Ptice se vraćaju u Beli Dvor

Na dobrotvornoj večeri u Parizu je skupljeno više od trista hiljada evra za porodilišta u Srbiji. I to je samo mali deo onoga što prestolonaslednik i njegova supruga čine za bolesne, trudnice, studente, decu, stare, izbeglice u našoj zemlji

Princ Aleksandar

Zbog čega ste najviše ponosni na vašu suprugu?

- Veoma sam ponosan na to koliko je dobra prema našem narodu, koliko je brižna i koliko se majčinski odnosi prema ljudima i uvek želi da im pomogne.

Da li se ponekad osećate uskraćenim zbog toga što više pažnje poklanja narodu nego vama?

- O ne, ona je primer kako žena u našoj zemlji može da napreduje. Ako želimo da nam zemlja bude uvažena, žene moraju da imaju iste šanse kao muškarci. One nisu tu samo da čiste i usisavaju kuće već da budu jednaki deo društva. Možda bi trebalo da imamo više žena ministara.

Kada je vaša žena neraspoložena ili u brigama, kako joj pomažete?

- Ona radi mnogo i svakako da je stigne umor. Zato joj često uveče kažem: “A sada je vreme da se isključiš“. A ona mi odgovara: “Da, ali na drugoj strani planete su ljudi još budni”! To je iscrpljujuće. Ipak, osvežava nas humor. Katarina ima dobar smisao za humor. Ponekad preko dana učini nešto smešno a onda se uveče tome smejemo.

Šta vam se u poslednje vreme dopalo a šta nije u našem zdravstvu?

- Veliki je napredak u svim oblastima ali daleko smo od standarda u zapadnim zemljama Evropske Unije. Imamo dobre doktore i medicinske sestre ali njima, osim nove opreme, treba i dobra obuka. Bili smo u bolnicama gde su toaleti užasni i to je nešto što smo nasledili iz prošlosti. Moramo da naučimo da sami nešto uradimo a ne da očekujemo da će neko drugi to završiti. Upravnicima bolnica takođe treba obuka u tome kako da vode svoje ustanove. To je bitno.

Vaša supruga se trenutno bavi najviše porodilištima i odeljenjima za prevremeno rođenu decu...

- Žene su se tokom devedesetih teško odlučivale na rađanje jer nisu znale da li će imati posao, kako će se porodica izdržavati. Kad je sve prošlo te žene su već bile u zrelim godinama kada su rešile da imaju decu. Onda se došlo do zaključka da je bilo teško održati normalnu trudnoću a broj umrlih prevremeno rođenih beba je bio najviši u Evropi. Zato smo počeli da kupujemo najsavremenije inkubatore, da organizujemo dobrotvorne večere kao što je bila ova u Parizu ili prošle godine u Atini.

Postoje li neke druge kategorije ljudi kojima bi ste želeli da pomognete?

- Rak! Imamo veliki problem sa tom bolešću, veliki broj obolelih od tumora pluća. O tome se ne priča mnogo a bitno je u ranoj fazi uspostaviti dijagnozu. U Subotici mnogo žena oboleva od raka dojke, potrebne su nam informacije o tome kako nastaje ta bolest. Jedan od uzroka je defekt pri rođenju. Moja žena je osnovala centar za izučavanje te bolesti pri Kliničkom centru u Nišu. Molio sam dokore da uzmu sve podatke od pacijentkinja koje im dođu, odakle su, šta su jele, šta su pile i ostalo. Važno je da imamo tu statistiku. Postoji još mnogo tabua o kojima se ne govori. Zapad ne želi da prihvati svoju krivicu, to kriminalno bombardovanje naroda koje je uticalo i na bolesti. Evo vam jedan primer. Kada smo stigli u dvorski kompleks on je bio prepun guštera. Bili su svuda. Onda sam shvatio da u celom parku nije bilo ptica, nijedne. Čudno, pomislio sam. Posetio sam episkopa Lavrentija kasnije, šetali smo pored Drine, i on mi je rekao da su u vreme bombardovanja Bosne nebrojana jata ptica doletala u Srbiju. Kada su bombe padale oko Dvora, ptice su pobegle i tek sada, osam godina posle bombardovanja, prvi put vidim i čujem da se ptice vraćaju. Tek sada se više ne plaše i smatraju da je ovo zdrava sredina za život.

Okrećete se i dijabetesu?

- Počeli smo program “dijabetes u trudnoći”, moja supruga je oformila centar koji se bavi tom problematikom. Velika stvar za dijabetes bi bila edukativni program svakog jutra na televizijama o tome šta jesti, kako jesti, da govore i pacijenti i doktori o svojim iskustvima. U Srbiji se mnogo jede meso, i ja ga volim. I hleb. Ali treba biti mnogo umereniji u tome i u alkoholu. Imamo dobre doktore na tom polju ali treba savremenijih metoda u lečenju te bolesti. U svetu se postiže veliki napredak pri istraživanju kako da se pankreas ponovo pokrene da proizvodi insulin. Mislim da smo na pragu velikog otkrića.

