Птице се враћају у Бели Двор

На добротворној вечери у Паризу је скупљено више од триста хиљада евра за породилишта у Србији. И то је само мали део онога што престолонаследник и његова супруга чине за болесне, труднице, студенте, децу, старе, избеглице у нашој земљи

Принц Александар

Због чега сте највише поносни на вашу супругу?

- Веома сам поносан на то колико је добра према нашем народу, колико је брижна и колико се мајчински односи према људима и увек жели да им помогне.

Да ли се понекад осећате ускраћеним због тога што више пажње поклања народу него вама?

- О не, она је пример како жена у нашој земљи може да напредује. Ако желимо да нам земља буде уважена, жене морају да имају исте шансе као мушкарци. Оне нису ту само да чисте и усисавају куће већ да буду једнаки део друштва. Можда би требало да имамо више жена министара.

Када је ваша жена нерасположена или у бригама, како јој помажете?

- Она ради много и свакако да је стигне умор. Зато јој често увече кажем: “А сада је време да се искључиш“. А она ми одговара: “Да, али на другој страни планете су људи још будни”! То је исцрпљујуће. Ипак, освежава нас хумор. Катарина има добар смисао за хумор. Понекад преко дана учини нешто смешно а онда се увече томе смејемо.

Шта вам се у последње време допало а шта није у нашем здравству?

- Велики је напредак у свим областима али далеко смо од стандарда у западним земљама Европске Уније. Имамо добре докторе и медицинске сестре али њима, осим нове опреме, треба и добра обука. Били смо у болницама где су тоалети ужасни и то је нешто што смо наследили из прошлости. Морамо да научимо да сами нешто урадимо а не да очекујемо да ће неко други то завршити. Управницима болница такође треба обука у томе како да воде своје установе. То је битно.

Ваша супруга се тренутно бави највише породилиштима и одељењима за превремено рођену децу...

- Жене су се током деведесетих тешко одлучивале на рађање јер нису знале да ли ће имати посао, како ће се породица издржавати. Кад је све прошло те жене су већ биле у зрелим годинама када су решиле да имају децу. Онда се дошло до закључка да је било тешко одржати нормалну трудноћу а број умрлих превремено рођених беба је био највиши у Европи. Зато смо почели да купујемо најсавременије инкубаторе, да организујемо добротворне вечере као што је била ова у Паризу или прошле године у Атини.

Постоје ли неке друге категорије људи којима би сте желели да помогнете?

- Рак! Имамо велики проблем са том болешћу, велики број оболелих од тумора плућа. О томе се не прича много а битно је у раној фази успоставити дијагнозу. У Суботици много жена оболева од рака дојке, потребне су нам информације о томе како настаје та болест. Један од узрока је дефект при рођењу. Моја жена је основала центар за изучавање те болести при Клиничком центру у Нишу. Молио сам докоре да узму све податке од пацијенткиња које им дођу, одакле су, шта су јеле, шта су пиле и остало. Важно је да имамо ту статистику. Постоји још много табуа о којима се не говори. Запад не жели да прихвати своју кривицу, то криминално бомбардовање народа које је утицало и на болести. Ево вам један пример. Када смо стигли у дворски комплекс он је био препун гуштера. Били су свуда. Онда сам схватио да у целом парку није било птица, ниједне. Чудно, помислио сам. Посетио сам епископа Лаврентија касније, шетали смо поред Дрине, и он ми је рекао да су у време бомбардовања Босне небројана јата птица долетала у Србију. Када су бомбе падале око Двора, птице су побегле и тек сада, осам година после бомбардовања, први пут видим и чујем да се птице враћају. Тек сада се више не плаше и сматрају да је ово здрава средина за живот.

Окрећете се и дијабетесу?

- Почели смо програм “дијабетес у трудноћи”, моја супруга је оформила центар који се бави том проблематиком. Велика ствар за дијабетес би била едукативни програм сваког јутра на телевизијама о томе шта јести, како јести, да говоре и пацијенти и доктори о својим искуствима. У Србији се много једе месо, и ја га волим. И хлеб. Али треба бити много умеренији у томе и у алкохолу. Имамо добре докторе на том пољу али треба савременијих метода у лечењу те болести. У свету се постиже велики напредак при истраживању како да се панкреас поново покрене да производи инсулин. Мислим да смо на прагу великог открића.

