Saopštenje

Интервју члана Крунског Савета, академика Милорада Павића објављен у дневном листу “Политика”, 17. маја 2003.

Милорад Павић: Од мита и Византије до данас

Тајна старија од истине

Са писцем раскошног прозног дела, светске славе, великим заговорником и чуварем Тајне, и кад се све разоткрива...

Проглашен писцем 20. века, првим писцем 21. века, великим постмодернистом, "непобитним чудом", које се, неким незнаним, фантастичним стазама, појавило у српској књижевности и уметности, Милорад Павић не престаје да изненађује и очарава своје многобројне читаоце, страствене поклонике.

Ево, издавачка кућа "Дерета" управо је, пре два дана, представила ново, андрогино издање "Хазарског речника", дакле, јединствену верзију, као и "Две лепезе из Галате и друге приче", пету књигу у колекцији "Најлепше приче Милорада Павића". Претходиле су јој: "Прича о трави и друге приче", "Царски рез и друге приче", "Врата сна и друге приче" и "Девет киша и друге приче".

А уз култни "Хазарски речник", подсетимо и на друге, чувене наслове Павићевих романа: "Предео сликан чајем", "Унутрашња страна ветра", "Последња љубав у Цариграду", "Кутија за писање", "Звездани плашт", "Седам смртних грехова".

Огласивши се, шездесетих, поезијом ("Палимпсести", "Месечев камен"), Милорад Павић (1929) створио је раскошно прозно дело, чудесну поетску прозу. Творац је фантастичног језичког обиља, изненађујућих решења, задивљујућих метафора, слика, призора.

Писац векова, од Византије и мита до данашњих дана, академик Милорад Павић, велики мајстор приче, чувени романсијер и драмски писац, стекао је светску славу. Превођен је око сто пута, у засебним књигама, на разне језике, толико да сам каже да уместо биографије може само да пише своју библиографију.

• Српска академија наука и уметности налази се пред избором нових чланова. Шта мислите о томе?

– Рећи ћу вам кога ћу предложити и из тога можете прочитати мој одговор. То могу да кажем за свој избор, а за остале морате питати моје уважене колеге у Академији. Моји кандидати ће бити: писци Светлана Велмар Јанковић, Горан Петровић и Радован Вели Марковић, од стручњака за књижевност др Сава Дамјанов са Новосадског универзитета и Александар Петров са Београдског универзитета, и још понеко, имајући у виду да су нам у Академији неопходни и лингвисти.

• У време када се тежи да се све до краја разоткрије, ви сте заговорник тајне?

– Писац то мора да чини. Тајна је старија од истине.

• Међу ретким сте који исказују велико поштовање и нескривено дивљење према женском писму. Није ли женско писмо имало снажан подстицај и у вашем делу – у дуалитету, супротности између женског и мушког, као да извесну превагу има женско (узмимо на пример, Лилит и Адама)?

– Заиста волим да читам дела страних и наших списатељица. Да поменем само неке, као што су: Неда Тодоровић, Сања Домазет, Светлана Велмар, Јасмина Михајловић, Исидора Бјелица, Силвија Монрос, Екатерина Садур, госпођа Толстој, Мирјана Новаковић, Анита Дајамант, Биљана Србљановић, Душица Бенгијат, Џоан Ролинг и толике друге изврсне. Што се мојих књига тиче, одавно је у литератури поменуто да у тим књигама говоре и анима и анимус мојих јунакиња и јунака.

• Шта данас угрожава књижевност?

– Људе које сретамо свакодневно све теже видимо што време више пролази и на крају долази до совјеврсног далтонизма, памтимо их и држимо у свести као да су десетак година млађи. Као да су и даље и још увек оне први пут уочене и осмотрене особе. Нешто слично је и са књигом. А књига се стално мења, ако је добра. Отуда нова поколења читалаца имају свежији поглед на уметност и то је она "провера" коју доноси време. Само, ја то не сматрам угрожавањем, него плевљењем баште од корова.

Пут у бољу будућност

• Од године 1992. члан сте Крунског савета принца престолонаследника Александра Карађорђевића. Зашто мислите да би он и демократска парламентарна монархија значили бољу будућност за Србију?

– Зато што принц има правни легитимитет, јер је његова династија збачена са престола незаконитим путем.

Зато што је заједно са принцезом Катарином гарант стабилности у земљи и држави самим својим присуством без обзира да ли је на власти или не. То је јавност јасно осетила у тешким данима када је дошло до атентата на премијера Зорана Ђинђића.

Зато што је у земљи и држави једна од особа са најразгранатијим политичким, дипломатским и породичним везама у свету.

Зато што је својим деловањем на хуманитарном плану, стипендијама за младе и другим делатностима на хуманитарном сектору обновио углед двора Карађорђевића и делује благотворно на прилике у земљи иако није ни на власти ни у опозицији.

Зато што као изданак старе владарске лозе не води Србију у прошлост, него у будућност и демократску Европу ХХî века.

Зато што се у поделама краљевске породице (каквих има на сваком двору) никада није нашао у положају да постане подложан политичким манипулацијама.

Што према статистикама има постотак популарности у бирачком телу с каквим политичке странке свуда у свету долазе на власт, иако нема ни једну плаћену медијску кућу која ради посебно за њега.

Зато што има праксу и везе светског пословног човека и највише војне школе, што је неопходно владаоцу једне земље.

Зато што течно говори неколико светских језика у тренутку када се, хтели ми то или не, за политичара пита свуда у свету какав му је енглески, а не какав му је матерњи језик.

Зато што је увек умео да подржи и подржава оне демократске снаге у српском друштву које воде у будућност и у реформе, без обзира да ли су оне ројалистички оријентисане или не.

Чекајући српско позориште...

• Недавно сте написали да сте у XXI век ушли преко позоришних дасака. Зашто вас играју у Петрограду, Москви, Аугсбургу, Њујорку, Пандуртеатар ће доћи на Стеријино позорје са "Хазарским речником", а ниједно позориште у Србији не игра ниједан ваш комад?

– То треба питати њих, а не мене. Позориште је једна институција која умире већ више од три хиљаде година, а мени се не жури. Својевремено Ћирилов је хтео да игра "За увек и дан више" у Југословенском драмском позоришту, али је оно тада изгорело, а Ћирилов је отишао из њега. Сада тај комад већ годину дана играју пред пуном двораном у Художественом театру Чехова и Станиславског у Москви. "Кревет за троје" имаће ове јесени светску премијеру у Петрограду, итд. Нушић је понекад морао да чека деценијама да први пут изведе неку од својих комедија. Што не бих и ја? Уосталом, Руси ових дана објављују у преводу као засебну књигу све моје интерактивне драме.

• Ко још ових дана објављује у свету Павића?

– У Мексику на шпанском очекује се појављивање мог романа "Седам смртних грехова". Исти роман објављују и Руси. На украјинском је објављен "Звездани плашт". Итд.

• Недавно сте напоменули да сте све мање писац својих књига, а све више писац оних других, још ненаписаних. Шта сада пишете?

– Пишем "Роман за децу и остале" како стоји у наднаслову књиге коју објављује Дерета, коју је илустровала чаробним сликама Душица Бенгијат, (њу овога пута помињем као сликарку). Роман има причу за девојчице ("Невидљиво огледало") и причу за дечаке ("Шарени хлеб"). Ако се обе прочитају, склапају се у роман. Он је посвећен мојој петомесечној унуци Теодори, која је постала јунак једне књиге пре но што се родила.

Р. САРАТЛИЋ