Srbi su umorni od obećanja

Srbi su prošli kroz izuzetno težak period: rat, iza njih je rat, velika kriza, u zemlji je još uvek niska zaposlenost, mnogi su izgubili svoje najdraže... Sve je to iza njih i ostavilo je duboke tragove. Zato je moj motiv da pomognem Srbima više nego jasan - rekla je princeza Katarina Karađorđević u intervjuu za „Pravdu".

Kako to da jedna Grkinja, koja je venčanjem za Aleksandra Karađorđevića postala srpska princeza, ima potrebu da uradi toliko mnogo za naš narod?

- Odgovoriću vam jednostavno: učinila sam to pre svega zbog moje ljubavi prema mužu, ali i zbog moje ljubavi prema narodu. Jer ako volite nekoga, onda se posvećujete njemu. Isto vam je i ako volite narod. Kada sam se vezala za Aleksandra, znala sam da sam se u isto vreme obavezala i prema njegovom narodu. Njegova je sudbina da bude uvek blizu svog naroda. To je njegova obaveza, koju je veoma jasno predočio i meni i svojim sinovima. Kada je počeo rat na ovim prostorima, on je došao kod mene i rekao mi: Ne znam šta će se desiti sa nama, da li ćemo se vratiti u Srbiju i kakva je naša budućnost, ali znam da me moj narod sada treba. Zato moramo da radimo što je više moguće za narod tokom ovog konflikta. Ako se ikada vratimo, hoću da znam da ću moći da ih pogledam u oči i kažem im da sam učinio sve što je bilo u mojoj moći kako bih im pomogao." To mu je bilo najvažnije: da pomogne ljudima i da im pokaže da ih nije zaboravio.

Koliko je na to uticalo Vaše poreklo i vaspitanje?

- Mnogo. Ja sam odrasla u porodici u kojoj je filantropija bila nešto kao kiseonik. I meni i mojoj majci i mom ocu koji su me vaspitali. Pre dva meseca moj otac je u 92. godini dobio odlikovanje grčke vlade zbog svojih dobrotvornih aktivnosti. U Srbiji postoji poslovica da iver ne može da padne daleko od klade. Filantropi kao što su bili, odnosno kao što još uvek jesu moj otac i moja majka naučili su me da dišem tako što ću pomagati. Zato svi u svetu moraju da znaju da se dobrotvorstvu uči. A sve lekcije se najlakše uče kada ste mali, zato ne treba čekati da neko odraste da bi naučio da pomaže.

Srbija je bila dirnuta vašom reakcijom kada je maloj Dijani trebala hitna operacija na srcu zbog koje ste doveli svetski poznatog doktora Kalangosa da bi izvršio intervenciju na njenom srcu. Znajući Vas, pretpostavljam da ste, kada ste čuli za Dijanin slučaj, uzeli telefon i nazvali Kalangosa uz reči Doktore, trebam vas ovde, sad, odmah"?

- U pravu ste, bilo je baš tako. Kada sam za Božić posetila bolnicu u Tiršovoj i videla Dijanu kojoj su ostale samo dve-tri nedelje života, kada sam videla njenu mamu kako sedi u uglu sobe uz krevetac i plače, osetila sam se kao njena majka. Nije mi bilo bitno ni njeno prezime, ni njeno poreklo, ništa drugo. I verujte mi, ništa me ne bi zaustavilo da joj pomognem. Ništa. Niko. Nazvala sam doktora Kalangosa i rekla mu: „Doktore, tako ste daleko, a trebate mi ovde". On mi je onda obećao da će doći i pomoći maloj Dijani za nekoliko dana. Bila sam srećna i sa mojim suprugom sam otputovala u Italiju. A onda sam jednog dana dobila poziv iz Tiršove. Doktorka Ida Jovanović mi je tada rekla: „Znamo da će Kalangos doći sutra u našu kliniku da operiše Dijanu. Ali, bojim se da će biti prekasno. Ili će doći danas ili neće imati koga da operiše." To saznanje me je užasnulo i rekla sam suprugu da je za mene poseta Italiji u tom trenutku potpuno nevažna. Nazvala sam Kalangosa i pitala ga: „Gde ste?" Odgovorio mi je da je u inostranstvu i da operiše. Upitala sam ga da li je neko od njegovih pacijenata u životnoj opasnosti, a on mi je odgovorio da nije. „E, pa, doktore", rekla sam mu, „u Beogradu je život male Dijane u opasnosti." Doktor Kalangos mi je rekao da može doći samo privatnim avionom a ja sam mu odgovorila: „Ne brinite, avion je već na putu". Znate, kada preuzmete obavezu da sačuvate nečiji život, nema ništa važnije. Odmah sam nazvala moje prijatelje koji imaju avione i pitala ih: „Da li ste ikada bili u prilici da spasite život? Ako niste, daću vam priliku da to uradite!" Jedan od njih obezbedio je avion kojim je Kalangos u roku od sat vremena krenuo ka Beogradu i sleteo u našu prestonicu. Nazvala sam i Dijaninu mamu i rekla joj da sam joj obećala da ću joj spasiti dete i da ću to obećanje održati.

