БАЗАР, 7. ОКТОБАР 2005.

КАТАРИНА И АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ:

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ЉУБАВИ

Принцеза Катарина и Престолонаследник Александар II mвенчали су се 21. септембра 1985. године

И ДАЉЕ ЗАЉУБЉЕНИ

Септембра месеца 2005. године престолонаследник Александар II Карађорђевић и његова супруга принцеза Катарина прославили су двадесет година брака. БАЗАР упознаје своје читаоце са њиховом љубави, васпитањем деце, борбом за помоћ српском народу...

Пише Јелена Каличанин

Фототека Двора

ЖРТВОВАЛИ СМО СЕ ЗБОГ ДЕЧАКА

„Памучна свадба“(прва година брака) за Александра и Катарину прошла је у измаглици заљубљености. „Дрвена свадба“(пет година брака) исчупала је брачни пар и њихова три дечака из ушушкане лондонске интиме и бацила их у вртлог српске историје. „Калајна свадба“(десет година брака) нашла је породицу у јеку хуманитарних послова и конференција на којима су лобирали за помоћ Србима. „Кристална свадба“(петнаест година брака) вратила је породицу Карађорђевић тамо одакле је потекла-у Србију.

И најзад, Порцеланска свадба-двадесет година брака-показала је слогу породице: деца су одрасла и такорећи одлепршала из куће, а брачни пар Карађорђевић сада може да се бави својим приватним животом.

Да ли је баш тако?

„Већ одавно чувам кесу са кокицама“, рекао је престолонаследник Александар, седећи заједно са својом супругом у Плавом салону Краљевог двора на Дедињу. „Вребам тренутак када ћемо најзад моћи да одемо у биоскопску салу, да се завалимо у фотеље и мирно одгледамо филм! Али, чини ми се да, ни после двадесет година брака, не можемо да нађемо довољно времена за нас двоје.“

Од када је почело сурвавање Југославије Александар и Катарина су све своје снаге упрегли да помогну српском народу: небројане хуманитарне помоћи, конференције на којима су анимирани њихови пријатељи и познаници у име разумевања и помоћи српском народу у њиховој тешкој ситацији; тоне лекова, поклони свим болницама у Србији у виду најпотребнијих скупих медицинских апарата... Касније, прихватање незбринуте деце, дружење и помоћ војним инвалидима, организовање Мобе са децом српске дијаспоре, и још много акција и доброчинстава....Оштар темпо на коме би им позавидео и најјачи спортиста.

А почело је онако како само може једна љубав на први поглед-сновима.

Александар је, после једанаест година брака и раставе од прве жене, принцезе Марије да Глорије од Орлеана и Брагансе, сам живео са тројицом синова. Петар је имао три и по, а близанци Филип и Александар, осамнаест месеци. О новом браку није размишљао. Дубоко у срцу, тињала је жеља за повратком у Србију, мада је знао да је он последња личност коју би ондашња влада позвала у отаџбину. Када је кренуо код пријатеља на вечеру није ни слутио да ће му, само после 30 дана од његовог званичног развода, судбина поделити животне љубавне карте.

У исто време, Катарина је такође живела сама. После раставе од првог мужа, са којим има двоје деце, радила је не помишљајући на нови брак и не слутећи да ће је једна вечера у Вашингтону, само шездесет дана од њеног званичног развода, одвести у вртлог живота достојан хепиенда у холивудским филмовима.

-Када смо се срели, одмах смо знали да смо рођени један за другог, да ће се десити нешто невероватно. Била је то љубав на први поглед. Била је то судбина у коју и данас верујем, говори меким гласом принцеза Катарина. - Једноставно знате да је то права ствар.

Са овим браком, чија је церемонија одржана у православној цркви у Лондону, Катарина је прихватила свог мужа онаквим каквим га је живот обликовао, као што је и он прихватио њен дотадашњи. „Баш сам имала среће: не само што сам срела поштеног, паметног и врло специјалног мушкарца, већ сам добила и три дивна сина и велику земљу. Тада ми је рекао: „Желим само две ствари од тебе-да волиш моје синове и моју земљу!“

И Александар је имао среће.

-Била је невероватна са Петром, Филипом и Александром! Бринула се у потпуности о њима. Развила је искрено пријатељство и поштовање са њиховом мајком, принцезом Марија да Глоријом. Када се она удала и изродила две девојчице, пријатељство наше две породице се проширило. Ми смо одлазили код њих у Севиљу, а они долазили код нас у Лондон.

Учинили су то, и Александар и Катарина се слажу, да би деца одрасла у здравом окружењу.

