Kuhinja Karađorđevića

ĆEVAPI SA DEDINJA
 

Svesna da put do muškarca vodi preko stomaka Pirnceza Katarina je prvog dana braka svom princu, Aleksandru Karađorđeviću, spremila musaku. Njihova ljubav je i počela za stolom, gde on zavrnutih rukava uživa u ulozi promotera srpskog hedonizma

Idemo pravo u kuhinju da se na licu mesta uverite kako se ne ponašam ni kao imperator, ni kao Tito. Ovako me je dočekao Prestolonaslednik Aleksandar II Karađorđević u opuštenoj atmosferi Kraljevskog Dvora, spreman da zavrnutih rukava, dokaže kakav je promoter srpskog hedonizma, koji još uvek podrazumeva gibanicu i roštilj kao simboličke ideološke odrednice.

Možda baš zbog retorike filmskog scenarija, koji je podrazumevao kršetnje u Vestmisterskoj opatiji, sa tadašnjom Princezom, a sada engleskom Kraljicom Elizabetom II kao kumom, rodbinske veze sa britanskom krunom i momačke večere s Princom Čarlsom, Aleksandar II Karađorđević, u zavereničkom maniru napredvidljive zbilje, kao oficijelni dvorski servis koristi isključivo Brozov Roshental, zlatne, bordo, kobalt, plave i sive boje, sa malim grbom FNRJ sa pet buktinja.

Za ljubitelje istorisjkih trilera rezervisana je misterija zlatnih kašika Kraljice Marije, koje su, po proverenom šnitu gazdarice krimića Agate Kristi, volšebno nestale iz kožnih sanduka privih dana hard komunizma, čime je rasparen raskošni miraz rumunske Princeze. U čemu je tajna: da li u tome što je u kašikama bilo više zlata, ili su ih sovjetski vojnici jednostavno poneli da bi lakše obuvali cokule u oslobodilačkim akcijama?

Meni svadbenog ručka Kralja Aleksandra i Kraljice Marije predstavljao je remek delo francuske ''kujne'', a kao desert bila je predviđena ''pita od oraja'', sve na ćirilici.

I danas, na maloj etiketi francuskog konjaka Gaston de Lagtrange V.S.O.P / Very Old Specila Pale stoji grb Kraljevine Jugoslavije i natpis ''by apointement of King Alexandar I and King Peter II'', što znači da je i kod nas postojala institucija dvorskog liferanta, koju danas u svetu koristi jedino kraljevska porodica Vindzor.

Kraljevski vinski podrumi pripadaju žanru partiizanskih priča. Od četiri stotine boca sa kraljevskim grbom izlivenim u staklu sačuvane su samo dve, kao suveniri šifrovane predstave o jednoj prilično nesrećnoj zemlji.

Kasnije su došle na red neke druge zvezde i zverke, pa se režiseri personalnih političkih epizoda slažu da je mala bračna svađa para Milošević – Marković ipak ostavila najveći trag na Kraljevskom Dvoru, jer je razbijena kineska vaza prilično nevešto zakamuflirana.

Princeza Katarina Karađorđević, međutim ručava uz romantičnu scenografiju u prozorima. Zlatni salon u umetničkom smislu predstavlja najvredniju protoriju u čitavom Dvoru. S obe strane vrata koja vode u trpezariju nalaze se autentične renesansne svadbene škrinje koje potiču iz firentinske palate Freskobaldi. U polukružnoj niši, na granitnom postolju postavljena je bronzana skuptura ''Kraljević Marko na konju'' Ivana Meštrovića, a prostoriju osvetljava luster u obliku činije od ružičastog oniksa.

Šta je to što je jednoj ženi najpotrebnije, htela sam da pitam, ali kuhinjski razgovori su neka vrsta kratkih biografija. Neki ljudi prosto o svom životu pričaju onako kako kuvaju.

- Znam za izreku da put do muškog srca vodi preko stomaka – kaže Princeza Katarina, podešavajući svoj imidž prema prihvatljivom standardu. – Aleksandar i ja smo se upoznali za vreme jednog dobrog ručka. Pozvao nas je zajednički prijatelj, Grk. Sedeli smo jedno pored drugog i jeli hleb i sir iz istog tanjira. Naša ljubav je bukvalno počela za stolom. Bila sam fascinirana svojim budućim mužem. Uzbuđivalo me je to što je on pravi Princ, možda nečiji budući Kralj, tako da mi je delovalo gotovo nestvarno. Kad sam se uverila koliko je stvarniji od drugih, tobože normalnih ljudi, koliko uživa u svom životu, dobroj hrani i muško – ženskim razgovorima, već sam bila udata.

- Venčali smo se 1985. godine u Londonu. Prvog dana bračnog života za ručak sam napravila pileću supu s jajima i limunom i musaku, svesna da ću imati posla sa pravim gurmanom.

- Te osobine sam nasledio od oca – dodaje Prestolonaslednik Aleksandar II – Još su mi u sećanju naši zajednički obedi. Dok je majka strogo vodila računa da ne pretera u hrani i jela samo salate, pogotovo kada se preselila u Veneciju, otac i ja smo uživali u dobrom jelu. On je naročito insistirao na srpskim specijaltiteima. Obožavao je meze. Za vreme tih ''muških'' ručkova, neprestano mi je pričao o Srbiji, životu na Dvoru, Oplencu, a najviše je žalio što se nije popeo na Triglav. Ručak smo obavezno završavali kolačima i turskom kafom. Obojica smo smatrali da je izuzetna, jer mora naročito pažljivo da se sprema. I danas sa suprugom i sinovima skvakog Božića u Londonu idem na ručak kod oca Koste i njegove popadije Dobrile na tradicionalne srpske đakonije.

- I meni se sviđaju ćevapćići i gibanica – objašnjava Princeza Katarina. – Ali, s obzirom na to da često putujemo, na našem jelovniku su sve dobre kuhinje sveta, pre svega francuska, italijanska, kineska, japanska i orijentalna. Kada je dobro raspoložen, muž mi u našoj privatnoj, maloj intimnoj kuhinji sprema fussili s pečurkama i čilijem! Kulinarskom majstorstvu je naučio i mlađeg sina, Princa Filipa.

Hrana je ovde i dalje metaforična zamena i rezime uživancije, pa Prestolonaslednik Aleksandar II, koji privid normalnosti održava odlaskom na pijacu, na poklon dobija živo jagnje ili makar pile. Dokle ćemo nositi etiketu zemlje u kojoj se samo jedu ćevapi i pije šljivovica?

- Šljivovica je sjajna! Samo bi je trebalo bolje kontrolisati. Srbija među šljivama i dalje najbolje miriše !

Piše: Duška Jovanić