Илустрована Политика 12.01.2008.

Интервју са Принцом Филипом Карађорђевићем

СРБИЈА ЈЕ ЗЕМЉА БУДУЋНОСТИ

ПДФ>>>

Један од тројице синова престолонаследника Александра Другог све чешће борави у домовини својих предака коју осећа као други дом. Причао нам је о својим искуствима у тражењу посла, раду у банци и плановима да се бави туризмом, храном и вином, додавши да Србија ту пружа много више могућности него Шпанија, где му живе мајка, брат и полусестре, и Велика Британија у којој је одрастао и завршио школе

Када је почео да долази у краљевски комплекс дворова на београдском Дедињу и да га осећа као свој други дом 2001. године, принц Филип Карађорђевић је био једва пунолетан. Тек је почео да студира у Лондону и са својом браћом, принчевима Александром и Петром, долазио је у Србију да се одмара, али и да се учи обавезама од оца Александра Другог Карађорђевића и маћехе принцезе Катарине. Откривао је свет хуманитарних акција и стицао знања - како помагати другима.

Српски језик прилично разуме, али није сигуран када треба да проговори на њему. Када асистент на снимању помене реч „кравата", Филип је одмах додирује и намешта. Када ћемо правити интервју на српском?

- Па, рецимо, следеће године - прилично је уверен млади принц коме је данас двадесет пет година (рођендан ће прославити 15. јануара). Иза њега је већ и извесно радно искуство, а сада планира да заврши постдипломске студије и онда крене у сопствени бизнис.

Први Божић је прославио у Шпанији, у граду Севиљи, где му живе мајка - бразилска принцеза Марија да Глорија од Орлеана и Браганце, очух, брат Петар и две полусестре - Сол (19) и Луна (17).

 У неку руку је био и леп и тужан тај празник јер сам тада последњи пут видео деду Дом Педра који је умро два дана после Божића. Имао је 94 године. Он је још у 91. години јахао, пливао, био активан, диван човек кога су сви волели, који је имао пуно пријатеља. Велики човек је био и много ће ми недостајати. Бака је умрла неколико година раније у 92. години. Не знам шта, али осећам да се нешто променило у мом животу откако је деда умро. Можда сам још више одрастао.

Превише политичке коректности

Прича са породицом, шетње, одмарање, то је оно што Филип највише воли да ради за Божић. Поклонима не придаје превише пажње - „ јер наше окупљање је највећи поклон који можемо да добијемо и дамо другима".

Нову годину је провео са пријатељима у Лондону.

- У ноћном клубу и било је лепо. То је уобичајен начин.

Други Божић 7. јануара је провео у Београду и било му је лепо, са оцем и маћехом. Много интимније него у Лондону где, каже, та божићна и новогодишња грозница почиње два месеца пре самих празника кићењем целог града и где сви журе да купују, купују, купују...

- Нисам баш обожавалац те комерцијализације Божића. То не би требало да буде машина за прављење и трошење пара. Више волим традиционални значај Божића.

А честитке...

- Ух, ове године их је било можда тек неколицина које смо добили поштом, углавном стижу путем електронске поште.

У Лондону су добре шансе за сваког ко жели да ради, тврди принц Филип. Мотивација је битан услов да неко нађе добар посао и да га добро ради, додаје.

- Конкуренција је велика као и у другим градовима. Отворен је град, волим га. Цене су велике, али је економија јака. Некретнине су скупе, станарина је велика, као што вероватно знате. У поређењу са Србијом све је много скупље. Колико је нека земља скупа може да се упореди по цени кутије цигарета. У Лондону је седам, осам евра а овде... два, три?

Ипак, има и незапослених.

Који је њихов проблем кад не могу да нађу посао?

- Британија је врло отворена земља за странце, има много имиграната, али и људи са десничарским, националистичким погледима који не воле дошљаке, и земља је некако подељена по том питању. Они који су против имиграната сматрају да им они краду посао и да га раде за много мање пара него што би требало и да раде много више него што је нормално. Ја мислим да свако има подједнаке шансе и да има посла за сваког. Чини ми се да је незапосленост са четири процената мања него у многим земљама света. Свако ко хоће да преживи мора да буде активан, да се труди да има што боље образовање како би нашао бољи посао.

Школски дани су Филипу текли глатко, увек је имао одличне оцене и каже да је основна школа била врло озбиљна школа у којој су се изучавале праве науке и радили прави испити. У средњој се, као и други, спремао за универзитет.

- Однос студента са професором зависи од његовог понашања, претпостављам - прича нам Филип у плавом салону Краљевског двора. - Када сам ја кренуо у школу, професори су још кажњавали ученике због лошег понашања тако што су их терали да много пута напишу исту реченицу или реч у свеску, на пример. Данас то више не смеју да раде.

Ствари су се промениле. Мислим да су данас ствари у сваком погледу постале превише политички коректне, мекане. На универзитету је сасвим другачије. Одличан однос са професорима од којих сваки има око седам до десет студената сваке године, којима је тутор и коме студенти увек могу да се обрате за савет и помоћ.

