ZAŠTO SRBIJA TREBA DA BUDE MONARHIJA?

UVOD NOVINARA LIDERA: Politička situacija u Srbiji ni na koga ne ostavlja pozitivan utisak. Posle smrti dr Zorana Đinđića došlo je vreme političara koje ne shvataju ozbiljno ni u svetu, ni u regionu. Dovoljno je reći da je Srbiju u Moskvi u poslednje tri godine predstavljao Milan Roćen, sadašnji ministar spoljnih poslova Crne Gore. Dotični gospodin je odradio ono zbog čega je poslat u Moskvu, a u međuvremenu se sreo i sa Agimomo Čekuom – vođom kosovskih Albanaca, a Srbija i dalje nema adekvatnog predstavnika u Rusiji. Predstavnika koji će se boriti samo za njene interese. To je bio razlog da se sretnemo i razgovaramo sa možda jedinim pravim rešenjem za Srbiju i srpstvo. Čovekom koji ima porodične veze sa svim značajnim kraljevskim kućama u Evropi. Da li je povratak monarhije jedino rešenje za nas? Kako da se izborimo za svoju poziciju? O tome i drugim aktuelnim pitanjima za Lider govori Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Aleksandar II Karađorđević.

Zašto mislite da je za Srbiju dobro da postane monarhija? Šta joj trenutno zamerate?

Srbija bi tada dobila novi imidž. Imidž zemlje u kojoj je šef države neutralan, koji nije član političke partije, koji poštuje sve ljude bez obzira na politička opredeljenja ili versku pripadnost. Nama treba tačka okupljanja, neko ko bi bio simbol jedinstva i kontinuiteta. Tako bi Vlada koju su izabrali građani mogla nesmetano da radi svoj posao i da bude lišena skoro svakodnevnog prepiranja između predsedničkog i premijerskog kabineta. Predsednik Tadić i premijer Koštunica su divni ljudi, ali ljudima u Srbiji ne treba nesloga. Pa zašto onda ne pojednostaviti stvari kao što su uradile neke druge zemlje, kao Španija, Norveška ili Japan, na primer?

Koji bi se model monarhije po vama, najviše svideo Srbima?

Postoje varijacije, ali mi tragamo za evropskim modelom koji je ustavna parlamentarna monarhija. Postoji dosta primera koje sam spomenuo, kao Norveška, Španija, Holandija, Danska, Švedska, Belgija, Velika Britanija itd. Sve one funkcionišu vrlo uspešno kao razvijena demokratska društva i prihvaćene su od strane naroda. To je model koji mi želimo. Naravno, postoje i druge monarhije, ali to nije model za nas. Ono što je lepo u vezi naše monarhije je to što dolazi iz Srbije, potiče odavde i nije tuđa. To je čini nacionalnom i istorijskom institucijom od velikog ugleda. Ali mi moramo uobličiti našu monarhiju da bude savremena i da funkcioniše u Evropskoj uniji. Takve monarhije rade rame uz rame sa republikama. U Srbiji postoji mišljenje da se republike i monarhije ne slažu. To su gluposti. U Briselu svi oni rade zajedno. To su sve demokratski izabrani predstavnici svojih zemalja.

Da li je u novom Ustavu razmatrano pitanje monarhije?

Na žalost, nije. Novi Ustav je vrlo važan, i ja čestitam građanima Srbije što su ga usvojili. Ipak, ovaj Ustav je bio kreiran specijalno za Kosovo i postoje neki njegovi elementi sa kojima ja, kao osoba koja je živela i odrastala u demokratskim zemljama, imam problem. Mislim da je ceo ovaj proces bio ubrzan, jer posle 5. oktobra 2000. (izuzev premijera Điniđića) niko se nije obazirao na situaciju na Kosovu, koje je blisko našim srcima i to je vrlo bolna tema, to je kao situacija u Jerusalimu. A sada možemo da izgubimo sve na Kosovu. Zato se moramo okupiti svi zajedno i smisliti plan i razmisliti čak i o podeli Kosova. U protivnom, u roku od pet godina stvarno možemo sve da izgubimo. Ne mislim da je to ono što smo želeli, moramo da se bavimo umetnošću pregovaranja. Drugo, postoji uverenje u Srbiji, a čini mi se i u Rusiji, da nam se rešenje nameće, a to nije način rešavanja problema u 21. veku. Moramo odlučiti šta želimo, zatim da pregovaramo i damo sve od sebe, ne da čekamo da nam stranci nametnu rešenje.

