Ilustrovana politika, 24. septembar 2005.

PRINC ALEKSANDAR I PRINCEZA KATARINA - DVE DECENIJE SREĆNOG BRAKA
Moj muž je moj kralj

Prestolonaslednik i njegova supruga su nam pričali o tome kako su se upoznali, kako odlučili na drugi susret a kako na brak, gde su proveli medeni mesec. Princeza nam je otkrila zbog čega je ljubomorna na kompjuter svog muža
Umesto da taj dan provedu posvećeni samo jedno drugom, da se sećaju najlepših trenutaka što im je za proteklih dvadeset godina doneo zajednički život, princ Aleksandar drugi Karađorđević i njegova supruga princeza Katarina su samo rano ujutro uspeli da odu do crkve, zapale sveće i zahvale Bogu što im je darovao srećan i skladan brak . Posle toga su usledili intervjui, poslovni sastanci, doček prijatelja koji iz sveta donose humanitarnu pomoć za bolnice u Srbiji…

Veče uoči malog, intimnog jubileja prestolonaslednik je supruzi poklonio parfem i kremu sa oznakom "Ermes" dok je ona izabrala…

- A ne, ja nisam tako nestrpljiva kao moj muž koji uvek hoće prvi da me obraduje - priznaje nam princeza Katarina. - Spremila sam mu iznenađenje koje će dobiti kasnije.

Mada, saznajemo ubrzo, princeza je oduševljena najnovijim čudom audio-tehnologije zvanim "ajpod": nešto kao diskmen ali sa kompjuterski memorisanom muzikom pa će za neku sledeću priliku od muža dobiti baš to.

U međuvremenu je princ Aleksandar u bašti dvorskog kompleksa na Dedinju lično ubrao dve žute ruže. "Za svaku deceniju braka po jedna", rekao nam je uz osmeh dok je hitao ka plavom salonu Kraljevskog dvora gde ga je supruga čekala sa - telefonom u ruci.

- Izvinite zbog ovoga - pravdala nam se princeza - ali prosto moram da razgovaram sa ljudima koji toliko mnogo rade, pomažu, koji zovu mog supruga.

Telefon je prepustila mužu koji je ruže još vešto skrivao od pogleda princeze.

- Znate, mislim da je moj muž jedan od Srba koji najviše razmišljaju o ovoj zemlji, narodu. Bez prestanka. Zato ga volim. Često me pitaju šta me je osvojilo kod njega a ja kažem - iskrenost. Uvek je tako iskren. On jednostavno ne voli mutne igre i nema vremena za njih.

A onda se čovek o kome smo pričali pojavio pred nama i svojoj supruzi podario ruže. "Pali su" zagrljaji, osmesi, poljupci - pa toliko sreće zbog jednog malog, ali nežnog, gesta ne može da se vidi ni u latinoameričkim serijama. Posle svakog šapata koji su jedno drugom uputili usledio je sve topliji smeh i u takvom raspoloženju (zaljubljenih tinejdžera) stali su pred objektiv koji je bio spreman da ovekoveči ovaj jubilej.

- Prebrzo je prošlo ovih dvadeset godina - konstatuje njen muž. - Toliko toga se desilo. Moja žena je bila divna supruga, brižna majka koja je brinula i o našoj zemlji, koja mi je pomagala u poslovima što nije lako. Ne samo da je volim nego joj se divim. Mnogo smo putovali, družili se sa prijateljima i ona nije bila uvek "samo" divna već i neverovatno pozitivna.

Ujutru pravo u crkvu

Princeza voli da priča o mostovima sudbine što sve ljude na planeti vode do svoje sreće. Ima, kaže, utisak da su i ona i njen sadašnji muž išli takvim mostovima kroz živote i svoje prve brakove sve dok nisu upoznali jedno drugo na ručku u Vašingtonu 1985. godine.

- Dan kada smo se upoznali bio je kraj naših putovanja preko tih mostova koji nam određuju sudbine. Bog je tako hteo a mi nikada nismo mislili da nam je takva sreća pripadala. Zato smo jutros otišli u crkvu, da se zahvalimo Bogu što nas je spojio i što nas drži zajedno.

Taj sudbonosni ručak u Vašingtonu upriličio je zajednički poznanik grčkog porekla. Prestolonaslednik, manirima pravog džentlmena, ne daje mnogo prostora rečima da se razmahnu kada treba opisati te romantične trenutke.

