SAN O ZAJEDNIČKOJ PORODIČNOJ VEČERI

Da li osećate božićnu i novogodišnju groznicu?

O, da. Bilo je previše toplo za ovo doba godine, ali je bez obzira na sve ovo jedan od najlepših delova godine. Proslavili smo slavu Sveti Andrej, a sada imamo i dva Božića. Dok se vaši čitaoci budu spremali za novogodišnje slavlje, mi ćemo biti u Atini, da proslavimo grčki Božić i dobijemo poklone. A onda i srpski Božić 7. januara. I još poklona. Sinovi će doći u Beograd za Badnje veče i Božić, a onda ćemo svi zajedno otići za Kopaonik. Nadam se da će do tada biti snega.

Šta je za vas najlepše u ovoj sezoni praznika?

Porodično okupljanje. Skijaćemo na Kopaoniku, dečaci vole snoubord, moja žena da pešači po planini, svežem vazduhu. Ima prijateljice sa kojim se tamo nalazi. Piju kafu, slušaju muziku. Lepi trenuci, pozitivno raspoloženje. Zajedno idemo na večeru, na pečenu jagnjetinu. I ovde, na Dedinju, prelepo je kada padne sneg. Veoma mirno. Božić uvek provodimo ovde, a na skijanje idemo kasnije.

Kako na vas deluje zima i približavanje praznicima?

Živeo sam u Brazilu i bilo je čudno slaviti Božić u letnjem periodu. Imali smo lažne jelke i po njima beli pamuk umesto snega. I čim „okitimo" jelku, idemo na plažu da se sunčamo i kupamo. Imaju i oni Deda Mrazeve koji nose svoje tradicionalne crvene kapute i uvek su oznojeni na onoj vrućini.

Znam da su sinovi pokušavali da vas nauče snoubordingu. Još bezuspešno?

Ostajem na dve skije. Nedavno sam bio u Sloveniji i prilikom posete fabrici „Elan" dobio sam na poklon predivne nove skije i jedva čekam da ih isprobam. Imaju mnogo boja. Baš u stilu božićnog raspoloženja. Kopaonik je tradicija za našu porodicu.

Gde ćete provesti Novu godinu?

Običnu Novu godinu ćemo provesti u Atini, sa roditeljima moje supruge koji su divni ljudi ali vrlo stari. Uvek su bili zdravi i mi želimo da im damo još malo snage i ljubavi našim prisustvom. Moja supruga jako brine za njih. Za srpsku Novu godinu bićemo u Beogradu jer moramo da se vratimo zbog sinova. Dovešće neke svoje drugare, a odmah potom moraju da se vrate svojim poslovima i planovima.

Da li za vas postoji razlika između proslave Nove godine i Božića?

Božić ima poseban smisao jer se slavi Hristovo rođenje, velika radost. Ujutru ovde 7. januara imamo položajnika koji nam peva i dobija poklon. Ima puno svećica na jelkama napolju i unutra. Na Badnje veče palimo badnjak. Dolazi nam sveštenik i mnogo je lepo. A Nova godina, svi se nadaju da će nam u sledećoj biti bolje, večeramo, veselimo se, uz šampanjac u ponoć. Svejedno je da li ste kod kuće ili napolju, važno je da je dobro društvo.

Kako je izgledao Božić u vreme kada ste vi bili mali?

U to vreme bi roditelji dolazili u Švajcarsku, u Gštad, gde sam se školovao u internatu, da me posete. I baka je često dolazila. Lepša su mi sećanja na te praznike u Alpima nego u gradovima. Odsedali smo u hotelu „Palas". U to vreme su na jelkama stajale prave upaljene sveće što je bilo prilično opasno. Svake godine bi odlazili ponovo u martu tamo. Mnogo smo šetali. Hotel i sada postoji, ali drugačije izgleda. Mama i tata su uvek koristili istu sobu, na uglu hotela, sa pogledom na planinu i šume. Moja mama je bila odličan skijaš, naučila je to u Sent Moricu. I tata je dobro skijao, ali bojim se da nije bio tako talentovan kao mama. Ali je zato imao dobar smisao za humor i svi smo se puno smejali. Da li i sada idete ponekad tamo? Da, ponekad i sinovi idu sa mnom u martu, ukoliko im obaveze dopuste. U podrumu hotela, gde se pravi „fondi ", mešavina nekoliko vrsteva sireva sa malo belog luka, koji jedete sa vrućim hlebom i pijete rakiju kirš, jer bolje vari sir. U suprotnom bi se sir pretvorio u loptu kao ona za golf i ne biste mogli da spavate cele noći. A to su isto pravili i kada sam bio mali. Imaju i „fondi burginjon" sa mesom, ali ja više volim sa sirom. Što nije dobro za liniju.

