|
Jat Airways New Review, februar 2006. Srpska princeza velikog srca
Mi živimo ovaj život da pomognemo drugima. Bog nam je podario jednu ruku da pomognemo sebi, a drugu da pomažemo drugima. Nismo došli na ovaj svet zbog nas samih, već zbog drugih kojima možemo da pomognemo.... Princeza Katarina rođena je 13. novembra 1943. u Atini, kao kći Roberta i Ane Batis. Obrazovanje je stekla u Grčkoj (Atina) Švajcarskoj (Lozana) i na univerzitetima u Denveru, Koloradu i Dalasu (Teksas) gde je završila poslovne studije. U životu je mnogo putovala a živela je u Australiji, Africi i Sjedinjenim Američkim Državama. Njeno kraljevsko visočanstvo govori grčki, engleski, francuski i srpski. Princeza Katarina uživa u muzici, čitanju i svim aktivnostima vezanim za decu. Voli kuvanje, pozorište i skijanje.
Princeza Katarina upoznala je NJ. K. V. prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića u Vašingtonu 1984. godine. Venčali su se u Londonu 21. septembra 1985. godine. Kum na venčanju bio im jeo kralj Konstantin od Grčke, a svedok na svečanoj ceremoniji zaključenja braka princ Tomislav od Jugoslavije, stric prestolonaslednika Aleksandra. Imaju tri sina, Petra, Aleksandra i Filipa. – U Srbiji stalno živimo četiri i po godine, ali prvi put u zemlji ja sam bila pre trinaest godina. Tada sam posetila Bosnu i Crnu Goru, a na Kosovo sam odnela humanitarnu pomoć. Oduvek sam osećala bliskost sa našim narodom, naročito kada mu je bilo potrebno pomoći. Moj suprug je imao običaj da kaže, u vreme kad smo živeli u inostranstvu, da smo izbeglice, ali da uvek moramo da imamo bliske kontakte sa našim narodom, da budemo uz njega kada je teško i da mu pomognemo kada smo mu najpotrebniji. To je ono što radimo i danas. Kako vidite sadašnju situaciju u zemlji? – Prisutna je primetna razlika od 5. oktobra 2000. Posle mnogo decenija izborili smo se za demokratiju, što je nešto novo za našu zemlju. Tržišna ekonomija je takođe novina, a stranci treba da shvate da smo u procesu tranzicije i da ima mnogo poslovnih mogućnosti. Tranzicija je uvek teška zato moramo zajedno da radimo. To je veoma važno. Potrebna nam je bolja organizacija, bolji odnosi sa javnošću, bolji marketing. Naši ljudi moraju da sarađuju. Kada moj suprug i ja putujemo po zemlji, u situaciji smo da vidimo gde i kako narod živi. Ljudima u bolnicama, deci u institucijama za siročad i izbegličkim kampovima je veoma teško. Njima je neophodna pomoć, i to odmah. Veoma je teško postići to za sve. Ljudi su umorni od čekanja. To je problem na kome moj suprug i ja radimo da bi smo ga ublažili. Obezbeđujemo pomoć svima kojima je ona potrebna i ulivamo nadu u bolju budućnost. Mi gradimo mostove nade. Ljudi moraju da znaju šta će se dogoditi u budućnosti, ne mogu godinama da žive u neizvesnosti. Ovde je prisutan veliki stepen siromaštva, nezaposlenosti, ima mnogo patnje. Zabrinuti smo za naš narod. Šta vas pitaju o Srbiji kada odete u inostranstvo? – U inostranstvu nažalost, prema nama i našoj zemlji, ima mnogo negativno raspoloženih medija. Slika o nama nije tako dobra i međunarodna zajednica ne razume uvek stvarnu situaciju i način na koji Srbi razmišljaju. Oni ne shvataju koliko je naš narod ponosan, snažan i neverovatno tolerantan. Ali ponos i tolerancija imaju svoje granice.