- Seli smo jedno do drugog, videli smo da imamo mnogo sličnosti, varnice su sevnule istog trenutka, odlučili smo da se ponovo vidimo, ušli smo veoma brzo u zajednički život. Oboje smo imali decu, prošli kroz teške trenutke kada smo se razvodili ali nas to nije pokolebalo u odluci da živimo zajedno.

Princeza je sa više detalja i emocija opisivala te trenutke od pre dve decenije.

- Znate, taj naš prijatelj je bio dovoljno mudar da nam ne kaže unapred gde ćemo sedeti. Možda do tog susreta ne bi ni došlo jer ja sam bila razvedena tek jedan a Aleksandar dva meseca kada smo se prvi put upoznali. Nisam baš sigurna da smo tada znali jesmo li spremni za novu vezu ili ne, da li smo još na sredini onih naših mostova ili na kraju. Nismo bili ni svesni da je došlo vreme da naša lutanja budu nagrađena.

Stižu princezina uveravanja da je ona imala strah od svog sadašnjeg muža! Istina!

- Zato što sam ga previše volela! Dok ga nisam srela nisam ni znala da pre toga zapravo nikada nisam bila zaljubljena, da nisam znala šta je prava ljubav. On je bio moja prva prava ljubav. Sedeći pored njega potpuno sam izgubila osećaj za sebe, prava zbrka. Nisam mogla da sačekam da se ručak završi jer sam osećala kao da ću da se razbolim, nisam znala šta mi se dopada. Bila sam šokirana što sam tek u tim godinama shvatila da do tada nisam spoznala pravu ljubav. Nisam znala šta da radim, šta da mislim, čak ni da li želim ponovo da ga vidim tako brzo jer mi se činilo da neću izdržati još jednom toliku količinu osećanja. Ali, toliko sam mislila o njemu da nisam mogla normalno da funkcionišem. Počela sam da verujem u ljubav na prvi pogled što ranije nisam htela ni da pomislim. Rešila sam da se prepustim sudbini umesto da joj prkosim. Pitaju me kako znam da je nešto moja sudbina? Jednostavan odgovor je: kada se osećam osećam spokojno, znam da je to što radim sudbina.

Na venčanju 21. septembra 1985. godine

O čemu su razgovorali na tom ručku princ Aleksandar i Katarina Batis?

- Gde smo do tada živeli, o tome da smo se oboje otprilike u isto vreme školovali u Švajcarskoj, o našim putovanjima, o tome kako smo oboje zarađivali za život, kako nismo imali "vetar u leđa" u vidu nasledstva ili nečeg sličnog. Zanimljiv razgovor.

Pretpostavljate - to je bio odgovor princa-džentlmena koji zna da će njegova supruga to mnogo bolje i živopisnije objasniti. Zato joj prepušta reč.

- Zapravo, postojala je mogućnost da se sretnemo godinu dana ranije. Bila sam u kancelariji Aleksandrovoj sa nekim prijateljima. On je bio tamo a prijatelji su mi rekli da je on tu, pomenuli da je njegov deda bio grčki kralj i pitali da li bih volela da ga upoznam. Naravno, kakva čast, odgovorila sam. Ali, Aleksandar je bio izašao neposredno pre toga i otputovao za Sevilju gde je krstio blizance Filipa i Aleksandra. Neko mi je dao njegovu vizit-kartu ali ga nijednom nisam pozvala. Nisam videla razlog, možda sam bila previše stidljiva a ionako smo tada bili u brakovima tako da do naše romanse nikada ne bi došlo čak i da smo se sreli.

Koliko je vremena prošlo pre nego što su se ponovo videli nakon tog sudbonosnog ručka?

