INTERVJU: NJEGOVO KRALJEVSKO VISOČANSTVO PRESTOLONASLEDNIK ALEKSANDAR II KARAĐORĐEVIĆ

Kralj vlada, a premijer upravlja

Neophodno je da pazimo na sopstveno dostojanstvo, na sopstvenu čast i na sopstvene interese. Srbija je mala zemlja koja u mnogo čemu zavisi od politike velikih sila i izuzetno je važno da iskoristi period tranzicije za uspostavljanje dobrih diplomatskih odnosa, što će se svakako odraziti i na našu ekonomiju

Kontakti sa stranim investitorima, uspostavljanje dobrih poslovnih odnosa, humanitarni rad, samo su deo onoga čime se bavi Njegovo kraljevsko visočanstvo prestolonaslednik Aleksandar II Karađorđević, koji od jula 2001. godine sa porodicom živu u Kraljevskom dvoru u Beogradu.

Kada je 1970. godine umro Kralj Petar II, prestolonaslednik je odlučio da u tom trenutku ne koristi titulu kralja za koju je verovao da ne predstavlja mnogo dok je u egzilu. U isto vreme, jasno je stavio do znanja da se ne odriče titule niti dinastičkih prava na tron. Politikom se ne bavi, ali često ističe da je pravi put za Srbiju ustavna parlamentarna monarhija. Svoju ulogu vidi u tome da pomogne poboljšanju imidža Srbije, pre svega kroz lobiranje i podršku u odnosima sa stranim liderima i investitorima s kojima dolazi u kontakt na čestim putovanjima po svetu.

Inostrani političari i diplomate vide Srbiju onako kako im diktiraju njihovi nacionalni interesi. Jednom utvrđeni stereotipi teško se menjaju, a diplomate su retko kada stimulisane ili u prilici da koriguju već praksom uspostavljene norme.

Nedavno ste pokušali da dovedete u zemlju strane investitore, ali je, čini se, sve ostalo samo na pokušaju. Zbog čega?

Bilo kakav sistemski i efikasan dolazak stranih investitora u jednu zemlju prvenstveno zavisi od pravne sigurnosti investicija, mogućnosti da se dugoročno planira i uverenja da se inostrana investicija generalno smatra strateškim interesom zemlje, a ne samo privremenom merom kojom se krpi neka od postojećih praznina u državnim finansijama, ekonomskoj strukturi ili političkom marketingu. Ako je pitanje vlasništva i svih aspekata koji su prirodno povezani sa vlasništvom predmet stalnog nadmetanja u imaginaciji i pravnoj gimnastici, nema tog investitora koji će svoj, teško ili lako zarađeni novac, staviti na oltar nečije dobre ili zle volje, nečijeg političkog opstanka na sceni ili „sticanja znanja i iskustva uz rad”.

Često kontaktirate sa stranim diplomatama i političarima. Kako oni danas vide Srbiju? Imaju li pravu sliku o našoj zemlji?

Inostrani političari i diplomate vide Srbiju onako kako im diktiraju njihovi nacionalni interesi. Jednom utvrđeni stereotipi teško se menjaju, a diplomate su retko kada stimulisane ili u prilici da koriguju već praksom uspostavljene norme. Otuda često izvanredno pozitivan lični stav pojedinih diplomata u pogledu mnogih aspekata života u Srbiji, a istovremeno krajnje sumnjičav ili negativan stav vlada čiji su predstavnici. Danas se od diplomata ne očekuje da kreiraju politiku, nego da sprovode ono što im se naloži. Odnos prema nama formira se nezavisno od naših želja i napora, pre svega na osnovu procena i kalkulacija zemalja sa velikim političkim, vojnim i ekonomskim potencijalom. Srbija je mala zemlja koja takođe nije član Evropske unije, i zbog toga u mnogo čemu zavisi od politike velikih sila. Iz tog razloga je od izuzetne važnosti za našu zemlju da iskoristi ovaj period tranzicije za uspostavljanje dobrih diplomatskih odnosa, što će se svakako odraziti i na našu ekonomiju.

PRESTOLONASLEDNIK – IZBLIZA

Nj.K.V. prestolonaslednik Aleksandar II, sin kralja Petara II i princeze Aleksandre od Grčke i Danske, ćerke Nj.K.V. grčkog kralja Aleksandra i Aspazije Manos, rođen je 17. jula 1945. u londonskom hotelu „Kleridžis“ u kojem su stanovali. Apartman 212 je, da bi naslednik prestola bio rođen na jugoslovenskom tlu, britanska vlada, po instrukcijama predsednika vlade Vinstona Čerčila, proglasila jugoslovenskom teritorijom. Krštenje prestolonaslednika izvršio je u Vestminsterskoj opatiji Njegova svetost patrijarh Gavrilo, a kumovi su bili kralj Džordž VI i njegova ćerka, tadašnja princeza Elizabeta, sada Njeno veličanstvo kraljica Elizabeta II. Nj.K.V. prestolonaslednik Aleksandar II školovao se u Švajcarskoj, SAD, Velikoj Britaniji, gde je završio Kraljevsku vojnu akademiju. Od 1966. godine, kao oficir britanske vojske u kojoj je napredovao do čina kapetana, služio je u 16/5. puku Kraljevskih kopljanika na Bliskom istoku, u Italiji i Zapadnoj Nemačkoj. Po napuštanju vojne službe 1972. godine, prestolonaslednik Aleksandar II posvetio se međunarodnoj poslovnoj karijeri.

