Александар Други Карађорђевић, син краља Петра Другог, борави у Србији од 2001. године са супругом Катарином. Живе у Старом двору његовог деде краља Александра Првог на Дедињу где често дочекује госте који су понекад збуњени како да му се обрате: као престолонаследнику или принцу или само као суграђанину којем је нова власт после Другог светског рата одузела краљевска знамења. Мада се често појављује у јавности, за „Политику“ досад није говорио. Повод за овај разговор било је његово недавно обраћање народу после референдума у Црној Гори када је, на не баш течном српском језику, обелоданио идеју да би за Србију било најбоље државно уређење – уставна парламентарна монархија.

Србија се налази на својеврсном историјском раскршћу. Шта Ви мислите да треба чинити?

– Ми имамо сјајне људе, политички таленат, али наш недостатак је у томе што не радимо заједно и одлучно за добробит Србије без сталног саплитања и подметања ногу. Више је него очигледно сваком посматрачу да је наша будућност у Европској унији и да не можемо више да будемо у збрци. Треба нам стабилност, морамо пресећи стално политичко препуцавање и међусобно оптуживање између политичких ентитета у нашој земљи. Решење ка стабилности и успеху би обезбедила уставна парламентарна монархија у којој постоје избори баш као у републици – за све позиције осим за шефа државе. Шеф државе у уставној парламентарној монархији је краљ, који је неутралан и не припада ниједној партији, није члан ниједне странке, нити дугује услуге политичарима. У уставној парламентарној монархији земљом управља премијер без уплитања шефа државе. Молим вас, погледајте Шпанију, Белгију, Шведску, Норвешку, Данску, Луксембург, Велику Британију, Јапан, Канаду, Аустралију, Нови Зеланд. У тим земљама то одлично функционише. Све су то високоразвијене демократије са изврсним социјалним системом и завидном стабилношћу.

Ваш деда био је владар Срба, Хрвата и Словенаца. Какве сте политичке поуке стекли из периода његове владавине?

– Сведоци смо данашње мултиетничке и мултирелигиозне Европе у и око Европске уније. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија, била је покушај да сви живе под једним кровом. Сви смо били сведоци великог броја жртава и патње деведесетих година којима је претходио пропали политички експеримент, док је Западна Европа ишла напред, обарајући све границе. Данас, након што је све прошло, имамо само једну могућност, а то је да се што пре укрцамо у воз који води ка Европској унији, да наставимо са нашим међународним обавезама и да не будемо у заточеништву једне особе. Наши људи заслужују да буду у Европи и да учествују у њеном животу. Сигурно су наши грађани приметили да још две суседне земље постају чланови Европске уније 1. јануара 2007 – Бугарска и Румунија. Словенија је већ члан, а ући ће у Еврозону 1. јануара 2007. и ми им желимо све најбоље.

Да ли сте разговарали са оцем о политичким околностима средине прошлог века?

– Мој отац је постао краљ кад је био веома млад и за време његовог живота није му недостајало политичких интрига и проблема. Мој отац је увек разговарао са мном о демократији и о томе колико би нашим људима било добро у демократији. Био је врло носталгичан и тужан сам што се није вратио кући. Током рата је био сведок политичког препуцавања и разједињавања и нагласио ми је своју забринутост коју је имао због народне разједињености и одсуства јасног размишљања.

Идеја заједнице јужнословенских народа је референдумом у Црној Гори сахрањена. Како Ви то коментаришете?

– Врло сам тужан. Имам црногорске крви у венама и желим нашој браћи и сестрама све најбоље. Морамо да радимо за заједничко добро и да не компликујемо ствари. Не можемо живети иза нових берлинских зидова или изоловани једни од других, нити можемо да упаднемо у неку бирократску интригу која би од живота могла да нам направи глупу збрку. Сада је време за политичку зрелост у најбољем интересу за наш народ.

Ваши неистомишљеници сматрају да би Вашим устоличењем никао још један центар моћи, како они кажу, корупције и разбацивања државног новца. Шта Ви мислите о томе?

– У уставној парламентарној монархији моћ је у рукама изабране владе коју предводи премијер. Ја не могу да се сетим, нити знам за било ког краља или краљицу у уставним парламентарним монархијама који је центар политичке моћи, који троши више од републике, ко је корумпиран или краде. Када говоримо о трошковима, република је скупља од уставне парламентарне монархије због поновљених трошкова избора (милиони евра) који се обављају сваке четири године уз изузетно скупу кампању. Осим те разлике, у уставној парламентарној монархији постоје парламентарни и локални избори, као у републици.

Често Вас критикују у јавности због веома лошег српског језика којим се служите. Да ли је посреди психолошка препрека, будући да имам информације да вредно учите језик, или нешто друго?