Помажете и спортисте, посебно тенисере откада сте основали Краљевски тениски клуб који је промовисао управо Новак Ђоковић?

- Тенис је сада у Србији страст а не хоби. Сада предстоје Олимпијске игре у Пекингу а у нашим медијима немате готово ништа о томе, наш тим још нема никакву маскоту а о томе треба мислити, о спонзорима, о томе како да постигнемо што боље резултате тамо. Волео бих да помогнем, али у прошлости ми није било допуштено.

Принцеза Катарина

Последње две седмице су биле изузетно напорне за вас?

- Много тога смо урадили: пет наших доктора је ишло на месец дана у Америку да се обучи у новим методама лечења рака, код нас је дошао чувени доктор Хирш са седам својих колега који је овде две недеље преносио своје знање из области онкологије, скупили смо велика средства за дечју болницу у Тиршовој улици, довели доктора Калангоса који је извео деликатне операције, а сада ће са собом у Женеву повести наше докторе који ће тамо усвојити најновије методе у операцијама срца код деце. Набавили смо електронске кревете за најтеже болеснике од којих сваки кошта четрнаест хиљада долара. Организовали смо добротворну вечеру у Паризу као и помоћ госпође Дениз Хејл болници Свети Сава у Београду. Поклонили смо неколико кревета за породилишта у Србији и то је само део онога што смо за две седмице урадили. И то само у оквиру медицине!

Да ли је вечера у Паризу била ваш најуспешнији догађај до сада?

- Немам званичне податке, али скупљено је више од 300.000 евра. И није најуспешнија донаторска вечера јер смо прошле године за једну ноћ у Атини прикупили више од милион евра. Имамо много идеја и ентузијазма, поносна сам на то како моја Фондација “Лајф Лајн” ради.

Постоји ли неки конкретан повод због чега сте је основали?

- Створила сам је када сам први пут дошла са супругом у Србију 1991. године. Муж ми је једног дана рекао: не знам да ли ћемо се икада вратити у земљу али хоћу да помогнем народу и да будем уз њих кад им је најпотребније. То ме је погодило. Почела сам да смишљам начин како да то учиним. Регистровала сам фондацију у Америци, Великој Британији, Грчкој, Канади и она је 1993. почела са радом. За мене је најлепше када се ујутру пробудим и сетим се да сам јуче некоме променила живот на боље. Зато помажемо болесне, децу, избеглицу, старачке домове, сирочад, студенте, научнике. И механичаре. Битно је да механичари у нашим болницама знају како да одржавају скупе апарате које смо добили. Доста је било изолације. Мој муж је веза са Западом, наше везе су бесконачне и покушавамо да повежемо Србију са светом.

Како проверавате куда одлази ваша помоћ и како се поступа са донацијама?

- Многи су због свега што се дешавало изгубили веру и жељу да помажу, посебно у нашој дијаспори. Уверавамо их да ће сваки делић помоћи отићи онима којима је намењен. Видим понекад у неким болницама много наше опреме на коју сам заборавила и онда ми је срце пуно.

Шта замерате људима у белом?

- Мислим да се не смеју довољно, не разумеју да је болесницима потребна добра атмосфера. Лекари и сестре су хероји, али треба да више мисле о позитивној енергији у болницама. Није довољно променити постељину, завоје, дати лекове. Шта је са осећањима болесника? Треба им често рећи “данас изгледате добро”. Осмех не кошта ништа, а много помаже.

Да ли се сећате прве посете доктору и болници кад сте били дете?

- Мајка ме је увек припремала за све што ће се десити па и за одлазак у болницу. Тих година су то биле мале приватне клинике у којима су радили пријатељи мојих родитеља, људи које сам и ја знала.

Да ли су користили и неку народну медицију, чајеве, травке...?

- Моји родитељи су често користили облоге, чајеве, трљање алкохола на леђа и сличне ствари, природне. Лекови и клинике - само кад си стварно болестан. Од њих сам научила да човек не треба да буде хипохондар и да не треба јурити болест јер ће тада и доћи. Уколико се разболите - сазнаћете. Не треба много говорити о томе већ живети живот, а Бог ће нам дати снагу. У Србији, на жалост, свако себи преписује терапију лековима и то ми се не допада јер ово је у основи здрава нација. Треба да водимо рачуна о хигијени, о вежбама, исхрани, то је најважније.

Срдјан ЈОКАНОВИЋ