Kako je Dijana danas?

- Odlično. Bila je nedavno u našem dvoru, potpuno se oporavila i danas se bavi svim onim što rade i sva deca: živi normalan i srećan život normalnog, zdravog deteta. To nam samo govori da, ako želimo nešto da postignemo - treba samo da napravimo jedan mali napor više i da uvek tretiramo ljude oko sebe kao one koji su nam najbliži. Svi smo mi Božja deca. Nemojte biti apatični. Radite, nemojte razmišljati, nego radite.

Šta znači biti princeza u Srbiji?

- To znači da imate veliku priliku i da morate da radite veoma, veoma mnogo i naporno. Bog me je blagoslovio sa pozicijom da mogu da učinim mnogo, ali da nisam vaspitana na način na koji su me vaspitali moji roditelji, sama titula ne bi bila dovoljna. Zato sam zahvalna svojim roditeljima na vaspitanju, Aleksandru što me je doveo ovde i srpskom narodu što mi je dao šansu da im pomognem.

Da li Srbi znaju dovoljno šta ste Vi i prestolonaslednik uradili do sada za otadžbinu?

- Mi smo tipični Srbi. Kad kažem mi, mislim na nas dvoje. A kad kažem da smo tipični, mislim da nismo dobri u lobiranju za sebe. Oboje se osećamo kao roditelji u Srbiji. A roditelji ne govore na sva zvona šta su sve učinili za svoju decu. Svaki sekund našeg vremena posvećujemo tome kako da Srbi imaju normalniji, bolji život. Aleksandar svaki dan, evo i sad, dok razgovaramo, razmišlja kako da u Srbiju dovede još investitora, kako da Srbima obezbedi da imaju bolje poslove, kako da mladima, u koje polaže sve svoje nade, obezbedi dobru karijeru u njihovoj otadžbini... Znate, ja sam ga oduvek volela, ali kako vreme prolazi, ja ga iskreno sve više volim zbog toga što vidim koliko radi za ovu zemlju i svoj narod ni trenutka ne razmišljajući o sebi. Volela bih da Srbi dobiju priliku da ga upoznaju tako dobro kao što ga ja znam, da vide šta je on sve uradio za svoju otadžbinu i ljude u njoj.

Kako biste ga najkraće opisali?

- On je čovek mira i dobre volje. On nema ni kapi zle krvi u sebi i političari ove zemlje bi to morali da prepoznaju. Znam da je činjenica da su mnogobrojni investitori u Srbiju došli samo zbog prestolonaslednika Aleksandra. Znam jer sam lično razgovarala sa investitorima. Njegov doprinos je jednostavno nemerljiv. Znam da ćemo mi još više raditi da bi ljudi u ovoj zemlji videli da radimo u njihovom interesu.

Najavljujete da ćete delima, a ne obećanjima pokazati šta se sve može?

- Mislim da su ljudi umorni od obećanja. Posebno su umorni od obećanja iz inostranstva. Ovu zemlju su mnogo puta pogrešno razumeli. Moj muž izuzetno naporno radi na tome da izbriše te mitove o Srbima, taj loš imidž koji smo dobili u svetu i koji nas progoni. Klasičan primer za to je priča o Kosovu. Iste sekunde kada se Kosovo otcepilo, mediji u celom svetu su izneli na ekrane staru priču o Srbima kao o lošim ljudima. Znate, mi smo jaka nacija, ali smo i nacija koju su dosta pritiskali. Što je mnogo - mnogo je. Dosta više! Svet mora da shvati da su Srbi narod kao i svaki drugi u svetu: narod koji zaslužuje sreću, prosperitet.