Možete li da mi opišete Srbiju kao novu zemlju, kako je vi vidite?

Mi smo mnogo propatili. Srbija je propatila mnogo. Bili smo deo Jugoslavije, pre toga deo Kraljevine SHS. Onda je moj deda preimenovao kraljevinu 1929. i postali smo Jugoslavija. Zatim smo imali doba fašizma, pa građanski rat, pa smo se borili protiv Nemaca, a onda smo imali carstvo diktature slično ruskom sistemu. Suočimo se s tim. Budimo iskreni. Da li je taj režim bio dobar za ljude? Očigledno da nije. Dobro je bilo za grupu pojedinaca koji su živeli bolje od careva. Zatim smo imali revoluciju 5. oktobra posle 10 godina ludila u kome su mnogi ljudi izubili živote i patili pod embargom, a kasnije smo zločinački bombardovani. Sada se moramo oporaviti od svega toga. Veliki je to posao. Koliko još toga treba uraditi! Ljudi još vek pate, ljudi su živeli bolje pre 15 godina, imali su veće plate, imali su pasoš sa kojim su mogli da putuju svuda. Sada mladi ljudi govore da ne mogu nigde da putuju. Šta nam je činiti po tom pitanju? Moramo se sabrati i udružiti snage jer ima mnogo toga što treba uraditi – organizacija – planiranje, pa opet organizacija…

Da li mislite da je neophodno podići svest Srpskog naroda?

Mislim da narod zaslužuje da bude obavešten o svim dešavanjima i da mora da uzme učešća u diskusijama. Možda ljudi već postaju umorni od politike, ako bolje pogledate. Izgubili smo četvrt miliona ljudi u tzv. „odlivu mozgova“. Tražimo talentovane ljude koji će voditi zemlju. Trudimo se da obrazujemo mlade generacije sada. Uspeo sam da obezbedim stipendije na stranim univerzitetima. Za sve to je potrebno vreme, ali od negde se mora krenuti. Sada treba da počnemo da radimo na stvaranju budućnosti i da političare ubedimo da treba da rade za narod, a ne protiv naroda. Na kraju krajeva, njih je narod izabrao, zahvaljujući volji naroda oni obavljaju svoje funkcije. To je veoma bitan momenat. Tako funkcioniše demokratsko društvo. Mladi ljudi se pitaju da li da odu u neku daleku zemlju, daleko od svojih korena i svoje zemlje i tamo zarade za život ili da ostanu ovde i da se nadaju boljim danima? Tako svi imamo kolektivnu odgovornost u stvaranju budućnosti. Još jedna stvar koja mora da prestane je objavljivanje tračeva i neistina u medijima. Ja shvatam da novine moraju da se prodaju, ali svi moramo da damo svoj doprinos boljoj budućnosti Srbije.

U kojim sektorima u Srbiji vi možete najviše da utičete?