Šta ste još radili sa roditeljima za vreme Božića?

U to vreme je otvoren prvi bioskop u Gštadu i to je bila atrakcija. Zajedno smo gledali filmove, a ja sam sedeo između njih. Tada su uvedene i prve elektronske galerije, kako su ih zvali. Sigurno ih je hotel bio uvezao iz Amerike. Imali ste elektronsku pušku kojom ste pucali na metu u obliku medveda koji je pravio strašnu buku. Kao dete sam provodio dosta vremena tamo. I pingpong sam voleo. Mama i tata nisu mogli da me odvoje od stola sa mrežicom kada je trebalo da idemo na ručak.

Koliko dugo su trajala ta zajodiička božićia druženja sa roditvljima?

Desetak dana. Plakao sam kada je bilo vreme da odu. I tati je bilo teško jer to je bilo samo nekoliko godina posle rata kada je proteran iz zemlje. Imao je samo sedamnaest godina kada se to desilo. Pričao mi je o Jugoslaviji i bio tužan. Zato sam se potrudio da svojim sinovima u Londonu obezbedim atmosferu pravog doma i da im Božići budu još srećniji od mojih. Moja žena, princeza Katarina, tu je mnogo pomogla. Obično smo dnevnu sobu ukrašavali nakitom, kuglama i anđelima, a zidove čestitkama koje smo dobijali. Sinovi su imali zadatak da se penju na merdevine i ukrase jelku, a nekad bi previše pričali dok to rade i tek na kraju bi videli da su na donji deo jelke potpuno zaboravili. Voleli su i prskalice.

Ni nalik vašem detinjstvu?

Moji roditelji nisu imali dom i to je strašna posledica izbeglištva. Otac se uvek nadao da će jednog dana moći da se vrati u svoju domovinu, ali se to nikada nije desilo. Roditelji su želeli da me zaštite od stalnog seljakanja tako što su me sa osam godina poslali u internat. Živeli su u Parizu, na jugu Francuske, u Rimu... kao beskrajni krug. Tužno.

Kakve ste poklone od njih dobijali?

Najviše sam voleo da dobijam modele aviona na sklapanje. Nisam bio baš uredan pa sam lepak ostavljao svuda. Imali su i boje da se na kraju ofarbaju ti mali plastični avioni, a ja sam, pored aviona, farbao i sve drugo, od odeće do nameštaja. Stvarno sam voleo te modele koji su u to vreme bili novost. Nekad bi mi otac pomagao u sastavljanju. Moji sinovi su voleli lego kocke.

Jedinac ste. Da li vam je nedostajao brat ili sestra?

Jesu, u pravu ste, ali nikad nisam pitao roditelje zašto nemam sestru ili brata. Nikada mi majka nije pričala o tome, ali sam čitao u njenoj knjizi da je imala pobačaj. Šteta. Imam prijatelje iz školskih dana koji su sada po celom svetu. Neki su mi prošle godine došli na rođendansko slavlje u Beograd. Jedan iz Hongkonga, drugi iz Irana, treći iz Engleske, četvrti iz Ženeve.

Božići su se promenili kada ste napustili roditeljski dom?

Otišli smo u Južnu Ameriku, majka mojih sinova i ja. Posle sam ih provodio sa Katarinom u Grčkoj, Atina je prelepa u vreme novogodišnjih praznika. Imamo tamo dosta prijatelja. U Nemačkoj sam proveo nekoliko Božića sa tazbinom princa Tomislava, a nemački Božići imaju mnogo muzike i neobičnih svečanih kolača i torti.

