U POSETI KOD NJ.K.V. PRESTOLONASLEDNIKA ALEKSANDRA II I PRINCEZE KATARINE

Palata puna života

Zaista je neponovljiv osećaj biti gost u domu NJ.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra II i njegove supruge Princeze Katarine u Kraljevskom dvorskom kompleksu dinastije Karađorđević na Dedinju. Uzbuđenje koje vas obuzme kada stignete do njegove ogromne glavne kapije, zbog činjenice da ćete upoznati jednog pravog Karađorđevića, "dokrajči" vas kada kroz nju i prođete. Osećate se kao da ste zakoračili u neki drugi, arhaični svet, onaj iz narodnih bajki "o kralju i njegova tri sina", jer naš "kralj" zaista ima tri sina  NJ.K.V. Princa Naslednika Petra (30) i blizance NJ.K.V. Princa Filipa (28) i NJ.K.V. Princa Aleksandra (28).

LJUBAV JE KRIVA ZA SVE

Dok hodate širokom stazom koja vijuga kroz raskošni park koji se prostire na 135 hektara zemljišta, opija vas njegova tišina i sklad, za koji je zaslužan majstor pejzažne arhitekture i direktor Versajskih vrtova Eduard Andre. Dužina puta do Kraljevskog dvora i opijajuća lepota ovog okoliša daju vam i vreme i podsticaj da se mislima vratite u doba kad je ovaj kompleks, na kome se nalaze dve palate i mnogobrojni prateći objekti, nastao. Sve je počelo kada se kralj Aleksandar I Karađorđević, utemeljitelj Kraljevine Jugoslavije, praunuk Vožda Karađorđa i deda Aleksandra II, u leto 1922. godine oženio prelepom rumunskom princezom Marijom, zbog koje je poželeo da svoje privatne odaje izmesti iz užurbane gradske vreve i ode dovoljno daleko od znatiželjnih očiju javnosti, kako bi uživao u mirnom porodičnom životu. Za svoju rezidenciju izabrao je najlepši i najviši vrh brežuljka Dedinje, koje je u periodu između dva svetska rata bilo omiljeno mesto za podizanje letnjikovaca i vila imućnih Beograđana. Što je smislio, to je i sproveo u delo, pa je gradnja Kraljevskog dvora otpočela već 1924. godine. Kralj Aleksandar I se u svoj novi dom uselio tek 1929. godine kada je ovaj bio završen.

Ubrzo potom kralj je rešio da na istom imanju sagradi još jedno zdanje za svoja tri sina  kraljeviće Petra (prestolonaslednika i budućeg kralja Petra II, oca našeg domaćina), Tomislava i Andreja. Znao je da će njegovim potomcima, kada odrastu, biti neophodan sopstveni prostor i to da ih zbrine bila mu je svakodnevna preokupacija. U tu svrhu je uposlio arhitektu Aleksandra Đorđevića, te je 1934. godine otpočela izgradnja Belog dvora, stilski i idejno potpuno drugačijeg zdanja od Kraljevskog dvora. Sada je u pitanju bio neoklasicizam. Međutim, samo dva meseca po početku građevinskih radova, kralj Aleksandar ubijen je u atentatu u Marseju, 9. oktobra 1934. godine, posle čega je sudbina njegovih sinova krenula sasvim drugim tokom. Bez obzira na ovu tragediju, radovi su nastavljeni pod budnim okom kneza Pavla, a 1937. godine i privedeni kraju. Kako je novi gospodar Kraljevskog kompleksa, kralj Petar 11, tada bio maloletan, Beli dvor je, u iščekivanju njegovog punoletstva, ustupljen na korišćenje očevom bratu od strica, namesniku knezu Pavlu, koji je u njemu živeo sve do 1941. godine, sa suprugom, kneginjom Olgom, i njihovo troje dece  Aleksandrom, Nikolom i Jelisavetom. Posle više od pola veka, koliko je Dedinje imalo status "zabranjenog grada", Kraljevski dvorovi su, zahvaljujući gostoljubivosti današnjih domaćina, posetiocima širom otvorili svoje kapije.

VELIKI BLISTAVI DRAGULJ

Iz misli o prošlim vremenima prenuo me je pogled na objekte koji se nižu pored puta. Tu su zgrada Dvorske straže i Žandarmerijska stanica, paviljon Belvedere, kancelarija Maršalata dvora, zgrade Gardijske brigade i prijavnice, kao i bazeni, konjušnice, toplana, kuhinje i garaže, a tu je i ljupko zdanje izgrađeno po uzoru na stare seoske kuće.