Nadam se da će nas ljudi u inostranstvu s vremenom bolje razumeti. Kada moj suprug i ja putujemo u inostranstvo lobiramo i objašnjavamo šta sve preživljava srpski narod, i šta mu je potrebno. A potrebno je da investitori dođu u našu zemlju da bi ljudi preživeli i da bi zemlja privredno ojačala. Naš mladi svet nakon završenog školovanja očajnički traži zaposlenje i ne nalazi ga u zemlji. Zbog toga se masovno iseljava u inostranstvo. Ima dosta starih lica kojima nedostaje dobra zdravstvena nega i lekovi. Zaista, našoj zemlji je potrebno više konkretne pomoći iz inostranstva.
Kakav je odnos dijaspore prema situaciji u Srbiji? – Naša dijaspora voli otadžbinu ali često ne zna kako da pomogne. Zbog toga mi moramo da unapredimo komunikaciju. Oni su naša braća i sestre. Ovde imaju rođake, prijatelje, slušaju o ovdašnjim prilikama i osećaju veliku tugu. Dijaspora treba češće da dolazi u Srbiju da vidi kako mi živimo, da oseti šta mi osećamo. Na tome moj suprug i ja radimo godinama. Pridobijamo naše ljude koji žive u inostranstvu da se vrate i pomognu. Veoma je važno da dobijemo pomoć od naše dijaspore. Zahvalni smo onima koji su nam već pomogli, ali potrebno nam je još podrške. Zato kada se susretnemo, prikazujemo im humanitarne dokumentarne filmove kako bi mogli da razumeju kakvi su uslovi u našim bolnicama, izbegličkim kampovima i staračkim domovima. Objašnjavamo im koliko je teško i ukazujemo da nam je neophodna medicinska oprema, medikamenti u bolnicama, više hrane i tople odeće za izbeglice, naročito zimi. Kada smo nedavno boravili u Australiji osetili smo koliko je dijaspora zabrinuta za otadžbinu. Iako su daleko, oni saosećaju i žele da pomognu. Bilo im je drago kada su čuli za moju Fondaciju u zemlji, kao i da humanitarna organizacija „Lifeline“ ima ogranke u Torontu, Njujorku, Čikagu, Londonu i Atini. Nadam se da će se naši mladi ljudi koji su otišli u inostranstvo vratiti u otadžbinu. Vrlo je teško očekivati da će se oni vratiti sa svojim porodicama ukoliko za njih ovde ne postoje mogućnosti zaposlenja. Zato je jako važno da se situacija poboljša, da se privuku investitori i da se hitno nastavi sa reformama. Teško je kada roditelji sa troje ili četvoro dece nemaju dovoljno novca za normalan život. Nažalost, ovakvo stanje traje godinama tako da mi moramo da radimo svakoga dana da ovu situaciju promenimo. Neki ljudi u zemlji očekuju od Vlade da ona sve probleme reši. Vlada to ne može sama. Moramo svi zajedno da radimo, pomažemo i iznosimo ideje kako da ljudima danas učinimo život boljim. To je nije automatski proces.
Kako su mladi prinčevi? Da li će se oni vratiti ovamo? – Petar, Filip i Aleksandar rade u inostranstvu da bi stekli iskustvo i bili u stanju da se vrate u zemlju i primene ovde svoje iskustvo i znanje. To nam je oduvek bio plan. Vole našu zemlju i naše ljude jer su, dok su bili jako mali, slušali svog oca i mene kako im pričamo o našoj zemlji. Pridružuju nam se u posetama ljudima, uručuju poklone kada obilazimo siročad i bolnice. Dečaci su sjajni mladići i veoma su ponosni na svoga oca jer je on čovek sa mnogo kvaliteta i sa velikim integritetom. Kažu da je sjajan otac. Kako izgleda jedan Princezin dan? - Ljudi često pitaju kako živimo i kako provodimo dane. Svako jutro ustajemo u šest sati i spremamo se za rad, a uveče kasno odlazimo na spavanje. Dan nam je uvek ispunjen aktivnostima. Prijatelji iz inostranstva koji žele da pomognu često dolaze u Dvor i ja im zajedno sa suprugom objašnjavam na koji način mogu da se uključe u naše aktivnosti. Najvažnije je to da se svakodnevno radi na svim humanitarnim projektima i da nastavljamo sa promenama u svakom sektoru. Moj princip je oduvek bio da se pomaže svakome, bez obzira na njegovu veroispovest ili etničko poreklo. Moj suprug i ja smatramo da je to od presudnog značaja, kao i poštovanje svih ljudskih prava i demokratskih principa.
