30.12.2006. ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКА

САН О ЗАЈЕДНИЧКОЈ ПОРОДИЧНОЈ ВЕЧЕРИ

Да ли осећате божићну и новогодишњу грозницу?

О, да. Било је превише топло за ово доба године, али је без обзира на све ово један од најлепших делова године. Прославили смо славу Свети Андреј, а сада имамо и два Божића. Док се ваши читаоци буду спремали за новогодишње славље, ми ћемо бити у Атини, да прославимо грчки Божић и добијемо поклоне. А онда и српски Божић 7. јануара. И још поклона. Синови ће доћи у Београд за Бадње вече и Божић, а онда ћемо сви заједно отићи за Копаоник. Надам се да ће до тада бити снега.

Шта је за вас најлепше у овој сезони празника?

Породично окупљање. Скијаћемо на Копаонику, дечаци воле сноуборд, моја жена да пешачи по планини, свежем ваздуху. Има пријатељице са којим се тамо налази. Пију кафу, слушају музику. Лепи тренуци, позитивно расположење. Заједно идемо на вечеру, на печену јагњетину. И овде, на Дедињу, прелепо је када падне снег. Веома мирно. Божић увек проводимо овде, а на скијање идемо касније.

Како на вас делује зима и приближавање празницима?

Живео сам у Бразилу и било је чудно славити Божић у летњем периоду. Имали смо лажне јелке и по њима бели памук уместо снега. И чим „окитимо" јелку, идемо на плажу да се сунчамо и купамо. Имају и они Деда Мразеве који носе своје традиционалне црвене капуте и увек су ознојени на оној врућини.

Знам да су синови покушавали да вас науче сноубордингу. Још безуспешно?

Остајем на две скије. Недавно сам био у Словенији и приликом посете фабрици „Елан" добио сам на поклон предивне нове скије и једва чекам да их испробам. Имају много боја. Баш у стилу божићног расположења. Копаоник је традиција за нашу породицу.

Где ћете провести Нову годину?

Обичну Нову годину ћемо провести у Атини, са родитељима моје супруге који су дивни људи али врло стари. Увек су били здрави и ми желимо да им дамо још мало снаге и љубави нашим присуством. Моја супруга јако брине за њих. За српску Нову годину бићемо у Београду јер морамо да се вратимо због синова. Довешће неке своје другаре, а одмах потом морају да се врате својим пословима и плановима.

Да ли за вас постоји разлика између прославе Нове године и Божића?

Божић има посебан смисао јер се слави Христово рођење, велика радост. Ујутру овде 7. јануара имамо положајника који нам пева и добија поклон. Има пуно свећица на јелкама напољу и унутра. На Бадње вече палимо бадњак. Долази нам свештеник и много је лепо. А Нова година, сви се надају да ће нам у следећој бити боље, вечерамо, веселимо се, уз шампањац у поноћ. Свеједно је да ли сте код куће или напољу, важно је да је добро друштво.

Како је изгледао Божић у време када сте ви били мали?

У то време би родитељи долазили у Швајцарску, у Гштад, где сам се школовао у интернату, да ме посете. И бака је често долазила. Лепша су ми сећања на те празнике у Алпима него у градовима. Одседали смо у хотелу „Палас". У то време су на јелкама стајале праве упаљене свеће што је било прилично опасно. Сваке године би одлазили поново у марту тамо. Много смо шетали. Хотел и сада постоји, али другачије изгледа. Мама и тата су увек користили исту собу, на углу хотела, са погледом на планину и шуме. Моја мама је била одличан скијаш, научила је то у Сент Морицу. И тата је добро скијао, али бојим се да није био тако талентован као мама. Али је зато имао добар смисао за хумор и сви смо се пуно смејали. Да ли и сада идете понекад тамо? Да, понекад и синови иду са мном у марту, уколико им обавезе допусте. У подруму хотела, где се прави „фонди ", мешавина неколико врстева сирева са мало белог лука, који једете са врућим хлебом и пијете ракију кирш, јер боље вари сир. У супротном би се сир претворио у лопту као она за голф и не бисте могли да спавате целе ноћи. А то су исто правили и када сам био мали. Имају и „фонди бургињон" са месом, али ја више волим са сиром. Што није добро за линију.

Шта сте још радили са родитељима за време Божића?

У то време је отворен први биоскоп у Гштаду и то је била атракција. Заједно смо гледали филмове, а ја сам седео између њих. Тада су уведене и прве електронске галерије, како су их звали. Сигурно их је хотел био увезао из Америке. Имали сте електронску пушку којом сте пуцали на мету у облику медведа који је правио страшну буку. Као дете сам проводио доста времена тамо. И пингпонг сам волео. Мама и тата нису могли да ме одвоје од стола са мрежицом када је требало да идемо на ручак.

