, већ нису успели да затру ни сећање на монархију. Судбина је хтела да се Александар II, педесет шест година касније, врати на своје.

Кад је 1945. рођен у Лондону, није тако изгледало. Дошао је на свет у апартману 212 Клариџис хотела, а због закона да будући суверен мора бити рођен на територији своје државе, тадашњи британски краљ Џорџ ВИ истог дана га је прогласио територијом Краљевине Југославије, што је озваничено указом који је потписао Винстон Черлил. Његов отац, Петар II, прогнан и уморан од револуције која га је, иако никада није абдицирао, испоставиће се, заувек одвојила од свог народа, силно му се обрадовао. Супругу, краљицу Александру од Грчке, обасуо је пољупцима и поклонима, од којих су крунски драгуљи биле његове сузе које су кануле и на будућег краља. Те сузе принц је 2001. донео у Србију и пролио их, од среће, на прагу Двора. У потпуно запуштену зграду, по којој су због немара Милошевићевих првобораца претрчавали пацови, обновио је углавном сопственим средствима и довео на репрезентативан ниво. Данас би у њој с поносом могао да прими и краљицу Елизабету II, која га је крстила и с којом је у сродству по мајци, као шеснаести у реду за престо и наслеђе британске круне.

Кућа чудних предака

- После мог рођења, родитељи су отпутовали у Швајцарску. Било је то моје прво путовање. Били смо у Сент Морицу који памтим, иако сам имао само две године. Путовања су им постала начин живота. Живели су између Европе и Њујорка. Имао сам дадиљу, само једну, али сјајну. Неговала је ме и пазила предивно. Била су тешка времена за мог оца, краља Петра II. Родитеље сам сретао у Њујорку, Паризу и на југу Француске, где су последњих година живели - каже престолонаследник Александар II Карађорђевић. У осмој је кренуо у "Ле Росеy", чувени швајцарски интернат, и ту је провео пет година. - Била је то сјајна школа, а распусте посебно памтим јер сам их проводио код баке, грчке краљице Аспазије која је имала предивну кућу у Венецији. Ишао сам често и на Ампецо.¢скијање које сам научио у Италији, са седам година, у Кортини Д

После завршетка Британске краљевске војне академије, 1972. оженио се, први пут, принцезом Маријом де Глориа од Орлеана и Браганзе, потомком царске динстије Бразила и рођаком шпанског краља Хуана Карлоса. Веначање је уприличено у Виљаманрикеу де ла Кондеса у Шпанији.

- Моја прва жена и ја смо живели у Јужној Америци и Бразилу. Имали смо стан у Рио де Жанеиру, а њени родитељи су имали прелепу кућу на брду изнад Рија. Ту смо провели четири године, а онда смо се преслили у Чикаго. Тамо је имао стан и живео као сасвим обичан човек.

- Радио сам за једну америчку компанију, кад је рођен мој први син, принц Петар, 1980. године. Онда смо се преселили у Вирџинију. У Ферфаксу 1982. рођени су близанци, принчеви Филип и Александар. Нажалост, мој брак се годину касније окончао, а онда сам следеће године упознао моју садашњу супругу Катарину којом сам се оженио 1985. у Лондону. Тамо сам преселио и своју компанију и купио прелеп стан у поткровљу. Ту сам живео са синовима и супругом, а онда смо купили дивну кућу у Најтсбриџу, једном од најлепших делова Лондона, где смо боравили до 2001, док се нисмо вратили у Србију.

Кад му се, коначно, испунио животни сан да се врати у земљу својих предака, принц је схватио да му је прескупо да одржава и кућу у Лондону, посебно што је обнова запуштеног дедињског комплекса захтевала огромне издатке. - Пажњу смо усредсредили на дом у који смо желели да уложимо све, због тога смо одлучили да продамо лондонску кућу. Међутим, тржиште некретнина је после терористичког напада на Њујорку 11. септембра 2001. било толико лоше, да нисмо могли да добијемо ни приближно разумну цену. После бројних покушаја, на крају нам се посрећило да нађемо закупца, банкара. Изнајмили смо кућу која нам сад доноси приход, а надамо се и да ће цене некретнина расти. Купили смо и мали стан у Лондону, па кад одемо у посету мојим синовима који тамо живе и студирају, немамо трошкове за хотел. Стан је нешто сасвим друго. Само закључате врата и то је то. Кућа изискује неупоредиво више.