Kako se ostvaruju i realizuju vaši humanitarni projekti? – Jedan od najnovijih projekata je osnivanje Centra za ultrazvuk u Kliničkom centru Srbije, kao podružnog centra Instituta „Tomas Džeferson“ iz Filadelfije. Centar je planiran tako da služi celoj Srbiji a ne samo Beogradu. Obezbedili smo 30 ultrazvučnih aparata. Želimo da pomognemo bebama i majkama. Naša zemlja ima visoku stopu mortaliteta kod novorođenih beba i zato su nam potrebni inkubatori. U Atini smo 1. decembra 2005. godine organizovali veliku donatorsku humanitarnu akciju za poboljšanje neonatalnih odeljenja i kupovinu medicinske opreme. Svaka bolnica u Srbiji od nas je dobila najmanje po jedan inkubator. Uveli smo besplatnu Dečju SOS liniju (0800 – 123456) za decu sa problemima. Psihijatri rade 24 sata dnevno. Da bi ovaj važan projekat zaživeo pomogli su nam stručnjaci iz Londona i Amsterdama. Naša podružnica Lajflajna podržala je ovaj projekat. Imamo veliki broj drugih značajnih projekata ali je za mog supruga i mene jedan veoma prioritetan: program za naše univerzitete. Kod nas ima mnogo mladih ljudi sa fakultetskim diplomama bez posla. Zato radimo na projektu koji bi na univerzitetima otvorio Centre za karijeru. Ovi centri će biti kompjuterizovani i preko njih će se uspostavljati kontakt studenata i diplomaca na jednoj strani i poslodavaca na drugoj. Mladi ljudi bi dolazili u centre i upisivali se u liste profesija. Kompanije koje traže radnike, znaće gde da potraže odgovarajuću osobu i biće im lakše da uspostave kontakt i dođu do kvalitetnog kadra. Često ste u društvu sa decom, obilazite ih i ona vas posećuju. Koji vam se susret sa decom najviše urezao u sećanje? – Stalno razmišljam o dečaku u domu za siročad koji me je pozvao u svoju sobu i pokazao mi „rebro“ od čokolade pod jastukom. Pitala sam ga da li je to čokolada koju sam mu poklonila nekoliko meseci ranije kada sam ga posetila. Rekao je: „Da, jeste. To mi je bio najlepši dan u životu. Nisam želeo da je pojedem, da bih mogao da se sećam toga dana.“ Takve situacije kod mene izazivaju burne emocije i bude neverovatnu energiju da istrajem u svojim planovima. Često mislim na tog dečaka. I sada vidim kako mi se nasmešio i koliko je bio srećan kada me je video. Želim da vredno radim jer sam ubeđena da postoji šansa da se život našeg naroda poboljša i unapredi. Ovakvi susreti su za mene veliki podsticaj. Uz Božiju pomoć i blagoslov, zajedno ćemo sagraditi mostove nade i poboljšati ljudima živote.