Колико дуго су трајала та зајодиичка божићиа дружења са родитвљима?

Десетак дана. Плакао сам када је било време да оду. И тати је било тешко јер то је било само неколико година после рата када је протеран из земље. Имао је само седамнаест година када се то десило. Причао ми је о Југославији и био тужан. Зато сам се потрудио да својим синовима у Лондону обезбедим атмосферу правог дома и да им Божићи буду још срећнији од мојих. Моја жена, принцеза Катарина, ту је много помогла. Обично смо дневну собу украшавали накитом, куглама и анђелима, а зидове честиткама које смо добијали. Синови су имали задатак да се пењу на мердевине и украсе јелку, а некад би превише причали док то раде и тек на крају би видели да су на доњи део јелке потпуно заборавили. Волели су и прскалице.

Ни налик вашем детињству?

Моји родитељи нису имали дом и то је страшна последица избеглиштва. Отац се увек надао да ће једног дана моћи да се врати у своју домовину, али се то никада није десило. Родитељи су желели да ме заштите од сталног сељакања тако што су ме са осам година послали у интернат. Живели су у Паризу, на југу Француске, у Риму... као бескрајни круг. Тужно.

Какве сте поклоне од њих добијали?

Највише сам волео да добијам моделе авиона на склапање. Нисам био баш уредан па сам лепак остављао свуда. Имали су и боје да се на крају офарбају ти мали пластични авиони, а ја сам, поред авиона, фарбао и све друго, од одеће до намештаја. Стварно сам волео те моделе који су у то време били новост. Некад би ми отац помагао у састављању. Моји синови су волели лего коцке.

Јединац сте. Да ли вам је недостајао брат или сестра?

Јесу, у праву сте, али никад нисам питао родитеље зашто немам сестру или брата. Никада ми мајка није причала о томе, али сам читао у њеној књизи да је имала побачај. Штета. Имам пријатеље из школских дана који су сада по целом свету. Неки су ми прошле године дошли на рођенданско славље у Београд. Један из Хонгконга, други из Ирана, трећи из Енглеске, четврти из Женеве.

Божићи су се променили када сте напустили родитељски дом?

Отишли смо у Јужну Америку, мајка мојих синова и ја. После сам их проводио са Катарином у Грчкој, Атина је прелепа у време новогодишњих празника. Имамо тамо доста пријатеља. У Немачкој сам провео неколико Божића са тазбином принца Томислава, а немачки Божићи имају много музике и необичних свечаних колача и торти.

Када сте се преселили у Лондон, променили сте навике?

Увек је на трпези била ћурка, а онда сам помислио да се учланим у друштво „Спасите ћурке"... Шалим се, али у време празника је прави масакр ових животиња, посебно у Америци за Дан захвалности. У то време смо прешли на гуску и печену прасетину. Британци имају и врло укусан божићни пудинг. Сипају бренди преко њега и запале ватру! Ух. Савршено укусно. Али, морате на ватру да пазите да и ви не будете печени за Божић.

Да ли сте сада срећни? Недостаје ли вам нешто?

Веома сам срећан. Знате, мој отац ми је много причао о овој палати и све описивао. Када сам дошао у Србију, неколико дана после 5. октобра 2000, председник Коштуница ми је рекао да морам да видим дворски комплекс. Ја сам му одговорио да сам дошао да честитам њему и народу на револуцији и будућности земље која је почела да стиже, а да ћу Двор посетити неки други пут. Тада сам отишао у Ниш, Крагујевац, Краљево.. У децембру сам дошао поново и тада први пут крочио у Двор. И доживео шок. Покушао сам да дођем 1992, али ми нису дозволили. Свим другим члановима породице је било дозвољено осим мени. По принципу завади па владај. Радио сам протов режима и ставили су ме у карантин. Зато је долазак 2000. био фантастичан. Лепота ком плекса ме је опчинила. Жена ме је питала у ком ћемо дворцу бити ми? У Краљевском, рекао сам. Јер, тамо је мој отац био. Питала је: а коју ћемо спаваћу собу користити? Знам и то, одговорио сам, отац ми је описао. И одмах сам је нашао.

Ниједну фотографију тих соба иисте имали пре 2000?