Нисам за банкарство

После студија, Филип је стекао прилично занимљиво искуство у тражењу посла, толико да је чак постојала идеја да у Центру за развој каријере у Београду, чији је оснивач његов отац, Филип буде један од предавача и сарадника. То се није десило („ласкава понуда, али не сматрам да сам квалификован за тако нешто"). Млади Карађорђевић је, зато, стекао велико животно искуство.

- Пре неколико година сам завршио студије на Јуниверсити Колеџ Лондон и почео да тражим посао. Потрага је трајала неколико месеци и добио сам на крају посао у банци. Имао сам десетак разговора за посао. За њих се не можете припремити, морате бити оно што јесте. Не знате унапред шта ће да вас питају. Гледао сам огласе у новинама али нисам на тај начин пробао већ на основу препоруке пријатеља и породица. Имао сам срећу јер сам до тада стекао много добрих контаката.

Признаје да се сећа једног разговора за посао.

- У ствари, било је неколико разговора у тој једној банци. Рекли су ми на крају да нисам спреман за тај посао и дали пар добрих савета. Мислили су да је боље да се бавим нечим другим, да банкарство није за мене. Хтео сам да будем банкар, али сам имао и друге амбиције и они су се ухватили за то. Објаснили су ми да морам сто посто да будем сигуран да нешто желим да радим. Ипак, рекли су ми да би волели да радим неке друге послове у њиховој компанији па због тога, и савета које су ми дали, уопште се нисам осећао тужно или лоше. Неколико дана будеш нерасположен, али брзо прође.

А онда је једног дана прошао оба разговора и пар тестова за посао у другој банци. Телефоном су му јавили радосну вест.

Никада није, каже, тражио посао представљајући се као принц и говорећи ко су му преци и рођаци.

- У почетку теже изговарају презиме, али после пар покушаја иде глатко. Понеко пита одакле сам и ја им кажем из Србије. Ретко ко зна по презимену одакле су ми преци. Што се порекла тиче, никада не говорим о томе, више волим да ме оцене на основу онога што сам ја и што знам. Ако неко сазна, у реду.

Годину дана је радио у банци и онда је напустио посао и кренуо на постдипломске студије. Сада хоће мастерс диплому из угоститељства и туризма.

- Менаџмент у хотелима, ресторанима, храна, вино, сасвим другачије од банкарства. Оно је било лепо искуство, али се нисам осећао испуњеним. Рекао сам себи да морам да пронађем нешто шт.о ћу да волим и за шта ћу бити загрејан и ово је то. Чим сам рекао пријатељима и породици, подржали су ме и рекли: „Браво, то си ти Филипе, добра одлука".

Кроз годину и по дана студирања, Филип замишља себе као сарадника неког ланца хотела, а потом, можда, и као власника свог посла у туризму. Сматра да би могао да га ради у Великој Британији, Шпанији и Србији.

Отац има поверења у нас

- Овде сам почео да долазим тек 2001. када сам кренуо на факултет и нисам имао много времена да будем чешће у Србији и размислим какве су овде могућности. Могућност да будем овде ми је отворила нова врата. Полако се навикавам на чињеницу да ми је овде други дом. Овде има чак више могућности за посао него у Шпанији. Очигледно се Србија креће у добром правцу, видео сам статистике и папире. Има добру будућност.

Странцима би Филип представљао Београд као место огромних могућности, као престоницу живота и забаве са сјајном тврђавом, рекама, а у Србији би потенцирао одличне бање и добре стазе за скијање на планинама. „Све више чујем у Лондону да се људи распитују о доласку у Србију и Београд", објашњава принц.

Можда због „Егзита"?

- То помаже, наравно, али ја лично не бих желео да ову земљу знају по фестивалима већ по њеној лепоти. И историји.

Филип зна о ситуацији у Србији прилично, по свом признању. И када га неко у иностранству пита о томе, увек, за почетак каже:„Компликовано". Сазнаје о дешавањима у земљи преко Интернета, али много више од свог оца: „Он је мој главни извор информација". Што се Косова и Метохије тиче, забринут је за основна људска права тамошњих Срба и волео би, каже, да се нађе добро решење за све људе који тамо живе.

- Сигуран сам само да бих желео да тамо више не буде проблема.

На питање са ким из породице Карађорђевић је најближи, одговара: „Са браћом". У реду, а осим њих?

- Остатак породице не знам баш добро, али све их поштујем и пријатељ сам свима.

Браћу виђа онолико често колико свима обавезе дозвољавају.

- Старији брат Петар у Севиљи води своју компају за графички дизајн, а брат близанац Алекс у Калифорнији учи за мастерс диплому из маркетинга. Чујем се са сваким од њих једном у десетак дана или две недеље. Ми смо баш блиски, најбољи пријатељи један другом , али нисмо од оних који непрестано висе на телефону.

Срђан Јокановић

Снимио Жељко Синобад