Jedinstvo, kontinuitet, demokratski proces, okupljanje ljudi oko zajedničkog cilja... zatim ključno pitanje obrazovanja, i humanitarni rad kojim se bavi moja supruga. Treba da stvorimo svest kod ljudi da im je neophodna obuka, da treba da sustignemo svet u raznim oblastima. Mi smo jedna od važnijih zemalja na Balkanu i ukoliko nismo u miru sa samima sobom, činimo situaciju nestabilnom. Ljudi zaslužuju da znaju šta se od njih traži, šta je Evropska unija. Nisam siguran da ljudi razumeju šta je Evropska unija. Da li će im život biti skuplji? Da li će biti izolovaniji? Da li će moći da putuju? Da li se mogu zaposliti u Francuskoj ili Italiji? Da li mogu da dovedem ljude iz svoje firme, iz inostranstva da rade ovde bez dodatnih troškova? Niko zapravo ne zna, a svi se raspravljaju oko toga. Još dve zemlje 1. januara ulaze u Evropsku uniju – Bugarska i Rumunija. Ako razmislimo o ovome pojas se zateže sve više i više i malo zemalja ostaje napolju. Pored sebe imamo Mađarsku i Sloveniju u neposrednoj blizini. Tako se korak po korak pojas sve više sužava. I mi možemo biti u Evropskoj uniji, ali prvo moramo da ispoštujemo nacionalne obaveze. Pre toga potrebno je raščistiti još mnogo toga vezanog za Hag. Tribunal ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Naime, ljudi se dovode pred sud, a ne postoji odgovarajući plan i ne zna se kako će se to završiti. Ja bih kao građanin Srbije voleo da znam mnogo, mnogo više o ovome, jer ovo utiče na moj život i na živote mojih prijatelja. Jer mi ispaštamo. Devet miliona ljudi su taoci nekoliko pojedinaca. Možda bi oni trebalo da se predaju i suoče s pravdom, ali ko može da garantuje da su ti ljudi uopšte u ovom regionu? Šta je budućnost – zajednička budućnost svih građana Srbije? Svih vera – pravoslavne, katoličke, muslimanske, protestantske, jervrejske? Mi smo mešavina i pitam se kakva je naša budućnost. To je nešto sa čime moramo da se izborimo.

Da li će monarhija ubrzati ulazak Srbije u Evropsku uniju?

Mislim da bi mogla, jer bi monarhija pojednostavila političke procese, zato što imate predsednika koji može da postane premijer, a tokođe i sadašnji premijer može biti premijer ponovo, ali onda oni moraju da se usklade. Zatim imamo koalicije. Kao što sam rekao, ja prihvatam one koji su izabrani jer su izbori kod nas demokratski. Čak i na višem demokratskom nivou nego u mnogim drugim zemljama. Ne mogu da verujem da bi Zapad napravio takvu glupost i rekao: „Mi vas ne prihvatamo zato što ste izabrali tog i tog.“ To je pogrešan stav. Kao u slučaju Hamasa. Hamas je pobedio na izborima. Ako je neko izabran, moramo da poštujemo taj izbor. To je veoma važno.

Zašto ranije niste poželeli da svoju ideju pretvorite u stvarnost?

Bilo je vrlo teško, nije bilo kampanje, nismo imali gomilu novca da bismo započeli oglašavanje i kampanju o buđenju svesti. Imamo nekoliko pojedinaca koji gostuju od jedne do druge TV stanice i objašnjavaju šta je ustavna parlamentarna monarhija. Bilo je debata sa glasanjem gledalaca i mi smo u svim tim debatama pobedili, ali veliki je posao objasniti ljudima celu priču. Mislim da bi trebalo da se pokrene kampanja koja će ljudima dati informacije i objašnjenja između čega mogu da biraju. Ja sam hteo da dovedem nekoliko stranaca koji su već učestvovali u debati o parlamentarnoj monarhiji i koji bi zajedno sa našim stručnjacima i ljudima objasnili kako to funkcioniše u inostranstvu. Sa njima bi naši ljudi mogli da raspravljaju i da ukažu da se ne slažu sa ovim ili onim, ili da bi voleli da više znaju o ovome ili onome. Takav je demokratski proces. Mi jesmo tapkali u mraku. Ali glavni problem je bio novac. Ja nikakav novac nisam nasledio.

Da li vam je dijaspora naklonjena u vezi sa idejom o povratku monarhije?

Ne samo dijaspora. Oni podržavaju ovu ideju, ali u Srbiji takođe veliki broj ljudi podržava parlamentarnu monarhiju. Prilikom putovanja po našoj zemlji primetio sam ogroman interes. Postoji veliki interes, i jedino što treba da učinimo je da sve to organizujemo.

