ПРИНЦ АЛЕКСАНДАР И ПРИНЦЕЗА КАТАРИНА - ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ СРЕЋНОГ БРАКА
Мој муж је мој краљ

Престолонаследник и његова супруга су нам причали о томе како су се упознали, како одлучили на други сусрет а како на брак, где су провели медени месец. Принцеза нам је открила због чега је љубоморна на компјутер свог мужа
Уместо да тај дан проведу посвећени само једно другом, да се сећају најлепших тренутака што им је за протеклих двадесет година донео заједнички живот, принц Александар други Карађорђевић и његова супруга принцеза Катарина су само рано ујутро успели да оду до цркве, запале свеће и захвале Богу што им је даровао срећан и складан брак . После тога су уследили интервјуи, пословни састанци, дочек пријатеља који из света доносе хуманитарну помоћ за болнице у Србији…

Вече уочи малог, интимног јубилеја престолонаследник је супрузи поклонио парфем и крему са ознаком "Ермес" док је она изабрала…

- А не, ја нисам тако нестрпљива као мој муж који увек хоће први да ме обрадује - признаје нам принцеза Катарина. - Спремила сам му изненађење које ће добити касније.

Мада, сазнајемо убрзо, принцеза је одушевљена најновијим чудом аудио-технологије званим "ајпод": нешто као дискмен али са компјутерски меморисаном музиком па ће за неку следећу прилику од мужа добити баш то.

У међувремену је принц Александар у башти дворског комплекса на Дедињу лично убрао две жуте руже. "За сваку деценију брака по једна", рекао нам је уз осмех док је хитао ка плавом салону Краљевског двора где га је супруга чекала са - телефоном у руци.

- Извините због овога - правдала нам се принцеза - али просто морам да разговарам са људима који толико много раде, помажу, који зову мог супруга.

Телефон је препустила мужу који је руже још вешто скривао од погледа принцезе.

- Знате, мислим да је мој муж један од Срба који највише размишљају о овој земљи, народу. Без престанка. Зато га волим. Често ме питају шта ме је освојило код њега а ја кажем - искреност. Увек је тако искрен. Он једноставно не воли мутне игре и нема времена за њих.

А онда се човек о коме смо причали појавио пред нама и својој супрузи подарио руже. "Пали су" загрљаји, осмеси, пољупци - па толико среће због једног малог, али нежног, геста не може да се види ни у латиноамеричким серијама. После сваког шапата који су једно другом упутили уследио је све топлији смех и у таквом расположењу (заљубљених тинејџера) стали су пред објектив који је био спреман да овековечи овај јубилеј.

- Пребрзо је прошло ових двадесет година - констатује њен муж. - Толико тога се десило. Моја жена је била дивна супруга, брижна мајка која је бринула и о нашој земљи, која ми је помагала у пословима што није лако. Не само да је волим него јој се дивим. Много смо путовали, дружили се са пријатељима и она није била увек "само" дивна већ и невероватно позитивна.

Ујутру право у цркву

Принцеза воли да прича о мостовима судбине што све људе на планети воде до своје среће. Има, каже, утисак да су и она и њен садашњи муж ишли таквим мостовима кроз животе и своје прве бракове све док нису упознали једно друго на ручку у Вашингтону 1985. године.

- Дан када смо се упознали био је крај наших путовања преко тих мостова који нам одређују судбине. Бог је тако хтео а ми никада нисмо мислили да нам је таква срећа припадала. Зато смо јутрос отишли у цркву, да се захвалимо Богу што нас је спојио и што нас држи заједно.

Тај судбоносни ручак у Вашингтону уприличио је заједнички познаник грчког порекла. Престолонаследник, манирима правог џентлмена, не даје много простора речима да се размахну када треба описати те романтичне тренутке.

- Сели смо једно до другог, видели смо да имамо много сличности, варнице су севнуле истог тренутка, одлучили смо да се поново видимо, ушли смо веома брзо у заједнички живот. Обоје смо имали децу, прошли кроз тешке тренутке када смо се разводили али нас то није поколебало у одлуци да живимо заједно.

Принцеза је са више детаља и емоција описивала те тренутке од пре две деценије.

- Знате, тај наш пријатељ је био довољно мудар да нам не каже унапред где ћемо седети. Можда до тог сусрета не би ни дошло јер ја сам била разведена тек један а Александар два месеца када смо се први пут упознали. Нисам баш сигурна да смо тада знали јесмо ли спремни за нову везу или не, да ли смо још на средини оних наших мостова или на крају. Нисмо били ни свесни да је дошло време да наша лутања буду награђена.

Стижу принцезина уверавања да је она имала страх од свог садашњег мужа! Истина!