-Нас двоје смо желели да дечацима усадимо осећање сигурности, осећање дома. Деца не смеју да буду жртве развода својих родитеља. Треба да имају осећај да живе у једној великој породици. Исто је као и са земљом: ако желимо да поштујемо људе у нашој земљи онда морамо да поштујемо сопствену породицу; ако желимо да се држимо заједно морамо да поштујемо јединство; ако поштујемо јединство онда можемо да ујединимо земљу, каже Александар. - Ја сам у детињству искусио многобројне промене боравка пратећи своје родитеље, да не помињем очев живот (краљ Петар II, прим.аут.) који се стално селио од хотела до хотела и живео у разним кућама и становима, тако да је за мене био императив омогићити синовима миран и леп живот.

Александар и Катарина су, као и други брачни парови, морали да решавају разне проблеме. Један од најживотнијих било је рађање заједничког детета. „Желели смо да имамо своју децу. Али, када се Марија да Глорија породила, размишљала сам како ће то дечаци примити и како се односити према те две девојчице и уколико затрудним, према нашем заједничком детету. Плашила сам се да ће се осећати запостављеним. Знате каква су мала деца, верују да су они најважнији родитељима, па могу да помисле, не дај Боже, да ће остати без наше љубави! Желела сам да одрасту окружени љубављу, поверењем, сигурношћу-то су најважније ствари које можете деци дати. Зато смо мој муж и ја решили да се жртвујемо и предамо у потпуности дечацима. Била је то велика одговорност.“ Заједнички су доносили одлуке, васпитавали их и касније планирали њихово школовање.

            И док се Катарина бринула о дечацима, играла, учила, проводила много времена са њима, Александар је радио.

-Увек сам зарађивао за свој живот. Бавио сам се пословима банкарства, осигурања, транспорта, био директор компаније.  У почетку смо живели у пространом пентхаусу у непосредној близини Сент Џејмс парка, недалеко од Бакингемске палате. Онда смо дошли до закључка да нам је потребна већа кућа. Пронашли смо је у Најтсбриџу. Дечаци су имали сваки своју собу и врт на располагању. У поређењу са мојим детињством, ово је био леп живот за њих. Кућа је стално била пуна деце, њихових другова.

Дечаци су ишли, према традицији породице Карађорђевић, у приватну школу, која се налазила близу њихове куће. Викендом су долазили кући.

Онда се све преокренуло. Када данас говоре о свом браку, брачни пар Карађорђевић каже да се он оштро дели на два дела: до 1990. и од 1990.године.    -Почео је рат, Александар није могао да уђе у земљу а ја бих одлазила у Босну са камионима пуних хуманитарне помоћи. Тада нико није знао ко сам, мада сам све време била повезана са Уједињеним Нацијама, покушавајући да организујем хуманитарну помоћ за све Србе у свету.

У исто време, Александар је делао на другом терену.

-Састајао сам се у мојој канцеларији у Лондону са тадашњом српском опозицијом. Путовао сам у Париз, Женеву, Вашингтон. Оржао сам три конференције у Будимпешти, Бања Луци и Атини. Идеја је била да повежем опозицију у једну групу, да планирано раде. Било је ту још много акција...

Брачни живот је почео да мења свој облик. Све је мање било времена за њихов приватни живот. Али, када двоје воле исте ствари и умеју заједно да сањају, када у току дана чезну један другим, када су један другоме најлепши поклон, када су заједно прошли кроз тешка времена и тако постали још ближи један другоме и када уморни од посла увече само кажу „Лаку ноћ!“ и заспу један другом на рамену, онда се снови и обистињују. На десетогодишњицу њиховог брака маштали су о повратку у Србију.

-Био је мој 50. рођендан. На гала вечери, енглеска краљица Елизабета ме је питала шта бих желео за 60. рођендан. Одговорио сам: Сањам о повратку кући. Моја жена је рекла: „Лакше ћеш отићи на месец!“

Ипак, данас живим у дому својих предака, окружем љубављу своје жене, деце и свог народа. Ја сам заиста невероватно срећан човек!

Као остали људи

Када сам гостовао на америчкој телевизији, водитељка ме је питала да ли је моја крв заиста плава! „Жао ми је што ћу вас разочарати, али задњи пут када сам видео своју крв, чинила ми се потпуно црвеном!“ На њеном лицу видео сам разочарање због тако неочекиваног одговора, смејући се испричао нам је Њ.К.В. Александар Карађорђевић

Породица на окупу: принчеви Петар, Филип и Александар са родитељима на Балију 1992. године

Одмор у Грчкој на Скијатосу