Da li ste svesni mogućeg otpora i ko su vam oponenti?

Da, postoje oponenti, ali i oni bi imali koristi od monarhije, jer ja poštujem sve ljude. Poštujem i one koji su za i koji su protiv monarhije. Tu postoji interes za svakoga. Za one koji se osećaju jačima zato što su republikanci, za one koji se osećaju boljima jer su naklonjeni levici ili desnici. Postoji neko ko poštuje njihove stavove i pravo da slobodno istupaju. I zbog toga neće biti napadnuti od strane državnog vrha da su govorili ovo ili ono. To je vrlo interesantna situacija koja vrlo dobro funkcioniše u Evropskoj uniji i u ustavnim parlamentarnim monarhijama van Evropske unije.

Ko vam daje najveću podršku?

Narod. To je interesantno. U svim političkim partijama postoje oni kojima se to sviđa, ali gde je mehanizam za promenu? Verujem da postoji mehanizam. Ono što se desilo 1945. god. bilo je potpuno nelegalno. Potrebno je zasedanje ustavotvorne skupštine koja će se baviti ovim pitanjem. To je kao kada je bilo održano skupštinsko zasedanje da bi mog pradedu Kralja Petra I proglasili za kralja. Posle 1945. bio sam aboliran, oduzeta su mi sva prava i proglašen sam državnim neprijateljem. I sve je to bilo nelegalno, protiv ljudskih prava. Naravno, postoji i drugi način kao što je referendum, ali referendum je kao izbor za predsednika. Ja se ne kandidujem za predsednika, ja branim demokratski proces, ja sam ono što je potrebno da ujedinim ljude za bolju budućnost i da omogućim političarima da razviju demokratiju. Ovo dobro funkcioniše. Pogledajte Španiju. Ona se razvila od diktature do demokratije, postala je član Evropske unije i ima interersantnu ekonomiju.

Kakva je vaša saradnja sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom?

Vrlo bliska. Ponosan sam što sam Srbin pravoslavac i kao Hrišćanin poštujem sve religije. Verujem da je važno da razumemo jedni druge. Imam prijatelje muslimane, jevreje, pravoslavce, rimokatolike, sve sam ih ugostio ovde na Dvoru. Mi smo jedna nacija, potrebni smo jedni drugima i zato se moramo uzajamno poštovati. Biti pravoslavac je sjajno, ali poštovanje svih drugih je deo naše vere. I naravno, ne smemo imati ekstremna uverenja. Mi takođe imamo ekstreme u religiji, za koje ja mislim da nisu dobri. Religija je nešto divno. Bog svih nas je u suštini jedan Bog.

Verujete li u Božiju promisao?

Mislim da ima mnogo stvari koje se mogu naučiti iz verskih spisa; Biblije, Kurana… mnogo toga je bazirano na tim knjigama i na mnoge načine ih je moguće interpretirati. Zato imamo toliko mnogo religija. Ali mislim da moramo postovati ovo: ”Bog je ovde na mnogo, mnogo načina, ali Bog nije tu da diktira. Bog je tu da bi bio dobar”.

Kako ce biti rešen problem povratka imovine Karađorđevića iz bivših republika?

Tu imamo interesantnu situaciju. Postoji pravo vlasništva na privatnu imovinu u demokratiji i to je potpuno normalno. Pitanje imovine u Sloveniji ili Crnoj Gori, na primer, pa i ovde u Srbiji, mora biti rešeno kao što je bilo rešeno u Mađarskoj, Rumuniji, Českoj. Vrlo je važno da ovo bude obavljeno na pravi način i ne vidim zašto bi se neko raspravljao u vezi sa tim. To je proces koji se dešava u svim demokratijama. Postoje načini za rešavanje, za vraćanje, kompenzovanje, šta god – postoje civilizovani načini. Poricati to je potpuno besmisleno. Mi još nemamo ni zakon o restituciji.

Možete li mi opisati sebe u jednoj rečenici?

Pozitivan, volim svoju zemlju, želim da vidim budućnost svoje dece i svih mladih ljudi, želim da vidim Srbiju kao deo Evrope. Ja sam pozitivna i brižna osoba.