Ta, takozvana, Slamnata kuća je ustvari prvi objekat koji je podignut na čitavom ovom kompleksu, kako bi kralj Aleksandar imao gde da boravi dok nadgleda radove na svom budućem domu. Kasnije je služila kao učionica za kraljeviće, a potom i kao umetnički atelje kraljice Marije. Na kraju puta, na samom vrhu dedinjskog brega, ukazao nam se Kraljevski dvor u svoj svojoj lepoti. Prekrasna vila od bračkog belog mermera, blistala je na suncu kao kakav ogromni dragulj. "Krivac" za njegov srpskovizantijski stil je arhitekta Živojin Nikolić, koji se u svom radu umnogome oslanjao na pomoć svojih saradnika, poznatih ruskih arhitekata emigranata, ruskog kraljevskog akademika Nikolaja Krasnova i Viktora Lukomskog.

Na masivnim vratima impozantne građevine, tačno u dogovoreno vreme, sačekala nas je Katarina Jakovljević, dvorski šef službe za odnose s javnošću. Pre nego što su naši domaćini sišli iz svojih privatnih prostorija koje su raspoređene oko velikog hola na prvom spratu i koje čini niz apartmana, mlada službenica nas je prošetala prizemljem dvora. Napomenula nam je da su privatne prostorije opremljene u različitim stilovima, a da su u pitanju najčešće Luj XVI, ampir, Napoleon III i Bidermajer. Katarina nam je objasnila da dvor ima podrum prizemlje, sprat i mansardu (na kojoj su manji gostinski apartmani i pomoćne prostorije), po kojima su vrlo smisleno raspoređeni nizovi bogato uređenih predvorja, salona, trpezarija, biblioteka i apartmana. Ubrzo smo se u to i uverili. Raskošne prostorije smenjivale su jedna drugu.

Knedla u grlu

Prvi na našem putešestviju kroz srpsku istoriju našao se kamenom popločani ulazni hol, čiji je zvanični naziv Svečani hol. Ispod lučnih svodova koje pridržavaju jaki kameni stubovi, kriju se detalji preuzeti iz naše srednjevekovne umetnosti, pre svega kopije fresaka iz manastira Dečani i Sopoćani. One nekako, i pored sve raskoši koja ih okružuje, posetiocu prve zapadnu za oko. Nekoliko garnitura za sedenje i veliki koncertni klavir, upotpunjeni su lusterom izuzetne lepote, kao i vrednim tepisima. Iz Svečanog hola put nas vodi u, za mene najlepši, Plavi salon, centralnu prostoriju čitavog prizemlja. Uređen u duhu francuskih salona 18. veka, oduzima vam dah kada u njega kročite. Obilje svetlosti koje u ovu prostoriju ulazi kroz troja ogromna staklena vrata, koja iz nje vode u dvorište, čini je potpuno bajkovitom. Kombinacija jarko plavog tepiha i pozlaćenog baroknog nameštaja, na kojem preovlađuju nijanse svetlo zelene boje, je prosto neodoljiva. Slika Nikole Pusena, francuskog majstora prve polovine 17. veka, „Venera i Adonis"ima svoje „počasno" mesto u ovom salonu. I dok sam joj se divila netremice je posmatrajući, neko mi je prišao sa leđa i rekao: „Vidim imate ukusa, zaista je izuzetna." Okrenula sam se da odgovorim, ali kad sam videla da pored mene stoji Prestolonaslednik Aleksandar II, knedla mi je zastala u grlu, nisam glasa mogla da ispustim. Ne znam šta mi bi, znala sam gde sam došla i koga ću upoznati, ali da mi je neko pre 20ak godina rekao da ću opušteno ćaskati sa jednim Karađorđevićem, i to na dvoru, mislila bih da je lud. Stalno mi je to bilo u glavi. Međutim, opušteni i neposredni domaćin je zamolio poslugu da otvore vrata prema dvorištu, kako bi mi pokazao pravu lepotu. Izašli smo na terasu sa koje je pucao veličanstven pogled na Dedinje, Košutnjak, Topčider i Avalu. Čitav park sa te strane dvora bio je izuzetan, ali mi je Prestolonaslednik rekao da obratim pažnju na magnolije koje su nedavno posadili. Neobavezni razgovor je prekinuo poziv iz dvora, pa je domaćin na kratko otišao da odgovori svojim obavezama, a mi smo nastavili sa razgledanjem. Našli smo se u dvorskoj biblioteci punoj starih knjiga, pored koje se nalazi radni kabinet kralja Aleksandra u kome dominira masivni radni sto sa stolicom. Obe prostorije su uređene u renesansnom stilu i u njima se nalaze vredna umetnička dela  biste mladog Kralja Petra U, oca našeg domaćina, autoportret u bronzi Ivana Meštrovića i portret Njegoša od Tome Rosandića. U istom renesansnom stilu opremljeni su i Zlatni salon i Velika trpezarija, a obe prostorije ukrašene su slikama Jakopa Palme Starijeg i Džordža Skota. Zlatni salon, iako veoma mali u odnosu na ostale, jedan je od najlepših. U njemu vlada savršena simetrija  sa obe strane ulaza smeštene su dve raskošne škrinje iznad kojih su dve dragocene stare slike u zlatnim kružnim ramovima. A kada uđete u trpezariju, ne znate gde pre da pogledate  da li u izuzetni kamin izrađen od belog granita, da li u mermerne stubove koji nose kasetiranu drvenu tavanicu sa koje vise dva bronzana lustera, da li u „carski" sto sa dvadeset stolica ili tapiseriju koja krasi čitav jedan zid...