Na koji način se menja slika o Srbiji u svetu i šta mi možemo da učinimo kako bismo se predstavili u najboljem svetlu, i poboljšali imidž zemlje?

Pre svega neophodno je da pazimo na sopstveno dostojanstvo, na sopstvenu čast i na sopstvene interese. Ako se mi prema tim pitanjima odnosimo ignorantski, nema razloga zašto bi nekome do nas bilo više stalo nego nama samima. Imidž je lako uprljati, teško ga je oprati! Imidž zemlje se popravlja tako što uvek i u svakoj prilici dajete najbolje od sebe, pre svega unutar sopstvene zemlje, pa tek onda i izvan nje. Nema zemlje koja je uspešna na međunarodnoj sceni, a neuspešna na domaćoj! Još 2001. godine predložio sam da Vlada Srbije angažuje međunarodne stručnjake za odnose s javnošću koji bi radili na stvaranju pozitivnog imidža Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama, Evropskoj uniji, Dalekom i Bliskom istoku. To bi bila pametno iskorišćena investicija koja bi za uzvrat pružila pozitivnu globalnu sliku i obuku našim političarima. Nažalost, to se nikada nije dogodilo, iako se dosta diskutovalo o tome.

Ja sam svakako zainteresovan za politiku. Ono u šta nisam uključen, i ne mogu da budem uključen, jeste partijski, stranački život. U tome je istovremeno slabost i snaga parlamentarne monarhije.

Koliko smo danas, posle ukidanja viza, bliže Evropskoj uniji? Svakako smo bliže. Ipak, biti bliže Evropskoj uniji ne znači i biti član Evropske unije. Još mnogo toga treba uraditi u tom procesu pridruživanja koji svakako mora biti praćen konkretnom javnom kampanjom i poboljšanjem odnosa sa članicama Evropske unije, posebno Nemačkom.

U javnosti je malo poznato da je u novembru 1999. godine prestolonaslednik sazvao u Budimpešti veliku konferenciju demokratske opozicije. Posle Budimpešte, usledio je sastanak u Banjaluci u januaru 2000. godine. U aprilu iste godine održan je veliki ključni skup u Atini. Ovi sastanci doveli su do ubedljive izborne pobede tadašnje srpske opozicije na septembarskim izborima 2000. godine. Planirate li da se aktivnije uključite u politiku?

Svakako sam zainteresovan za politiku. Ono u šta nisam uključen, i ne mogu da budem uključen, jeste partijski, stranački život. U tome je istovremeno slabost i snaga parlamentarne monarhije. Moja uloga je da pomognem poboljšanju imidža Srbije, pre svega kroz lobiranje i podršku u odnosima sa stranim liderima i investitorima. Svaka Vlada Srbije treba da zna da u meni imaju prijatelja koji uvažava i različite stavove.

SUDBINA I DUŽNOST SRPSKIH PRINČEVA

Vaši sinovi, najstariji – princ naslednik Petar i blizanci – prinčevi Filip i Aleksandar školuju se u inostranstvu, ali često dolaze u Beograd. Koliko oni poznaju Srbiju i da li planiraju da ovde žive i rade?

Moji su sinovi rođeni kao srpski prinčevi, potomci Karađorđa, kneza Aleksandra i trojice kraljeva. U njima teče krv Nemanjića. Oni znaju svoju sudbinu i dužnost.

Više puta ste rekli da je pravi put za Srbiju ustavna parlamentarna monarhija. Objasnite nam kakva bi u takvom sistemu bila uloga kralja, vlade i parlamenta?

Pitanje uloge kralja, vlade i parlamenta u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji do sada je toliko puta objašnjavano i tumačeno da mi se prosto čini suvišnim stalno iznova pričati da sudovi sude po zakonima, demokratski izabran parlament donosi zakone, vlada upravlja, a kralj vlada. Tako je u svim ustavnim parlamentarnim monarhijama danas, posebno u Evropi, i sve te zemlje su nesporno demokratske, prosperitetne i stabilne. Svakako treba napomenuti da kralj nije član nijedne političke partije i poštuje sve političke stranke. Kralj vlada, a premijer i njegov kabinet upravljaju.

Kakva je uloga Krunskog saveta?