- Зато што сам га превише волела! Док га нисам срела нисам ни знала да пре тога заправо никада нисам била заљубљена, да нисам знала шта је права љубав. Он је био моја прва права љубав. Седећи поред њега потпуно сам изгубила осећај за себе, права збрка. Нисам могла да сачекам да се ручак заврши јер сам осећала као да ћу да се разболим, нисам знала шта ми се допада. Била сам шокирана што сам тек у тим годинама схватила да до тада нисам спознала праву љубав. Нисам знала шта да радим, шта да мислим, чак ни да ли желим поново да га видим тако брзо јер ми се чинило да нећу издржати још једном толику количину осећања. Али, толико сам мислила о њему да нисам могла нормално да функционишем. Почела сам да верујем у љубав на први поглед што раније нисам хтела ни да помислим. Решила сам да се препустим судбини уместо да јој пркосим. Питају ме како знам да је нешто моја судбина? Једноставан одговор је: када се осећам осећам спокојно, знам да је то што радим судбина.

О чему су разговорали на том ручку принц Александар и Катарина Батис?

- Где смо до тада живели, о томе да смо се обоје отприлике у исто време школовали у Швајцарској, о нашим путовањима, о томе како смо обоје зарађивали за живот, како нисмо имали "ветар у леђа" у виду наследства или нечег сличног. Занимљив разговор.

Претпостављате - то је био одговор принца-џентлмена који зна да ће његова супруга то много боље и живописније објаснити. Зато јој препушта реч.

- Заправо, постојала је могућност да се сретнемо годину дана раније. Била сам у канцеларији Александровој са неким пријатељима. Он је био тамо а пријатељи су ми рекли да је он ту, поменули да је његов деда био грчки краљ и питали да ли бих волела да га упознам. Наравно, каква част, одговорила сам. Али, Александар је био изашао непосредно пре тога и отпутовао за Севиљу где је крстио близанце Филипа и Александра. Неко ми је дао његову визит-карту али га ниједном нисам позвала. Нисам видела разлог, можда сам била превише стидљива а ионако смо тада били у браковима тако да до наше романсе никада не би дошло чак и да смо се срели.

Колико је времена прошло пре него што су се поново видели након тог судбоносног ручка?

- Други сусрет је брзо уследио, на иницијативу Александра, морам да кажем. Био је храбрији од мене - смеје се принцеза.- Ја сам разговарала са мојом паметном мајком која сам причала о свему што осећам. Рекла ми је:"Па пробај да га видиш још једном, можда ћеш се боље осећати"! Две недеље касније сам ипак пристала да се видимо и никада нећу заборавити тај сусрет. Свако је изашао из својих кола која су била прилично далеко једна од других али ми смо одједном потрчали у загрљај. Загрлили смо се, чинило ми се да је то трајало вечно и …више ничег није било да се каже. Одмах смо почели да разговарамо о томе како ћемо цео живот провести заједно, где ћемо живети, како…

Принцезу као да поново преплављају иста осећања док прича о ономе што је доживела пре двадесет година. Готово у даху, поново се враћа на "онај" ручак:

- Пошто га је организовао грчки пријатељ и ручак је био грчки а једно од јела је било саранаки. То је врста прженог сира. Служио се и одличан хлеб, домаћи. Обоје волимо хлеб.

Престолонаследник сликовито употпуњује ову навику показујући на свој стомак уз опаску:

- Види се да смо прави Срби!

Али, његова супруга је имала наставак те приче о сиру:

- Сипали су саранаки у један тањир између нас тако да смо морали да га делимо. Тако да је то била прва ствар коју смо делили, и то веома укусна. Наизменично смо умакали комадиће хлеба у саранаки и тада сам знала да ће ме саранаки "увалити у невоље" на крају дана јер смо се све време толико смејали и радовали због ситница. Сећам се да сам питала Алисон, моју…једину девојчицу коју имамо…она, моја деца, Дејвид и Алисон су волели Александра од почетка и чудили су се да сам тако брзо успела да се вежем за некога. Син и ћерка су мене сматрали правим дететом јер сам се удала са деветнаест година. Мислили су да после развода нећу знати шта са собом да радим. Питала сам Алисон шта јој се допада код Александра. Одговорила ми је:"То што има смисао за хумор и што се ти пуно смејеш кад је он поред тебе".

Два месеца касније одлучили су да се венчају. Принц се због посла већ био преселио у Лондон. Планирали су да у септембру стану пред олтар.

- Венчали смо се у српској православној цркви - додаје престолонаследник.- Кум је био грчки краљ Константин а стари сват принц Томислав . Много лепо је било. Настанили смо се у Лондону. Моји синови су дошли да живе са нама али смо инсистирали да све празник и школски распуст проводе код мајке у Шпанији где се она поново удала. Ми смо често ишли заједно са њима. Само смо хтели да дечаци имају безбрижно и лепо детињство, да добију добро образовање. Мислим да смо успели у томе.

- Изградили смо заиста леп однос са првом супругом мог мужа - додаје принцеза Катарина. - Сећам се када је долазила код нас у Лондон да смо заједно сапуњале близанце у купатилу, она једног, ја другог а чак имам и те фотографије. Желела сам да деца буду срећна.