SVET IZ RUSKIH BAJKI

U prizemlju smo obišli još i Salon svadbenih darova u kome se čuvaju pokloni sa venčanja kralja Aleksandra i kraljice Marije, uglavnom remekdela italijanske renesansne umetnosti. Sve smo začinili izlaskom u Intimnu baštu, popločani antre pod vedrim nebom u srcu ovog zdanja, koji služi za prijeme i prijatna druženja u vreme vrelih letnjih meseci.

Kako prijatnim iznenađenjima, od kada smo stupili na tlo kraljevskog dvorskog kompleksa, nikako nije bilo kraja, nekako se nisam nadala da će ih biti još. Pre nego što ćemo sići u Kraljevski podrum, pridružila nam se i naša domaćica, princeza Katarina, a sa njom se vratio i prestolonaslednik. Svi zajedno smo se spustili u jedan nestvarni svet, svet nalik ruskim bajkama, na čijem ulazu stoji prelepa bronzana skulptura „Vitez u kontemplaciji", koju je izvajala kraljica Marija. Raskoš živopisno oslikanih zidova i svodova prostorija u suterenu, dekorisanih motivima iz bajke o Žarptici i motivima iz srpskih narodnih pesama, sve nas je ostavila bez daha. Čitav enterijer je opremljen u stilu Kremaljskog Teremnog dvorca. U svakoj prostoriji preovladava druga boja, pa je tako Dvorana Dušanove ženidbe (u kojoj je bilijarski sto) žuta, dvorana za projekcije (u kojoj je nekada davno bila vinoteka) zelena, a Soba šapata  crvena. Ova poslednja je i najveća, a zanimljivo je kako je dobila ime, pošto je njen autentični naziv do tada bio Orijentalni ili Čarobni salon. Kako je u svoje vreme korišćena za poverljive porodične i državničke razgovore, u njenom sklopu je napravljena fontana koja je toliko žuborila da niko sa strane od šuma vode nije bio u stanju da prisluškuje razgovore koji su se tu vodili. Ta fontana i dan danas savršeno funkcioniše.

50 GODINA ČEŽNJE

Ponosno nam pokazujući znamenitosti dvora, princeza Katarina nije propustila priliku da nam spomene kako je izgledao trenutak njihovog useljenja u dvor, 17. jula 2001. godine, onog dana kada je njen muž slavio 56. rođendan: "To je za nas bilo vrlo emotivno, jer je moj suprug čekao više od pedeset godina da se vrati u našu kuću, u našu zemlju... Katastrofa koja je zadesila čitavu njegovu porodicu, koja je živela u izgnanstvu, posebno je pogađala njegovog oca i mog svekra kralja Petra 11, koji je sanjao o svom povratku u Srbiju i u svoj rodni Beograd. Na žalost to nije doživeo, umro je u Americi 1970. godine sa samo 47 godina. Dugo bolujući osećao je da mu se san neće ostvariti, pa je stalno svom sinu jedincu ponavljao da sve mora da učini kako bi se vratio svojoj kući, da su oni od svog naroda odvojeni samo fizički, ali ne i mentalno, te da ljudi čekaju na njega i da je njegovo mesto da bude u Srbiji i uz Srbe. Tako je to postala i životna želja mog supruga. Kada smo se prvi put Aleksandar i ja sreli, pitala sam ga šta želi od života, a on mi je kratko odgovorio: ,,Da idem svojoj kući!" Kad smo postali par, pitala sam ga šta ga čini srećnim, jer nisam mogla da se udam za njega dok ne saznam da li ja mogu da ispunim njegova očekivanja, a on je rekao: ,,Od tebe tražim dve stvari  da mi pomogneš da podignem dečake, da ih voliš, i da voliš moju zemlju i ljude u njoj." Izgovorio je tada ono što mu je bilo u srcu. To je za mene bilo sasvim prihvatljivo i mi smo se venčali."