Znam da je prestolonaslednik vrlo emotivno doživeo jednostrano  proglašenje nezavisnosti Kosova. Kako je Vama bilo?

 - Još uvek se osećam pokidano! Kao da su mi iščupali srce, kao da su mi otkinuli ruku, odvojili deo tela! Koliko još puta treba reći da je to naš Jerusalim? Tako mi je teško što svet to nije shvatio. Pa ne možete nam oteti hiljadu godina! Bez obzira ko su stanovnici Kosova sada, ne možete to uraditi. Pogledajte samo, recimo, Ameriku - na primer, Floridu! Tamo ima svega sem Amerikanaca. Srbi su na Kosovu vekovima! Nisam mogla da verujem da neko može da bude tako surov da vam iščupa srce. I Aleksandar i ja smo šokirani. Veoma sam ponosna na sve one mlade ljude koji su dostojanstveno i mirno demonstrirali. Ali, nažalost, gotovo nikoga u svetu nisam čula da govori o mirnim demonstracijama stotina hiljada -nego samo o neredima. E, to su dvostruki standardi prema Srbima. Zašto? Zašto ne možemo da govorimo o onim dobrim stvarima? Zašto stalno o Srbima pričamo kao o lošim momcima? Ja nisam politički angažovana, ja sam samo humanitarac, ali mislim da je bilo dosta ucena. Ne možete ucenjivati stalno ovu zemlju zbog dva čoveka koji nisu pronađeni i uhapšeni. Nisu ucenjivali Irak niti Avganistan! Ne mogu da nas stalno drže dole. To neće doneti nikakvog dobra. Taj sistem štapa i šargarepe ne može da se primenjuje. Moramo da budemo tretirani kao svaka druga zemlja.

A. B.

 

Pomoć ženama, deci

- S obziram na to da je kod nas najveći procenat oboljenja raka grlića materice i raka dojke u Evropi, u Kliničkom centru ćemo raditi na programu suzbijanja tih bolesti u saradnji sa klinikom „Sloun Kejterin" iz Njujorka. A jednostavno je suzbiti ih prevencijom - pregledima.

Osim toga, radimo na programu pravljenja banke koštane srži, koja u Srbiji ne postoji, a neophodna je za lečenje leukemije i sličnih oboljenja. Moramo da posvetimo više pažnje i palijativnoj nezi u Srbiji-ljudi koji imaju fatalnu bolest zaslužuju dostojanstvo do kraja. Takođe, s druge strane, radim na projektu pomaganja maloletnim majkama. Radim i na projektu koji nije toliko humanitaran već preduzetnički; naime, ako žene preduzetnici u Srbiji imaju dobru ideju a nemaju finansija, pomoći će im organizacija sa kojom sarađujem. Znate, žene u ovoj zemlji su heroji i moramo im pomoći više nego drugima. One su poštene, sa integritetom i idejom. Možda se među njima nađe budući lider ove zemlje.

Mnogo posla

-Posle problema koji je imala Dijana, shvatila sam da se ne možete igrati sa srcem: ako morate da reagujete, onda morate da reagujete odmah. Zato u Ženevi pokrećemo dobrotvorni projekat sa doktorom Kalangosom kako bismo u Tiršovoj izgradili centar koji bi se bavio takvim problemima, a lekare koji će operisati u Beogradu obučavaće ovaj stručnjak u Švajcarskoj. To će biti jedini centar na Balkanu za ozbiljne srčane probleme kod dece. Ne može Vlada da stalno šalje decu u inostranstvo za takve stvari. Jednostavno nemamo dovoljno novca. To će biti gotovo u narednih nekoliko meseci.

Stalno smo uz njih

- U ovom trenutku Kosovo mi je stalno na pameti. Uskoro ćemo ponovo putovati tamo i odvesti im humanitarnu donaciju i jedna ambulantna kola. Hoću da znaju da im nikada nećemo okrenuti leđa i da oni nikada neće biti zaboravljeni. Karađorđevići će uvek misliti na njih i uvek im pomagati.

Ova žena velikog srca ne haje mnogo za to da li je mediji prate u korak.

Ona je uvek ispred njih. Samo tako može da pomogne onima kojima je pomoć potrebna. Samo tako može da spasi ljudske živote