Одисеја која ће га довести у кућу предака започела је сликом далеке Краљевине Југославије која се у дечачкој машти престолонаследника стварала из прича које је слушао од оца и мајке. - Приче о мојој земљи слушао сам од рођења, али сам тек са шест-седам година почео да стичем слику о свему што се догодило. Све чешће, отац ми је причао о отаџбини, увек само с једном мишљу: да се врати кући и живи у Београду. Од априла 1941, кад је прогнан заједно с владом, и кад се преселио прво у Грчку, затим у Палестину, Египат, па Лондон, то му је био једини сан. Слушао сам изнова и изнова приче о Југославији, о његовој љубави према земљи, људима, религији. Био је очајан што за време Титове власти, иако је народ релативно добро живео, није било демократије, а драго ми је што није доживео да види Милошевићево доба, кад је народ силно пропати. Био би очајан. Али, најтеже и најтужније ми је било што сам га гледао како, знајући да му је овде дом, силно пати. Описивао ми је сваку собу у кући, парк, сваку ситницу, сваки детаљ. Једна од прича краља Петра II била је о томе како се никад није попео на Триглав. - "Знаш, обиπао сам сваки кутак моје земље, био на мору и на свим планинама толико пута, али нисам успео да се попнем на врх Триглава и то не могу да прежалим", понављао је. А причао ми је и о породици, Карађорђу. Моје приче за лаку ноћ данас деца уче из историје.

Гроб Титове љубавнице

Краљев двор се налази на простору од сто тридесет хектара, колико обухвата дедињски комплекс. Поред њега, ту је и Бели двор чију је изградњу започео краљ Александар И 1934. године. После његовог убиства у Марсеју исте године, радови су настављени. Завшπен је две године касније. Ту је и неколико павиљона, од којих је најпознатији онај преко пута Краљевог двора у ком је велика Мештровићева скулптура, три базена и Сламната кућа. Најбизарнији споменик временима која су протутњала између одласка краља Петра II и повратка престолонаследника Александра II свакако је гроб Титове љубавнице Дарјанке Пауновић, у непосредној близини Белог двора. Сахрањена је ту 1946, и данас почива на истом месту. Карађорђевићи су одлучили да тако и остане, осим ако њена породица или блиски рођаци једног дана не одлуче другачије.

Само здање, које је данас престолонаследников дом, дело је архитеката Живојина Николића и Николаја Краснова који је заслужан за решења великог дела Кремља. Двор је у типичном српско-визнтијском стилу, с фасадом од белог брачког камена који је коришћен и за стубове колонаде која главну зграду повезује с породичном црквом. У приземљу су надалеко чувени Плави салон, Велика трпезарија, Краљев кабинет, Библиотека и Златна или Фирентинска соба. На спрату су престолонаследникове приватне одаје, а у подруму соба за билијар, кућни биоскоп, неколико мањих салона и Соба шапата. Овај део палате посебно је импресиван јер је руском архитекти Краснову дата потпуна слобода за решење ентеријера. Тако су две просторије реплике Кремаљских, а над свима су сводови осликани руком, с мотивима руских и српских бајки.

Кад се бајка његовог детињства остварила и кад је закорачио на главна врата, Александар II је препознао све.

- Моја жена није могла да верује. Кад ме питала где ћемо да спавамо, без премиђљања сам је одвео у собу на спрату која је сада наша спаваћа. "Како знаш?", понављала је док сам јој говорио чија је која соба била. "Ово је мој дом. Ово је била соба мог оца, соба мог деде, то ће бити и наша", објаснио сам. Знао сам је из детињства, до у детаље. Наравно, много тога је недостајало, али то је било то. Ово је одувек био дом.