Prinčevski par ove godine slavi 25 godina braka i za sve to zajednički provedeno vreme, uporno neguju neprikosnovenu tradiciju  zajednički doručkuju i to je jedini intimni momenat koji uspeju tokom dana da „ukradu" za sebe. Princeza Katarina je ta koja svakog jutra suprugu priprema doručak, uz koji planiraju dan, raspoređuju mnogobrojne obaveze.

Sve ostalo vreme im je iscepkano na razne sastanke, susrete, intervjue i organizacije, a većina obaveza se odnosi na lobiranje za Srbiju i humanitarni rad. Njihov dan dugo traje  ustaju veoma rano, oko 6 sati, a na spavanje idu posle ponoći. Godinama maštaju, i stalno pričaju o tome, da će jednog dana napraviti kokice i zajedno odgledati nekoliko filmova u svojoj dvorani za projekcije (prvoj bioskopskoj sali na Balkanu), ali sve je još u domenu sanjarenja, jer uvek nešto važnije iskrsne. Od princeze smo saznali i to da prinčevi dolaze u Beograd najmanje dva puta godišnje, onoliko koliko im obaveze dozvoljavaju, jer sva trojica trenutno privode kraju svoje studije i usavršavanja. Trenutno su u fazi sticanja praktičnih znanja, posle čega im je u planu stalni povratak u Srbiju. Aleksandar i Petar su u Americi, dok je Filip u Londonu. Deca princeze Katarine, Alison i Dejvid, žive u Grčkoj, ali često i oni dolaze. ,,Mi smo jedna velika i vesela porodica. Ova palata je palata života, nije samo muzej, spomenik... Ona je dom!"  zaključila je princeza.

Kraljevski vikendi

Uz prijatan razgovor iz suterena smo se ponovo popeli na prizemlje, a onda izašli napolje iz dvora. Naime, bili smo radoznali da vidimo dvorsku kapelu posvećenu Svetom Apostolu Andreju Prvozvanom, zaštitniku i krsnoj slavi Karađorđevića. Zaputili smo se ka crkvi kolonadom kamenih stubova, takođe popločanoj mermerom sa Brača, kojom je bogomolja povezana sa Kraljevskim dvorom. Sa kolonade se pruža izuzetan vidik na skoro sve delove Beograda, kao i na kaskadno uređene ružičnjake kojima je efektno dekorisan zapadni pad Dedinjskog obronka. Okolo su podignute pergole, uredene brojne parkovske terase, medu kojima je i jedna koncertna. Kapela je građena istovremeno kad i palata, a uzor joj je bila crkva manastira Svetog Andreje na Tresci u Makedoniji iz 1389. godine, zadužbini Andrije, sina kralja Vukašina i Kraljevskoj crkvi manastira Studenica iz 1313. godine, zadužbini kralja Milutina. Oslikana je freskama koje su radene prema crtežima ruskih umetnika, koji su od kralja Aleksandra dobili zadatak da putuju po Srbiji i kopiraju freske iz najpoznatijih srpskih srednjevekovnih manastira. Njihov konačni izbor sastavio je lično kralj uz pomoć arhitekte Krasnova.

Polako se bližio kraj našeg boravka na ovom čarobnom mestu, ali nas je tešila činjenica što se možemo vratiti kad god to zaželimo. Naime, od prvog aprila do kraja oktobra Kraljevski dvorski kompleks na Dedinju otvoren je za najširu javnost. Obilasci, u aranžmanu Turističke organizacije Beograda, upriličeni su svakog vikenda u dva termina  od 11 i od 14 sati. Ti dani su za princezu posebni: „Većina ljudi želi da zna kako kraljevski par živi, šta radi, pa danas imaju mogućnost da to i saznaju, da provedu dan sa nama  od trenutka kada se probudimo, pa sve do večernjeg odlaska u krevet. Kada vidimo reakcije ljudi koji dolaze u posetu dvoru, koji ne mogu da veruju da su tu gde jesu i da vide nas, koji ne umeju da sakriju emocije, i kad osetimo njihov entuzijazam i ljubav koju nam pružaju  to je neprocenjiva satisfakcija za nas.".

Piše Lada Ilić