- Drugi susret je brzo usledio, na inicijativu Aleksandra, moram da kažem. Bio je hrabriji od mene - smeje se princeza.- Ja sam razgovarala sa mojom pametnom majkom koja sam pričala o svemu što osećam. Rekla mi je:"Pa probaj da ga vidiš još jednom, možda ćeš se bolje osećati"! Dve nedelje kasnije sam ipak pristala da se vidimo i nikada neću zaboraviti taj susret. Svako je izašao iz svojih kola koja su bila prilično daleko jedna od drugih ali mi smo odjednom potrčali u zagrljaj. Zagrlili smo se, činilo mi se da je to trajalo večno i …više ničeg nije bilo da se kaže. Odmah smo počeli da razgovaramo o tome kako ćemo ceo život provesti zajedno, gde ćemo živeti, kako…

Princezu kao da ponovo preplavljaju ista osećanja dok priča o onome što je doživela pre dvadeset godina. Gotovo u dahu, ponovo se vraća na "onaj" ručak:

- Pošto ga je organizovao grčki prijatelj i ručak je bio grčki a jedno od jela je bilo saranaki. To je vrsta prženog sira. Služio se i odličan hleb, domaći. Oboje volimo hleb.

Prestolonaslednik slikovito upotpunjuje ovu naviku pokazujući na svoj stomak uz opasku:

- Vidi se da smo pravi Srbi!

Ali, njegova supruga je imala nastavak te priče o siru:

- Sipali su saranaki u jedan tanjir između nas tako da smo morali da ga delimo. Tako da je to bila prva stvar koju smo delili, i to veoma ukusna. Naizmenično smo umakali komadiće hleba u saranaki i tada sam znala da će me saranaki "uvaliti u nevolje" na kraju dana jer smo se sve vreme toliko smejali i radovali zbog sitnica. Sećam se da sam pitala Alison, moju…jedinu devojčicu koju imamo…ona, moja deca, Dejvid i Alison su voleli Aleksandra od početka i čudili su se da sam tako brzo uspela da se vežem za nekoga. Sin i ćerka su mene smatrali pravim detetom jer sam se udala sa devetnaest godina. Mislili su da posle razvoda neću znati šta sa sobom da radim. Pitala sam Alison šta joj se dopada kod Aleksandra. Odgovorila mi je:"To što ima smisao za humor i što se ti puno smeješ kad je on pored tebe".

Dva meseca kasnije odlučili su da se venčaju. Princ se zbog posla već bio preselio u London. Planirali su da u septembru stanu pred oltar.

- Venčali smo se u srpskoj pravoslavnoj crkvi - dodaje prestolonaslednik.- Kum je bio grčki kralj Konstantin a stari svat princ Tomislav . Mnogo lepo je bilo. Nastanili smo se u Londonu. Moji sinovi su došli da žive sa nama ali smo insistirali da sve praznik i školski raspust provode kod majke u Španiji gde se ona ponovo udala. Mi smo često išli zajedno sa njima. Samo smo hteli da dečaci imaju bezbrižno i lepo detinjstvo, da dobiju dobro obrazovanje. Mislim da smo uspeli u tome.

Princ Aleksandar sa suprugom Katarinom i sinovima iz prvog braka

- Izgradili smo zaista lep odnos sa prvom suprugom mog muža - dodaje princeza Katarina. - Sećam se kada je dolazila kod nas u London da smo zajedno sapunjale blizance u kupatilu, ona jednog, ja drugog a čak imam i te fotografije. Želela sam da deca budu srećna.

- Prvo smo stanovali u jednom lepo uređenom potkrovlju a onda smo kupili stan kod Sent Džejms parka, pored Bakingemske palate. Tamo smo živeli sve dok se nismo vratili u Beograd -kaže prestolonaslednik.

Princ je zadovoljan što su Petar, Filip i Aleksandar imali drugačije detinjstvo od njegovog.

- Kao dečak sam sa roditeljima išao od zemlje do zemlje, od hotela do hotela… i zato mi je važnije od svega bilo da moji sinovi ne prolaze kroz sve to.

Naravno, Katarina i Aleksandar su razmišljali o zajedničkoj deci, ali su brzo odustali od te ideje.

- Shvatili smo da tri dečaka ne treba da dele našu ljubav sa još nekim u kući u kojoj žive. Oboje smo odlučili da se žrtvujemo, da nemamo našu decu zbog sreće tri mala dečaka. Možda bi me grizla savest zbog toga da li više pažnje posvećujem njima ili mom detetu. Zato sam to presekla. Moja deca iz prvog braka su već bila odrasla i nisu živela sa mnom, studirali su. Nikada nismo požalili zbog te odluke mada sam uvek bila radoznala po pitanju kako bi izgledala ta naša beba, taj plod ljubavi, ali sada sam sigurna da su Petar, Filip i Aleksandar takođe plod naše ljubavi.