Када је почело бомбардовање 6. априла 1941, влада је знала да ће доћи до инвазије и желела је да брзо премести краљевску породицу у Атину. Отишли готово без ичега, малим авионом, тако да су у Београду остале и фотографије. А онда су почеле оне приче о златним полугама и рачунима у швајцарским банкама! То би било фантастично! Само да је истинито. Комунисти су у ствари овде живели као краљеви. Надам се да предстоје боља времена за ову земљу и овај народ. И да ће цела нација бити као једно. Да ће то бити земља где сви поштују једни друге и где неће неколико идиота у ударним вестима покварити нашу садашњост и будућност. Ја сам поносан што сам православац, али исто тако свако треба да има могућност да исповеда своју веру или да буде атеиста. Лепота је у разноврсности традиција. И дуговечном миру. За нас у Србији се Други светски рат завршио тек 5. октобра 2000. године. Били смо повређени оним бомбардовањем, то је био криминал. Ово је нови почетак. Не смемо да дозволимо да опет губимо животе и да радимо против себе.

Да ли сте задовољии оним што сте ви личио урадили? Задовољан сам што сам у Србију довео неке инвеститоре, што самосновао Фондацију која помаже образовање, која додељује стипендију, што помажем побољшању имиџа Србије.

Шта желите да урадите у следећем периоду?

Надам се да ћемо добити владу после избора. Ја не узимам ничију страну, али ко год победи, надам се да ћу му помоћи да доведе више инвеститора јер радна места и поовови су нам најпотребнији. Треба нам неколико хиљада улагача из иностранства. Сањам и о Србију у уједињеној Европи, не о изолованој земљи. То није политичко размишљање, то је нормално размишљање. Ако не уђемо у Унију, бићемо као усамљено острво на Пацифику са узбурканим океаном около.

А монархија у Србији?

Путујем доста по земљи, питају ме за то и увек кажем да је то добро за будућност, да шеф државе буде неутрална личност, а да премијер и његов кабинет које бира народ на одређени рок имају моћ да воде земљу. То ствара стабилност. Мислим да наши политичари то разумеју и како то добро функционише у многим земаљама. Верујем да време које долази доноси људима нова сазнања, да ће уколико буде јавних разговора, људи схватити. Грађани имају право да знају и да добију одговоре на своја питања. Шест година живимо у демократији, али имамо још много да урадимо. Можда је могло и брже, али не смемо да будемо нестрпљиви. Народ је на првом месту.

Будућност ваших синова?

Да ли су расположени да се преселе у Србију и живе овде? Јесу, али наши стипендисти схватају како ствари функционишу у иностранству. Образовање, посао, искуство и повратак у земљу да се то знање подели у домовини. Моји синови долазе овамо често. Петар покушава да се избори на тржишту са послом који је сам осмислио, у области графичког дизајна. Има старе клијенте и управо је у преговорима са новим. Велика имена, не смем још да их откривам. Стално је између Лондона и Шпаније. Филип је дипломирао и у Лондону иде на много разговора за посао. Жели да ради у финансијама и ако Бог да један од тих разговора би требало да буде успешан. Сви ти разговори су били различити. Био је изненађен што су му за посао у банци тражили да уради тест из математике! Волео бих да може да нам помогне у нашем Центру за креативност у Београду где учимо полазнике како да се представе послодавцу, како да напишу биографију... Александар је у Калифорнији, жели да добије мастер диплому у области комуникација и медија и озбиљно учи. Звао ме је и питао да му купим већи сто, „епл" компјутер, јер универзитет користи само такве. Сви желе да раде нешто и у Србији, али се брину да ли би овде били под превеликом пажњом. Прошле године је изашло у једним новинама да траже жене преко огласа што је било потпуно изокренуто тумачење онога што су рекли. Уопште им се то није допало и мисле да озбиљан посао захтева концентрацију, а не скандале.

Волели бисте да постанете деда?

Ах, још сам млад! Шалим се, зашто да не. Моја супруга је бака, дивна бака, деца њене ћерке нам често долазе у посету. Али, моји синови су слободни да имају пријатеље и упознају се, врло су комуникативни, нису уштогљени, па сачекајмо да видимо шта ће бити. Можда нас једног дана изненаде неком фином девојком?

Када ће се цела породица Карађорђевић окупити на вечери?

То би било лепо, увек сам за то, али сви морају да разумеју да постоје традиција и правила у породици, као и у земљи. Постоји глава породице, правила која морају да се поштују. Ја никада не бих ишао против мог оца ни он против свог, краља Александра, и то је тако. Дисциплина. Ја сам се научио дисциплини у школи, војсци и радећи цео живот. То је важна основа. Моји синови су за' вршили школе, стичу искуства, раде корисне ствари. Разговор је увек корисна ствар. Било је добро што смо ишли на помен кнезу Павлу, кнегиња Јелисавета је била тамо, кнез Александар, принцеза Линда, њена деца. Дивна прилика. Али, такође, треба бити опрезан са одабиром људи који вас окружују. И хране информацијама. И каквим информацијама. Врло је важно то знати. Заједничка вечера то је диван сан.