Koliko vremena provodite u Srbiji?

Od prilike devet meseci godišnje, dok ostatak vremena provodimo na putovanjima. Većinu vremena provodim tako što se srećem sa ljudima po svetu i pokušavam da dovedem investitore ovde u Srbiju. Nedavno smo bili gosti predsednika Islanda. Pokusavam da napravim most – da napravim kontakte koji mogu biti korisni za moju zemlju. Imam dobre kontakte u svetu i želeo bih da ih stavim u službu Srbije. To nije pretnja nijednoj političkoj partiji niti političaru, već rad za dobrobit Srbije. Srećan sam što sam stekao puno prijatelja u svetu, u mnogim republikama ostvario sam prijateljstva sa njihovim predsednicima, kraljevima, kraljicama, političarima, direktorima velikih kompanija. Zašto ne bih sve to iskoristio za Srbiju? Time nikome nisam konkurencija, samo činim dobro Srbiji. Mislim da mnogo toga može biti učinjeno za dobrobit ljudi ovde i tome mogu da doprinesem u jednom zajedničkom radu sa Vladom.

Koliko često mladi prinčevi Petar, Filip i Aleksandar dolaze u Srbiju?

Dolaze ovde za praznike. Vole Kopaonik zbog snoubordinga. Letos su ovde proveli dva meseca. Petar ima firmu koja se bavi grafičkim dizajnom i uživa u svom poslu, Aleksandar je najmlađi, on se bavi advertajzingom u Kaliforniji, a Filip je diplomirao u Londonu i stiče iskustvo iz nekoliko oblasti – jedna od njih je bankarstvo.

Da li ste Vi lično zadovoljni životom u Srbiji?

Vrlo sam srećan što sam u zemlji u kojoj su moji preci živeli i želim da vidim da ova zemlja brže ide napred. Voleo bih da vidim manje svađa. Naravno, političari su političari, a mi smo demokratija. Ako pogledate druge zemlje tamo isto ima sličnih stvari, ali mi ne možemo sebi da priuštimo mnogo politickih igara, dok se ljudi pitaju da li će moći da kupe hleb i plate grejanje. To me veoma brine. Sa suprugom sam dosta putovao po Srbiji i video siromaštvo. Mi takođe imamo puno izbeglica, a ti ljudi zaslužuju da imaju budućnost. S druge strane, ponosan sam što stranci kada dođu ovde, kažu da ih je Srbija dočekala širom otvorenog srca. Voleo bih da vidim da što više ljudi dolazi na Surčinski aerodorom, da imamo plan kako da primimo investitore, šta da im pokažemo, zatim turisti, želim da budem siguran da će potrošiti dosta novca ovde. Sigurno je da nam je potrebno više investitora i zahvalni smo svima koji su došli. Trebaju nam moderne fabrike, mašine… U tim, da kažem industrijskim oblastima, nisam zadovoljan. Ali ljudi su vrlo tolerantni. Možete li da zamislite, prošli su kroz godine diktature, deset godina patnje, pa onda bombardovanje! Kakvo samo strpljenje imaju! Mi smo veoma ponosan narod!

Šta biste poželeli Srbima i Srbiji u novoj 2007. godini?

Voleo bih da vidim da se Srbija krupnim koracima kreće napred. Da se situacija sa Evropskom unijom pokrene. Da ljudi shvate šta je EU. Da dovodemo što više velikih investitora, da se otvaraju radna mesta, jer ako toga ne bude, imaćemo preoblema. Zatim viši životni standard, mogućnost da se slobodno putuje, da se ne bismo osećali kao u zatvoru. Mladi ljudi da putuju i stiču radno iskustvo u inostranstvu. Želim da se „odliv mozgova“ pretvori u „poplavu mozgova“, da se ljudi vrate u svoju zemlju, a mi da se predstavimo svetu kao stabilna zemlja sa brižnim i ljubaznim ljudima – na ovaj način mislim da ćemo privući investitore.