Kada ste se preselili u London, promenili ste navike?

Uvek je na trpezi bila ćurka, a onda sam pomislio da se učlanim u društvo „Spasite ćurke"... Šalim se, ali u vreme praznika je pravi masakr ovih životinja, posebno u Americi za Dan zahvalnosti. U to vreme smo prešli na gusku i pečenu prasetinu. Britanci imaju i vrlo ukusan božićni puding. Sipaju brendi preko njega i zapale vatru! Uh. Savršeno ukusno. Ali, morate na vatru da pazite da i vi ne budete pečeni za Božić.

Da li ste sada srećni? Nedostaje li vam nešto?

Veoma sam srećan. Znate, moj otac mi je mnogo pričao o ovoj palati i sve opisivao. Kada sam došao u Srbiju, nekoliko dana posle 5. oktobra 2000, predsednik Koštunica mi je rekao da moram da vidim dvorski kompleks. Ja sam mu odgovorio da sam došao da čestitam njemu i narodu na revoluciji i budućnosti zemlje koja je počela da stiže, a da ću Dvor posetiti neki drugi put. Tada sam otišao u Niš, Kragujevac, Kraljevo.. U decembru sam došao ponovo i tada prvi put kročio u Dvor. I doživeo šok. Pokušao sam da dođem 1992, ali mi nisu dozvolili. Svim drugim članovima porodice je bilo dozvoljeno osim meni. Po principu zavadi pa vladaj. Radio sam protov režima i stavili su me u karantin. Zato je dolazak 2000. bio fantastičan. Lepota kom pleksa me je opčinila. Žena me je pitala u kom ćemo dvorcu biti mi? U Kraljevskom, rekao sam. Jer, tamo je moj otac bio. Pitala je: a koju ćemo spavaću sobu koristiti? Znam i to, odgovorio sam, otac mi je opisao. I odmah sam je našao.

Nijednu fotografiju tih soba iiste imali pre 2000?

Kada je počelo bombardovanje 6. aprila 1941, vlada je znala da će doći do invazije i želela je da brzo premesti kraljevsku porodicu u Atinu. Otišli gotovo bez ičega, malim avionom, tako da su u Beogradu ostale i fotografije. A onda su počele one priče o zlatnim polugama i računima u švajcarskim bankama! To bi bilo fantastično! Samo da je istinito. Komunisti su u stvari ovde živeli kao kraljevi. Nadam se da predstoje bolja vremena za ovu zemlju i ovaj narod. I da će cela nacija biti kao jedno. Da će to biti zemlja gde svi poštuju jedni druge i gde neće nekoliko idiota u udarnim vestima pokvariti našu sadašnjost i budućnost. Ja sam ponosan što sam pravoslavac, ali isto tako svako treba da ima mogućnost da ispoveda svoju veru ili da bude ateista. Lepota je u raznovrsnosti tradicija. I dugovečnom miru. Za nas u Srbiji se Drugi svetski rat završio tek 5. oktobra 2000. godine. Bili smo povređeni onim bombardovanjem, to je bio kriminal. Ovo je novi početak. Ne smemo da dozvolimo da opet gubimo živote i da radimo protiv sebe.

Da li ste zadovoljii onim što ste vi ličio uradili? Zadovoljan sam što sam u Srbiju doveo neke investitore, što samosnovao Fondaciju koja pomaže obrazovanje, koja dodeljuje stipendiju, što pomažem poboljšanju imidža Srbije.

Šta želite da uradite u sledećem periodu?

Nadam se da ćemo dobiti vladu posle izbora. Ja ne uzimam ničiju stranu, ali ko god pobedi, nadam se da ću mu pomoći da dovede više investitora jer radna mesta i poovovi su nam najpotrebniji. Treba nam nekoliko hiljada ulagača iz inostranstva. Sanjam i o Srbiju u ujedinjenoj Evropi, ne o izolovanoj zemlji. To nije političko razmišljanje, to je normalno razmišljanje. Ako ne uđemo u Uniju, bićemo kao usamljeno ostrvo na Pacifiku sa uzburkanim okeanom okolo.