Medeni mesec su proveli putujući vozom Orjent Ekspres od Londona do Venecije. Bilo je raznih anegdota sa guščijom paštetom koja je ličila na hranu za pse, na primer, ili sa predivnim odmorom u Veneciji. Sve se promenilo, kažu, početkom devedesetih kada su prvi put došli u Jugoslaviju.

- Usledile su promene i učinilo mi se da će moj davnašnji san da živim u svojoj zemlji moći da se ostvari. Pitao sam ženu da li si uz mene i odgovorila je potvrdno. Stvari su počele da se pokreću u pozitivnom smeru, ali za kratko. Došli smo 1991. na par dana. Bilo je mnogo prljavih igara, političkih, mnogi su pokušali da nas iskoriste. Mislim da bi moj deda Aleksandar prvi bio šokiran kada bi videlo šta je ostalo od njegovog sna o Jugoslaviji kojoj je i dao ime. Posle smo opet došli da posetimo bolesnog princa Tomislava ali smo shvatili da režim izvodi užasne trikove sa nama što je bilo tužno. Išli smo u Republiku Srpsku, Crnu Goru, Kosovo. Sledeća poseta je imala tužan povod: sahrana strica Tomislava. I režim se ponovo igrao sa nama. Nekoliko dana posle petog oktobra 2000. smo došli ponovo, primili su nas Koštunica, Đinđić, bio je to početak novog doba za nas.

Beba - državni neprijatelj

Ističe da nikada nije bio ogorčen zbog nepravde koju su komunisti učinili njegovoj porodici.

Mladenci na svom prvom zajedničkom letovanju

- Imao sam samo dve godine kada su me proglasili državnim neprijateljem, veoma opasan, sa velikim zubima, krvlju na njima, veoma snažnim mišićima, treći na listi po opasnosti, odmah iza oca i majke.

- Nisam mogao da posetim Dvor devedesetih godina, nisu mi dali, mada sam pisao molbe. Svi drugi članovi porodice su mogli da dođu ovde. Jednostavan princip režima bio je zavadi i vladaj. Zato su me decembra 2000. kada sam kročio ovde preplavile emocije, kada sam video kuću u kojoj su živeli moji otac i deda. Pitao sam se gde je on sedeo, koje knjige je čitao. Nešto od toga mi je pričao u trenucima kada je pokazivao koliko mnogo pati za domovinom. Ja, moja žena, sinovi zaljubili smo se u kompleks. Odlučio sam da on mora da se sačuva kao jedna celina, da ne sme da se rasparča. Naslednici su deca poslednjeg kralja, pravila uspostavljena 1938. od strane suda su veoma jednostavna. Sada sve ovo treba čuvati, otvoriti za javnost a to neki članovi porodice ne razumeju. Ništa ne može da napusti ovaj dvorski kompleks. Sve što je ovde pripada Srbiji.

Romantiku kojom smo počeli ovaj susret ostavljamo za kraj.

- Za mene je romantična mogućnost da zajedno sanjamo o lepim stvarima - prvi kaže princ a onda princeza nastavlja:

- Romantična je za mene mogućnost da budemo sami, bez telefona, bez uznemiravanja, makar sat vremena. Da nam ih niko ne prekine. Makar ih proveli uz film i kokice.

Da li je ipak u tom srećnu braku danas bar malo ljubomorna na - kompjuter svog muža!? Jer, znamo njegovu strast za Internetom.

- Da, osećam već kao da je kompjuter treća strana u našem braku, da više gleda u njega nego u mene, da će virus sa kompjutera preneti na mene. A onda pomislim, možda je to zato što je kompjuter manji od mene pa se trudim da smršam i budem vitka kao kompjuter. Trudim se da mu budem izazovna kao kompjuter ali sam sigurna da kada pretražuje mene uvek naiđe na drugu, zanimljivu osobu a na kompjuteru je to uvek ista mašina…

- Nikada ne znaš šta ćeš naći na "Guglu' - pokušava da se odbrani potomak Karađorđa.

- Svejedno - insistira "suparnica" prinčevog kompjutera - znam da je jedina moja sigurna prednost nad mašinom ta što mene ne može da isključi.

- Imaš baterije neograničenog roka trajanja - uz smeh se nadovezuje princ Aleksandar.