- Верујем да је ово благослов - додаје принцеза Катарина. - Ова кућа је историја која припада народу. »Чини ми се да су сви проблеми које смо у животу имали и били зато што смо били одвојени од својих корена. Све је то повезано с домом. У њему све почиње.

У овом, краљевском, почиње великим холом. На зидовима под необичниним мермерним стубовима су прелепе реплике средњовековних фресака из манастира Дечани и Сопоћани, импозантан бакарни лустер, шкриње из осамнаестог века и велики клавир. Одатле се улази у Плави салон уређен у барокном стилу, који красе два висока позлаÊена огледала, две кинеске вазе, постаменти с бистама, салонске гарнитуре с ручно везеним меблом, високи стубови, чудесна слика "Адонис и Венера" Николе Пусана из петнаестог века и, свакако најупечатљивије, поглед који се кроз висока засвођена врата простире на Дедиње, Кошутњак, Топчидер и Авалу. С десне стране су Краљев кабинет, у ренесансном стилу, у коме доминира велики писаћи сто, прелепо Неклебино платно из 1916, Краљева застава-стег и ловоров венац, а поред је огромна Библиотека с дугим столом испред прелепог камина и бистама младог краља Петра II, Његоша, аутопортрет Ивана Мештровића и Корнелијусов глобус из 1745. године. Из салона се улази и у Златну собу, необичну и по многима најлепπу, поËевπи од плафона, који је реплика оних у фирентинским палатама из шеснаестог века, преко руком осликаних шπкриња у којима су били поклони за краља, до фасцинантног платна Ëувеног Палма Векија, из шеснаестог века. Са исте стране је и Велика трпезарија у ренесансном стилу, са импресивном таписеријом из седамнаестог века, с мотивом Александра Великог, из Париза, која покрива централни зид, бронзаним лустером и две кинеске вазе из Династије Ћинг, седамнаести век, које су постале чувене и по томе што је једну поломила Мирјана Марковић. Ту је и интимно двориште, ушушкано између колонада које воде до цркве, украшено прелепим скулптурама најпознатијих аутора, где Александар II воли да попије поподневну кафу.

Собе његовог детињства у којима се играо биле су другачије. А био је несташно и живо дете. Момачких дана се сећа и по дружењу са рођаком принцом Чарлсом, наследником британске круне, на чијем венчању је био, оба пута. Он је нешто млађи од мене, тако да смо се срели на мојој последњој години школовања у Шкотској. Тада смо се највише дружили и излазили заједно. Наравно, и као деца смо многе распусте проводили заједно, били један уз другог и у срећним и у тужним приликама, јер је наше пријатељство остало постојано током година.

Његова мајка, краљица Елизабета II, и његов деда, краљ Џорџ ВИ, су били ми кумови на кшπтењу, тако да смо одувек блиски.

Најзанимљивије је, свакако било, приликом Александрових боравака у Бакингамској палати, одакле се управо вратио после Чарлсовог венчања с Камилом Паркер Боулс, сада војвоткињом од Корнвола. - Венчање у дворцу Винзор је било веома лепо. Сви су заиста срећни због тога. И народ, и причеви Вилијам и Хари, сви осим два-три таблоида који то раде због тиража. Престолонаследник се живо сећа и Чарлсовог првог венчања с принцезом Дајаном Спенсер. - Добро сам је познавао. Она је била заиста дивна и брижна особа. Имала је тај "магични додир", како је неко касније рекао. Бринула је за сиромаπне и болесне, чинила све што је било у њеној моћи да помогне онима којима је било потребно. Заиста сам јој се дивио.

На краљевска венчања сећају га потписане фотографије у дневној соби, које уз оне са многобројним рођацима краљевске крви стоје на столу и комодама у дневном боравку. Једна од њих је и са Грејс и Ренијеом од Монака, на чијој сахрани је недавно био.