Krunski savet je savetodavno telo, kao što mu i samo ime kaže. Sačinjavaju ga ljudi velikog iskustva i značajnog životnog dela. Verujem da bi njihovo iskustvo i mišljenje bili dragoceni i činili čast svakom državniku, u svakom vremenu. Ja ih veoma cenim i poštujem njihovo mišljenje, čak i kada se ponekad lično sa tim mišljenjima ne slažem.

Voleo bih kada bih znao gde su nestali predmeti koji su se nekada nalazili u dvorovima, ko se vodi kao njihov vlasnik i da li javnost i medije zanima njihova sudbina. Za razliku od inventara dvorova, o kojem opravdano brinu svi, zbog te imovine čini se da niko nije posebno zabrinut.

U nedavno objavljenom izveštaju državne revizorske komisije o poslovanju Vlade Srbije pominju se i troškovi za održavanje dvora na Dedinju. Na šta je utrošen taj novac, na izdržavanje porodice, kako se često govori u javnosti, ili na održavanje Dedinjskog kompleksa?

Sami ste rekli da je državni revizor o tome dao svoje mišljenje. To je dobro, i ja to pozdravljam. Da li je bilo nečega što nije u skladu sa zakonima i propisima, odlučiće oni koji su merodavni. Javnost i inače razna pitanja komentariše onako kako joj se stvar predstavi kroz medije. Pošto je ovde stvar o kojoj se mora izjasniti nadležni organ po predviđenoj proceduri, ne bih da ja dodajem svoja tumačenja pored toliko „eksperata“ koji su se o ovom već opredelili i presudili.

Deo javnosti postavlja i pitanje da li predmeti koji se nalaze na Kraljevskom imanju na Dedinju mogu biti izneti ili otuđeni?

Ništa od predmeta, uključujući i sve ono što je nesporno i arbitrarno oduzeto mojoj porodici, ne može se ni izneti iz Dvora niti otuđiti. Sve je evidentirano i vodi se kao državna imovina, dok se ne donese odluka o restituciji. Kada će to biti, ne znam. Voleo bih, međutim, kada bih znao gde su nestali predmeti koji su se nekada nalazili u dvorovima, ko se vodi kao njihov vlasnik i da li javnost i medije zanima njihova sudbina. Za razliku od inventara dvorova, o kojem opravdano brinu svi, zbog te imovine čini se da niko nije posebno zabrinut.

Kraljevska porodica je posle Drugog svetskog rata ostala bez imovine. Vi ste ispred porodice zaduženi da sa Vladom Srbije razgovarate o vraćanju oduzete imovine Karađorđevića. Dokle se stiglo u tim razgovorima? Kakva je sudbina porodične imovine u drugim državama nastalim posle raspada Jugoslavije? Ima li šanse da je povratite?

Podneti su svi formalni zahtevi i, gledano iz aspekta pozitivnih zakona i propisa, sve je u rukama parlamenta i vlade. Kada se tu bude stekla volja i odlučnost da se ova pitanja reše, biće rešeno!Na pitanje kakva je sudbina porodične imovine u drugim državama nastalim posle raspada Jugoslavije mogu odgovoriti – kako gde. Moram reći da u tom pogledu situacija ne pokazuje neke razlike u pogledu članica Evropske unije, onih koje su kandidati i onih koje još nisu ni kandidati.

Volite da putujete po Srbiji i čini se da nema kraja koji niste obišli. Kakav ste utisak stekli o životu običnih ljudi? Da li se Srbija promenila i koliko se promenila u odnosu na vreme kada ste 1991. godine prvi put došli, u pratnji svoje supruge Nj.K.V. princeze Katarine i sinova Nj.K.V. princa naslednika Petra, Nj.K.V. princa Filipa i Nj.K.V. princa Aleksandra?

Dosta se promenilo. Isti je to narod, slične su brige i potrebe, samo je optimizam nestao, nema iščekivanja i zahteva za promenom, nema entuzijazma. Istina je da su ljudi premoreni i razočarani, ali važno je da sada budemo ujedinjeni i fokusirani na zajedničke ciljeve važne za našu bolju budućnost. Faktor motivacije može da napravi čuda, pa hajde da uradimo to za našu decu i decu naše dece. Svet se dosta izmenio od 5. oktobra 2000. godine i događaji koji su se tada dogodili imali su uticaj na našu zemlju i naš narod.

Kako Vas građani prihvataju prilikom tih susreta, a kako se vlast odnosi prema kruni? Odnosno, da li ste i Vi i Vaša supruga princeza Katarina prihvaćeni kao deo političkog i javnog života i da li se tako i osećate?

Nemam problema sa građanima. Gde god se krećem nailazim na ljude dobronamerne, prijateljske i slične po strahovima i nadama. Neki su puni entuzijazma prema instituciji koju predstavljam, neki nisu, ali onih ispunjenih mržnjom – bogu hvala – ipak su retki. Voleo bih da su još ređi!