- Прво смо становали у једном лепо уређеном поткровљу а онда смо купили стан код Сент Џејмс парка, поред Бакингемске палате. Тамо смо живели све док се нисмо вратили у Београд -каже престолонаследник.

Принц је задовољан што су Петар, Филип и Александар имали другачије детињство од његовог.

- Као дечак сам са родитељима ишао од земље до земље, од хотела до хотела… и зато ми је важније од свега било да моји синови не пролазе кроз све то.

Наравно, Катарина и Александар су размишљали о заједничкој деци, али су брзо одустали од те идеје.

- Схватили смо да три дечака не треба да деле нашу љубав са још неким у кући у којој живе. Обоје смо одлучили да се жртвујемо, да немамо нашу децу због среће три мала дечака. Можда би ме гризла савест због тога да ли више пажње посвећујем њима или мом детету. Зато сам то пресекла. Моја деца из првог брака су већ била одрасла и нису живела са мном, студирали су. Никада нисмо пожалили због те одлуке мада сам увек била радознала по питању како би изгледала та наша беба, тај плод љубави, али сада сам сигурна да су Петар, Филип и Александар такође плод наше љубави.

Медени месец су провели путујући возом Орјент Експрес од Лондона до Венеције. Било је разних анегдота са гушчијом паштетом која је личила на храну за псе, на пример, или са предивним одмором у Венецији. Све се променило, кажу, почетком деведесетих када су први пут дошли у Југославију.

- Уследиле су промене и учинило ми се да ће мој давнашњи сан да живим у својој земљи моћи да се оствари. Питао сам жену да ли си уз мене и одговорила је потврдно. Ствари су почеле да се покрећу у позитивном смеру, али за кратко. Дошли смо 1991. на пар дана. Било је много прљавих игара, политичких, многи су покушали да нас искористе. Мислим да би мој деда Александар први био шокиран када би видело шта је остало од његовог сна о Југославији којој је и дао име. После смо опет дошли да посетимо болесног принца Томислава али смо схватили да режим изводи ужасне трикове са нама што је било тужно. Ишли смо у Републику Српску, Црну Гору, Косово. Следећа посета је имала тужан повод: сахрана стрица Томислава. И режим се поново играо са нама. Неколико дана после петог октобра 2000. смо дошли поново, примили су нас Коштуница, Ђинђић, био је то почетак новог доба за нас.

Беба - државни непријатељ

Истиче да никада није био огорчен због неправде коју су комунисти учинили његовој породици.

- Имао сам само две године када су ме прогласили државним непријатељем, веома опасан, са великим зубима, крвљу на њима, веома снажним мишићима, трећи на листи по опасности, одмах иза оца и мајке.

- Нисам могао да посетим Двор деведесетих година, нису ми дали, мада сам писао молбе. Сви други чланови породице су могли да дођу овде. Једноставан принцип режима био је завади и владај. Зато су ме децембра 2000. када сам крочио овде преплавиле емоције, када сам видео кућу у којој су живели моји отац и деда. Питао сам се где је он седео, које књиге је читао. Нешто од тога ми је причао у тренуцима када је показивао колико много пати за домовином. Ја, моја жена, синови заљубили смо се у комплекс. Одлучио сам да он мора да се сачува као једна целина, да не сме да се распарча. Наследници су деца последњег краља, правила успостављена 1938. од стране суда су веома једноставна. Сада све ово треба чувати, отворити за јавност а то неки чланови породице не разумеју. Ништа не може да напусти овај дворски комплекс. Све што је овде припада Србији.

Романтику којом смо почели овај сусрет остављамо за крај.

- За мене је романтична могућност да заједно сањамо о лепим стварима - први каже принц а онда принцеза наставља:

- Романтична је за мене могућност да будемо сами, без телефона, без узнемиравања, макар сат времена. Да нам их нико не прекине. Макар их провели уз филм и кокице.

Да ли је ипак у том срећну браку данас бар мало љубоморна на - компјутер свог мужа!? Јер, знамо његову страст за Интернетом.

- Да, осећам већ као да је компјутер трећа страна у нашем браку, да више гледа у њега него у мене, да ће вирус са компјутера пренети на мене. А онда помислим, можда је то зато што је компјутер мањи од мене па се трудим да смршам и будем витка као компјутер. Трудим се да му будем изазовна као компјутер али сам сигурна да када претражује мене увек наиђе на другу, занимљиву особу а на компјутеру је то увек иста машина…

- Никада не знаш шта ћеш наћи на "Гуглу' - покушава да се одбрани потомак Карађорђа.

- Свеједно - инсистира "супарница" принчевог компјутера - знам да је једина моја сигурна предност над машином та што мене не може да искључи.

- Имаш батерије неограниченог рока трајања - уз смех се надовезује принц Александар.