- Заиста је био диван човек. Много сам га ценио. Прави џентлмен, а Грејс савшπена дама и драга жена. Толико успомена ми је нагрнуло тог дана, јер сам много времена провео у Монаку. Моји родитељи су неколико година живели у том граду, а недалеко је била и њихова француска кућа.

Интимни доручак

У садашњој се његове приватне просторије налазе на спрату. Ту је велики дневни боравак којим доминира камин широк четири и висок шест метара испод правоугаоног свода с дрвеним гредама типичним за српске куће. Подељен је на две целине.

Испред камина је велика модерна гарнитура на коју може да се смести двадесетак особа, а у другом делу је стара, салонска, окружена комодама, сточићима са огледалима и витринама на којима се налазе иконе, прелепи предмети од сребра, свећњаци, посуде, мали крчази за млеко и кутијице за лекове најразличитијих облика. Остале собе су распоређене кружно око ове, а има их девет. Ту је соба принца Петра, са прелепим широким креветом и необичним комодама, принца Филипа, такође прилично једноставно намештена, мада је врхунска драгоценост у њој мала библиотека у којој су француске књиге из осамнаестог и деветнаестог века, попут прелепо илустрованих томова Хиљаду и једне ноћи, Нодијерове историје из 1900, Историје Наполеонових ратова из 1839. с Б.З.Воркиновим илустрацијама као и илустроване Пушкинове приче из 1925. Соба млађег близанца Александра, је и најлепша. Кревет је сав у инкрустацијама, с високим узглављем и две комоде у истом стилу. У њој је и прелепа бела бержера с табуреом за ноге и радни сто. У Момачкој соби, како укућани зову мали салон између принчевских спаваћих, је два века стар осмоугаони сто и иста таква салонска гарнитура украшена лављим шапама, шкриња из деветнаестог века и радни сто из истог периода, који се неочекивано добро уклапају с ултрамодерним плазма ТВ-ом, компјутером и факсом поред којих стоји гомила папира и књига. Ту је и непроцењива Бекафумијева слика "Амазонке" и турски тепих пред којим је председник те земље, кад га је приликом посете 1970. видео, остао задивљен. Гостинске собе, зелена, беж и розе, на другој су страни спрата, одвојене малим пролазима, свака са купатилом, а у средини су кабинет принцезе Катарине, престолонаследников кабинет и краљевска спаваћа соба. Принцезин кабинет је једна од најлепπих просторија у Двору. Осим позлаћене салонске гарнитуре која се налази поред камина, ту су и витрина с плавим венецијанским чашама и вазама, два века стар пијанино, кинеска комода и радни сто украπен рељефним позлаћеним анђелима. Престолонаследниковим кабинетом доминира велики радни сто и телевизор, а из њега се улази у спаваћу собу. Сва у меким тоновима светла које се расипа по дебелом белом тепиху и комодама од масивног дрвета, велики бели кревет с високим узглављем у свему томе делује импресивно. Смештен поред лучних прозора и врата кроз која се излази на терасу с најдивнијим погледом у престоници, најлепше на њему су свакако бели јастучићи с извезеним иницијалима Александра II и Катарине.

На истом нивоу је и мала кухиња, трпезарија и застакљена веранда. У кухињици, коју пар користи за интимне доручке и вечере, највише је чајева, џемова и зачина, док у трпезарији од сребрног посуђа и декоративних комада застаје дах. Цео зид ове просторије претворен је у витрину за сребро, али су три најлепша предмета на комоди испред: сет за чај од сребра украшен жадом и сребрна чинија која уместо дршки има по два коња у скоку. Ту су и вина, "Моутон Цадет", "Цаберне Соувигнон", "Дон Винце Ензо" и Тодорофов "Терес" која престолонаследник доноси са путовања, и на крају велика застакљена веранда, с погледом на парк и павиљон с Мештровићевом скулптуром, у којој зими пију јутарњу кафу.

Краљев двор је прво наслеђе које је Александар II добио, још увек само с правом коришћења.