Pomažete i sportiste, posebno tenisere otkada ste osnovali Kraljevski teniski klub koji je promovisao upravo Novak Đoković?

- Tenis je sada u Srbiji strast a ne hobi. Sada predstoje Olimpijske igre u Pekingu a u našim medijima nemate gotovo ništa o tome, naš tim još nema nikakvu maskotu a o tome treba misliti, o sponzorima, o tome kako da postignemo što bolje rezultate tamo. Voleo bih da pomognem, ali u prošlosti mi nije bilo dopušteno.

Princeza Katarina

Poslednje dve sedmice su bile izuzetno naporne za vas?

- Mnogo toga smo uradili: pet naših doktora je išlo na mesec dana u Ameriku da se obuči u novim metodama lečenja raka, kod nas je došao čuveni doktor Hirš sa sedam svojih kolega koji je ovde dve nedelje prenosio svoje znanje iz oblasti onkologije, skupili smo velika sredstva za dečju bolnicu u Tiršovoj ulici, doveli doktora Kalangosa koji je izveo delikatne operacije, a sada će sa sobom u Ženevu povesti naše doktore koji će tamo usvojiti najnovije metode u operacijama srca kod dece. Nabavili smo elektronske krevete za najteže bolesnike od kojih svaki košta četrnaest hiljada dolara. Organizovali smo dobrotvornu večeru u Parizu kao i pomoć gospođe Deniz Hejl bolnici Sveti Sava u Beogradu. Poklonili smo nekoliko kreveta za porodilišta u Srbiji i to je samo deo onoga što smo za dve sedmice uradili. I to samo u okviru medicine!

Da li je večera u Parizu bila vaš najuspešniji događaj do sada?

- Nemam zvanične podatke, ali skupljeno je više od 300.000 evra. I nije najuspešnija donatorska večera jer smo prošle godine za jednu noć u Atini prikupili više od milion evra. Imamo mnogo ideja i entuzijazma, ponosna sam na to kako moja Fondacija “Lajf Lajn” radi.

Postoji li neki konkretan povod zbog čega ste je osnovali?

- Stvorila sam je kada sam prvi put došla sa suprugom u Srbiju 1991. godine. Muž mi je jednog dana rekao: ne znam da li ćemo se ikada vratiti u zemlju ali hoću da pomognem narodu i da budem uz njih kad im je najpotrebnije. To me je pogodilo. Počela sam da smišljam način kako da to učinim. Registrovala sam fondaciju u Americi, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Kanadi i ona je 1993. počela sa radom. Za mene je najlepše kada se ujutru probudim i setim se da sam juče nekome promenila život na bolje. Zato pomažemo bolesne, decu, izbeglicu, staračke domove, siročad, studente, naučnike. I mehaničare. Bitno je da mehaničari u našim bolnicama znaju kako da održavaju skupe aparate koje smo dobili. Dosta je bilo izolacije. Moj muž je veza sa Zapadom, naše veze su beskonačne i pokušavamo da povežemo Srbiju sa svetom.

Kako proveravate kuda odlazi vaša pomoć i kako se postupa sa donacijama?

- Mnogi su zbog svega što se dešavalo izgubili veru i želju da pomažu, posebno u našoj dijaspori. Uveravamo ih da će svaki delić pomoći otići onima kojima je namenjen. Vidim ponekad u nekim bolnicama mnogo naše opreme na koju sam zaboravila i onda mi je srce puno.

Šta zamerate ljudima u belom?

- Mislim da se ne smeju dovoljno, ne razumeju da je bolesnicima potrebna dobra atmosfera. Lekari i sestre su heroji, ali treba da više misle o pozitivnoj energiji u bolnicama. Nije dovoljno promeniti posteljinu, zavoje, dati lekove. Šta je sa osećanjima bolesnika? Treba im često reći “danas izgledate dobro”. Osmeh ne košta ništa, a mnogo pomaže.

Da li se sećate prve posete doktoru i bolnici kad ste bili dete?

- Majka me je uvek pripremala za sve što će se desiti pa i za odlazak u bolnicu. Tih godina su to bile male privatne klinike u kojima su radili prijatelji mojih roditelja, ljudi koje sam i ja znala.

Da li su koristili i neku narodnu mediciju, čajeve, travke...?

- Moji roditelji su često koristili obloge, čajeve, trljanje alkohola na leđa i slične stvari, prirodne. Lekovi i klinike - samo kad si stvarno bolestan. Od njih sam naučila da čovek ne treba da bude hipohondar i da ne treba juriti bolest jer će tada i doći. Ukoliko se razbolite - saznaćete. Ne treba mnogo govoriti o tome već živeti život, a Bog će nam dati snagu. U Srbiji, na žalost, svako sebi prepisuje terapiju lekovima i to mi se ne dopada jer ovo je u osnovi zdrava nacija. Treba da vodimo računa o higijeni, o vežbama, ishrani, to je najvažnije.

Srdjan JOKANOVIĆ