– Моје знање српског сваког дана напредује. Драго ми је да имате позитивне информације. Морам да признам да наш језик није лак за некога коме је насилно одузето право да живи у земљи својих предака. Драго ми је да сам сада код куће, у нашој земљи Србији. Сваког дана учим нове фразе и речи и волим Србију.

Где сте и како живели у детињству? Где су Вам били отац и мајка и чега се посебно сећате из тог периода?

– Провео сам живот у великом броју страних земаља и пратио сам моје родитеље. Образовање сам стекао на два континента. Научио сам много тога, а сада свакодневно учим нове ствари у земљи мојих предака.

Шта пише у Вашој школској биографији и колико страних језика говорите?

– Имам међународно образовање и говорим шест језика. Неки су помало зарђали и треба им више вежбе.

Кад сте се први пут запослили? Да ли се данас бавите неким већим пословним активностима?

– Мој први посао у животу био је сезонски, летњи посао на бензинској пумпи у Женеви када сам имао 13 година. Напојнице су биле добре, нарочито када бих добро очистио шофершајбне мојих муштерија. Још увек бих могао да се бавим великим пословима, али сам концентрисан на ствари код куће.

Какве су Ваше везе са британском круном у Лондону и да ли Вас и колико размишљања са тог двора упућују на политичке кораке?

– Добри смо пријатељи са краљевском породицом Британије и са другим породицама, али не постоји ништа политичко између нас, само пријатељство. У уставним парламентарним монархијама краљевска породица је изнад политике, а земљом управља влада коју је изабрао народ.

Зашто би Србија постала краљевина?

– Србија може постати уставна парламентарна монархија и може то урадити врло добро. Наши људи морају знати више о томе, морају разумети како функционише и морају знати да то није антидемократска творевина. Напротив, уставна парламентарна монархија поспешује демократију тако што се не уплиће у дневну политику, већ омогућава демократски изабраној влади да се бави свакодневним послом. Србија више не може да приушти стално препуцавање између две главне политичке канцеларије. Нашим људима треба будућност и стабилност и уставна парламентарна монархија то може да уради и да донесе поштовање нашој дивној земљи. Треба да расправљамо о уставу и веома бих волео када би се у обзир узели и модели из којих се може много научити: Шпански устав и предлог Устава професора Павла Николића – закључује наш саговорник.

-----------------------------------------------------------

У воз за Европу

Постоје недоумице у јавности како да Вас људи ословљавају. Једни ће рећи да нисте крунисани, па стога не можете да будете краљ, а други се позивају на документа по којима је Ваше престолонаследничко место посредно признао и Јосип Броз 25. априла 1945. године, када је одговарајући на молбу Вашег оца дао благослов државној делегацији да присуствује Вашем рођењу у Лондону. Како отклонити те неспоразуме?

– Оно што се десило 1945. било је отимање законите државе од система који је негирао право на слободу коју су уживали људи у земљама Западне Европе. Мој отац никад није абдицирао и ја сам рођен у тренутку док је он још увек био краљ. Ипак, кад сам имао само две године, захваљујући Кардељевом декрету, био сам трећи на листи непријатеља земље којима су ускраћена сва људска права. Заправо, владајућа елита је у маниру средњовековне монархије извршила своју вољу и притисак над људима. Данас имамо шансу да све то ставимо иза нас и коначно радимо заједно за добробит свих људи без обзира на њихову вероисповест, етничко порекло, претходна политичка убеђења и погледе. Погледајте, Европа иде напред, тако да бисмо и ми могли да уђемо у тај воз, а не да останемо на станици или да будемо заборављени на неком споредном колосеку.

-----------------------------------------------------------

Сачувати наследство

У широј породици Карађорђевића, утисак је, односи нису баш најбољи. Да ли је проблем у наследно-имовинским питањима, или је реч о нечем другом? Да ли покушавате да, виђајући се у Лондону, превазиђете те тешкоће?

– Због тога сам врло тужан. Покушавам да превазиђем ту тужну ситуацију. Мој задатак је да очувам оно за шта верујем да је мали Версај ове земље за све људе и да не дозволим да се то подели или да постане казино. Осим тога, врло је јасно ко су наследници комплекса на Дедињу. Ја сам морао да радим како бих зарадио за живот и радио сам и на довођењу демократије у нашу земљу, а моја супруга ради већ годинама на прикупљању хуманитарне помоћи. И други чланови породице су урадили неке ствари. Надам се да ће до јединства доћи и да моја породица неће бити искоришћена од стране других лица. Увек сам говорио да сам доступан.

Драган Влаховић