Мој отац је морао да напусти земљу за веома кратко време, пошто је и сама палата била бомбардована 6. априла. Током Титовог режима, стално се писало и причћало о томе како је краљевска породица побегла са свим благом, што би било дивно да је истинито, јер бих онда живео као цар све ове године, али то није тачно. Морао сам да радим и зарађујем. Стекао сам добро образовање, постао професионални војник,што је део породичне традиције јер су то били и прадеда, краљ Петар И, који је завршио познату Сан Сир француску Академију, и постао чувен као краљ, затим деда Александар И, а онда и мој отац који је током Другог светског рата научио да пилотира. Био је веома страствен пилот. Тако сам и ја наствио породичну традицију, а пошто сам завршио Академију, посветио сам се бизнису. Бавио сам се адвертајзингом, банкарством, грађевинарством. Било је то сјајно искуство, током кога сам увек живео од свог рада. Исто тако, много сам научио радећи у Америци.

Током тог периода, само су они образованији са којима је ступао у контакт знали да је принц. Александар II то није истицао. - Увек сам имао своје име и презиме, али многима то није нарочито значило. Неки су ме чак помало и жалили, сматрајући да је моје презиме предуго и веома компликовано за изговор. Само они који су добро познавали историју, знали су ко сам. Водио сам нормалан живот, као и моји синови сада у Лондону., Они студирају и раде под својим именом и презименом, најчешће без титуле. Иако смо силно поносни на своје презиме, то је јако добро јер верујем да нико не треба да буде повлашћен. Све што јеси, треба и да заслужши - каже с поносом принц.

Ћевапчићи за високе госте Овде је нашао све о чему је целог живота маштао. А први сусрет са Србијом имао је 1991. године. Било је то искуство које неће заборавити док је жив.

- И раније сам се сусретао са људима из дијаспоре јер смо, нажалост, земља која има три милиона становника у иностранству. Али, кад сам први пут крочио у Београд, био је то неописиво емотиван моменат.

Не устручава се да каже како је плакао, без задршке.

- Ја сам Србин, осећајан сам - објашњава. - Можда други, хладни и резервисани, то не разумеју. Ја сам одавде и и поносан сам на своје емоције. И све оно о чему је маштао препознао је у сусрету с људима. - Било је ту и грљења и пољубаца, свега. Тако је и требало да буде. То сам желео. Повратак је био сан. Те године, илегалан. - Поново сам дошао 1992, на два месеца. Обилазио сам факултете, штрајковао са студентима. То никад нећу заборавити. Посебно, кад сам поново дошао 1995. године. Мој стриц Томислав је био јако болестан и морао сам да га видим. Било је то усред санкција. Људи су били тако несрећни. Био сам очајан. У Србији је нашао све чему се надао.

- Прво што ме погодило, о чему ми је отац целог живота причао, била је лепота ове земље. Возио сам се около: боје, посебно мириси, били су невероватни. Равна Војводина, па онда југ где су прелепа брда, Шумадија, све. Све је чаробно. Кад се пословне обавезе заврше, највише времена проводи на спрату. Госте и пријатеље дочекује у приземељу.

- Ова кућа, која заиста јесте дом, необично је топла. Типичан српски стил, с примесама византијског и оријенталног, даје неверовату мешавину која осваја на први поглед. Сви који су посетили нашу земљу и нас, били су фасцинирани оним што су видели у Двору. Сматрам да сам имао много среће у животу, јер сам овде. Ја га зовем "Мали Версај".