A monarhija u Srbiji?

Putujem dosta po zemlji, pitaju me za to i uvek kažem da je to dobro za budućnost, da šef države bude neutralna ličnost, a da premijer i njegov kabinet koje bira narod na određeni rok imaju moć da vode zemlju. To stvara stabilnost. Mislim da naši političari to razumeju i kako to dobro funkcioniše u mnogim zemaljama. Verujem da vreme koje dolazi donosi ljudima nova saznanja, da će ukoliko bude javnih razgovora, ljudi shvatiti. Građani imaju pravo da znaju i da dobiju odgovore na svoja pitanja. Šest godina živimo u demokratiji, ali imamo još mnogo da uradimo. Možda je moglo i brže, ali ne smemo da budemo nestrpljivi. Narod je na prvom mestu.

Budućnost vaših sinova?

Da li su raspoloženi da se presele u Srbiju i žive ovde? Jesu, ali naši stipendisti shvataju kako stvari funkcionišu u inostranstvu. Obrazovanje, posao, iskustvo i povratak u zemlju da se to znanje podeli u domovini. Moji sinovi dolaze ovamo često. Petar pokušava da se izbori na tržištu sa poslom koji je sam osmislio, u oblasti grafičkog dizajna. Ima stare klijente i upravo je u pregovorima sa novim. Velika imena, ne smem još da ih otkrivam. Stalno je između Londona i Španije. Filip je diplomirao i u Londonu ide na mnogo razgovora za posao. Želi da radi u finansijama i ako Bog da jedan od tih razgovora bi trebalo da bude uspešan. Svi ti razgovori su bili različiti. Bio je iznenađen što su mu za posao u banci tražili da uradi test iz matematike! Voleo bih da može da nam pomogne u našem Centru za kreativnost u Beogradu gde učimo polaznike kako da se predstave poslodavcu, kako da napišu biografiju... Aleksandar je u Kaliforniji, želi da dobije master diplomu u oblasti komunikacija i medija i ozbiljno uči. Zvao me je i pitao da mu kupim veći sto, „epl" kompjuter, jer univerzitet koristi samo takve. Svi žele da rade nešto i u Srbiji, ali se brinu da li bi ovde bili pod prevelikom pažnjom. Prošle godine je izašlo u jednim novinama da traže žene preko oglasa što je bilo potpuno izokrenuto tumačenje onoga što su rekli. Uopšte im se to nije dopalo i misle da ozbiljan posao zahteva koncentraciju, a ne skandale.

Voleli biste da postanete deda?

Ah, još sam mlad! Šalim se, zašto da ne. Moja supruga je baka, divna baka, deca njene ćerke nam često dolaze u posetu. Ali, moji sinovi su slobodni da imaju prijatelje i upoznaju se, vrlo su komunikativni, nisu uštogljeni, pa sačekajmo da vidimo šta će biti. Možda nas jednog dana iznenade nekom finom devojkom?

Kada će se cela porodica Karađorđević okupiti na večeri?

To bi bilo lepo, uvek sam za to, ali svi moraju da razumeju da postoje tradicija i pravila u porodici, kao i u zemlji. Postoji glava porodice, pravila koja moraju da se poštuju. Ja nikada ne bih išao protiv mog oca ni on protiv svog, kralja Aleksandra, i to je tako. Disciplina. Ja sam se naučio disciplini u školi, vojsci i radeći ceo život. To je važna osnova. Moji sinovi su za' vršili škole, stiču iskustva, rade korisne stvari. Razgovor je uvek korisna stvar. Bilo je dobro što smo išli na pomen knezu Pavlu, kneginja Jelisaveta je bila tamo, knez Aleksandar, princeza Linda, njena deca. Divna prilika. Ali, takođe, treba biti oprezan sa odabirom ljudi koji vas okružuju. I hrane informacijama. I kakvim informacijama. Vrlo je važno to znati. Zajednička večera to je divan san.