Ko vam najviše pomaže u vašim humanitarnim akcijama? – Moja Fondacija šalje projekte inostranim podružnicama Lajflajna u Njujorku, Torontu, Londonu, Čikagu i Atini. One razmatraju aplikacije i razgovaraju sa ljudima dobre volje iz inostranstva koji žele da pomognu Fondaciji princeze Katarine. Na primer, nebrojeni su molbe za nabavku novih ambulantnih kola ili oprema za bolnice. Nije uvek lako, ali ljudi u inostranstvu znaju da naporno i dobro radimo i podržavaju naše napore. Bliski prijatelji nam najviše pomažu. Treba imati razumevanje i za dijasporu, jer su ljudi u dijaspori odgovorni za svoje porodice. Naporno rade u inostranstvu i šalju pomoć svojim rođacima u zemlji. To je za njih iskreno rečeno, veliko opterećenje, pa je zbog toga često teže dobiti pomoć od dijaspore. Upravo zbog toga često tražimo pomoć od prijatelja jer oni znaju koliko volimo naš narod, koliko brinemo za njega, i znaju da smo moj suprug i ja naporno radili da bi pomagali našoj zemlji godinama. Vrlo sam ponosna što mogu da kažem da je u januaru Lajflajn imala dva sjajna događaja, jedan u Atini, a drugi u Torontu, sa ciljem da se pomognu neonatalni centri. Na skupu u Atini prikupljeno je više od 655.000 evra. Večera u Atini bila je organizovana od strane grčkog Lajflajna i Nacionalne Banke Grčke u Mela Megaronu. Kako će biti upotrebljen taj novac? - Tim novcem unapredićemo naše neonatalne centre. Potrebno nam je više inkubatora i opreme. U Srbiji postoje četiri važna neonatalna centra – u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Beogradu. Majke moraju da znaju da će ukoliko su njihove bebe prevremeno rođene, dobiti odličnu pomoć u našim neonatalnim centrima. Zašto ste izabrali baš Atinu? – Ljudi u Grčkoj su nam kao braća i sestre. Oni veoma vole naš narod i hoće da pomognu. U toku ratnog sukoba u bivšoj Jugoslaviji gostovala sam na grčkoj televiziji i apelovala: „Molim vas, pomozite odmah, potrebni ste ljudima, vi ste blizu, vi ste kao braća i sestre...“ Grci su videli na televiziji moju tugu i brigu. Bila sam veoma ponosna i srećna što su nam odmah pomogli. Kamioni sa humanitarnom pomoći počeli su da stižu skoro istog trena. Moj suprug Aleksandar i ja često putujemo u Grčku ali i u druge zemlje Evrope i stalno se susrećemo sa ljudima koji su spremni da pomognu. Ko je bio pozvan na večeru u Atini? – Mnogi naši prijatelji, predstavnici i predsednici kompanija došli su sa svojim ženama i prijateljima na ovaj događaj. Prisustvovali su mnogi grčki ministri, kojima sam zahvalna na njihovim sjajnim govorima: to veče sa nama su bili Njegova ekselencija Prokopis Pavlopulos, Ministar unutrašnjih poslova, javne administracije i decentralizacije, Njegova ekselencija Panos Panagiotopulos, Ministar za rad i socijalnu zaštitu, zatim Njena ekselencija Fani Pali Petralia, Ministar kulture kao i Njegova ekselencija Georios Konstantopulos, zamenik Ministra zdravlja i socijalne sigurnosti. Bio je tu i Njegova ekselencija dr Milan Parivodić, Ministar ekonomskih odnosa sa inostranstvom Vlade Srbije i vrlo se nadahnuto obratio gostima. Vaše visočanstvo, recite nam šta princezu čini Princezom? – Princeza daje, Princeza ne uzima. Princezu čini srce, a ne kruna. Princeza je žena koja živi da daje i pomaže drugima. Tako ja vidim Princezu. Sigurna sam da je to dar od Boga i blagoslov mojih roditelja. Bog pomaže ljudima koji žele da pomognu drugima, Bog daruje snagu onima koji žele da pomognu drugima. Volim da pomažem ali ne volim da obećavam nešto što nije moguće ostvariti.
Na kraju, koja je životna filozofija princeze Katarine i koja je poruka Njenog kraljevskog visočanstva ljudima? – Moja poruka je da je potrebno da svi volimo jedni druge. Porodice treba da se pomažu, ali pre svega ljudi treba da poštuju jedni druge. Mladi ljudi treba da poštuju svoje roditelje i starije, da uče, treba da budu dobri studenti, da budu pozitivni prema budućnosti i da se nadaju. Ljudi treba da znaju da ima mnogo onih u inostranstvu koji nas vole, ali mi treba da se bolje organizujemo i planiramo. Moramo da budemo jedinstveniji i, kako moj suprug često kaže baš onako kako su govorili i njegovi slavni preci: „Samo sloga Srbe spasava“. Moja životna filozofija je da uvek treba da činimo najbolje što možemo i da zapamtimo sledeće: Ljude koji su sebični, teški i različiti
|