Катарина и Александар обожавају дуге шетње по парку. -Сваки слободан тренутак користимо за то. Кад смо дошли, личио је на шуму, толико је био запуштен. Било је више од шесто стабала, жбуња, свега. Успели смо све да уредимо и сад су трава и цвеће свуда. Посебно волим заласке сунца у овој кући. Пре неки дан, док сам телефонирала из свог кабинета, сунце се тако преломило кроз моје прозоре, да сам морала да прекинем разговор да га поново видим, иако сам га видела безброј пута. Ово место је чаробно - каже принцеза Катарина. И тврди да је историја, с којом се срела улазећи у палату Карађорђевића, није уплашила. После обнове куће које је подразумевала бројне поправке и адаптације, кренули су да долазе и гости. До сада их је "свратило" 35.000 колико је званично регистровао протокол Краљевог двора. Међу њима су били сви највиши државници Србије и Црне Горе, црквени великодостојници, амбасадори и високи представници других земаља. Звучи невероватно, али престолонаследник и принцеза и у тако жестоком распореду налазе времена за приватне посете и забаве. - Деси се и то. Имамо много пријатеља који уживају да дођу на викенд и проведу време код нас. Иако сви једва чекају да обиђу дедињски комплекс, посете Бели двор и виде парк и све што имамо овде, увек их одведем на Опленац. Црква и мозаик их, непогрешиво, фасцинирају. Просто не могу да верују да имамо тако нешто. И, ја увек кажем да их је у нашој земљи толико да не бисмо могли ни за месец дана да обиђемо све. А онда одемо у Аранђеловац, у ресторан, где се бацимо на клопу. Српска храна, а посебно ћевапчићи с луком, хит је и за мене, и за све моје госте. Одлазе апсолутно одушевљени српском кухињом - објашњава Александар II.

Краљевски пилићи

Иако обожава нашу клопу, кад жели да обрадује своју супругу, престолонаследник јој спреми сасвим неочекиван "специјалитет".

- Ја заиста волим да кувам различите пасте. Највише волим оне с печуркама, броколијем, у томе сам експерт, то ме опушта. Али Катарина више од свега воли - кокице. То је најромантичније што могу да урадим за њу, јер смо обоје филмофили, и онда заиста уживамо.

Остатак времена је резервисан за читање.

- Обажавам историјске књиге, али и све оне из којих могу да се упознам са савременим токовима и догађајима. У иностранству прво посетим библиотеке, у Лондону књижаре, сваки пут, у Америци такође. Имам огромну колекцију наших књига штампаних у иностранству, али сам их највише прочитао у последње три године откад сам овде.

Дом је за њега место одакле црпи енергију за све што ради. И Каратина се слаже да је кућа извор енергије.

- Ово је наше гнездо. Посебно кад смо на спрату, где су наше личне просторије, то је заиста дом. Ту смо опуштени, можемо да се загрлимо, насмешимо једно другом и то мало слободног времена које имамо проведемо заједно. Људи који имају много времена, не знају да га цене. Време је за нас поклон. Најчешће седе на веранди, посебно кад пада снег. - Тада је најлепша. А кад пожелимо кафу, пређемо у мој кабинет. Зато се трудим да на столу поред камина немам превише ствари, јер је то соба у којој мој супруг и ја проводимо пријатне тренутке. Зими упалимо ватру у камину и уживамо. То је наше време за еспресо - каже принцеза. У пролеће и лети доручкују на тераси која се налази у Момачкој соби. - Тај део куће је прелеп. Свеже је, ваздух је резак и очаравајући. Тако доручак започињемо осмесима и лепим речима које упућујемо једно другом. Кад се заврши дан, принц и принцеза највише воле да обуку - тенерке. - Тако се осећамо најопуштеније, посебно кад шетамо - каже Катарина и открива да у врту има десет пилића, а ево и због чега:

- Силно сам поносна на њих. Дају десет јаја сваког дана, и сваког јутра их кувам супругуи за доручак. Он ужива у томе, а ја у јутарњој кафи коју ми он скува. Тако одржавамо тај осећај међусобне топлине и заједништва. Никакве титуле и палате то не могу да промене. А пре доручка обоје имају свој распоред у теретани.

- Имамо две траке за ходање и док то радимо слушамо или читамо вести, тако у исто време вежбамо и српски. Дан нам почиње у шест ујутру - објашњава принцеза. - У Великој трпезарији обично приређујемо вечере, а онда, традиционално, одлазимо у сутерен. Сви који тамо уђу бивају потпуно фасцинирани. И ми смо, још увек. Те боје, комплетан ентеријер, све је очаравајуће - каже престолонаследник .

Сутерен је трећи део палате који је сводовима, различито осликаним зидовима и уздигнутим подовима подељен на осам целина. Највећа је соба за билијар, а ту су и прелеп кућни биоскоп са галеријом, соба за шах и карте, два мала салона и Соба шапата.

- Моји синови су много бољи у билијару него ја. Мада, једном приликом, било је то заиста дивно вече, сви смо били ту, кренули смо да играмо и наједном сам почео да добијам. Имао сам среће, кренуло ми, и они су били шокирани. Али, то је било само једно вече. Обично се и не упуштам, јер ме увек добију, нарочито Филип који има прецизну руку и одлично око. Шах и карте не играју, јер много више воле да причају. - То је тако типично српски - смеје се престолонаследник. - Много причамо, да. Ових дана највише говоре о венчању Катарининог сина Дејвида, а принцеза из претходног брака има и кћерку Алисон, удату у Грчкој. Венчање ће бити у Атини 7. маја, а кум ће бити министар унутраπњих послова Грчке.

- Жени се Гркињом, због чега сам веома срећна јер је она права традиционална Балканка, што значи да ће бити добра мајка и супруга, несебична, брижна за породицу и децу. Он зна да је то као да се жени Српкињом.

Али, ипак је ове године најважнији догађај шездесети рођендан престолонаследника Александра. На Двору се већ обављају озбиљне припреме за 17. јул. - Педесети рођендан мој супруг је прославио у Клариџис хотелу, у Лондону, где је рођен, о чему је 23. априла, писао лондонски "Тајмс". Било је више од четири стотине званица, од тога стотину његовох рођака из свих европских династија. Сви краљеви и краљице су били ту, чак и краљица Елизабета II. Кад је гасио свећице на торти, Александар је пожелео само једну жељу: да шездесети дочека у својој земљи. Овај рођендан је посебан због славља πто му се једина и највеÊа æеља испунила, и моја дужност је да буде посебан. Иако је листа гостију још увек тајна, крунисане главе су на њој. У међувремену, треба поправити део крова који прокишњава и окречити гостинске собе. Принцеза жели да све буде савршено.

У сутерену који посетиоце једнако као и укућане оставља без даха, све је бајковито. Свако ко је икада читао руске бајке, помислиће да се нашао усред ње, не само због тога што се једна од просторија зове Соба чудеса. Уз зидове осликане живим, јарким бојама, с мотивима жар-птице и митских бића из словенских легенди, савршено се уклапају китњасто резбарени стубови, троструки лукови над пролазима, галерије и теписи израђени с истим мотивима. Најзанимљивија је, ипак, она у којој је краљ Александар И проводио највише времена. Дворске интриге, неопходне за сваки прави историјски трилер, које су се плеле и по ходницима српског двора, завршавале су се пред сводовима "Собе шапата". Названа тако јер је краљ послушао савет градитеља и дао им слободу да један древни источњачки изум уграде у православну палату, обезбедила му је луксуз приватности на простору те мале собе. Кажу да на сваком двору зидови имају уши: на зиду ове налази се висока бела чесма и поред ње, у удубљењу, старински кључ. Разговор који је морао да остане тајна водио се на софи у непосредној близини, а пошто би на порцулану с грбом Краљевине Југославије била послужена кафа. Краљ би отпустио ађутанте и дискретним покретом окренуо кључ. Вода би потекла низ зид и шум који је правила, уз два дебела застора са стране, била је савршена завеса за конспирацију која се између саговорника плела. Тајну ове собе престолонаследник Александар II Карађорђевић открива ми шапатом:

- На зиду је био осликан грб Краљевине Југославије. Кад су дошли партизани, префарбали су га и насликали нов мотив. Али, ако се загледате, још увек можете видети крила орла како вире са стране.