RADIO POLITIKA: DISKUSIJA NA TEMU USTAVNE MONARHIJE "DA LI BEZ KRALJA NE VALJA?"

RADIO POLITIKA, 105,2 Mh

Ponedeljak, 20. januar, 2003, 16h

EMISIJA: MOŽE DA BUDE, A NE MORA DA ZNAČI

DISKUSIJA SA RADNIM MASLOVOM: DA LI BEZ KRALJA NE VALJA?

SPIKER: U današnjoj emisiji razgovaramo o Ustavnoj monarhiji, odnosno o tome da li «Bez Kralja ne valja?» u ovom trenutku kada se približavaju raspleti na našoj političkoj sceni. Dakle, u ovoj godini će se definisati Savezna država, neminovno će otpočeti rad na donošenju ustava Srbije i izabrati, nadamo se, predsednik iste, a možda će se parlamentarnim izborima dobiti prava slika političkog raspoloženja u Srbiji.

Nije li upravo ovo pravo vreme da se progovori i o mogućnosti da narod odluči ne bi li možda bio za modernu ustavnu monarhiju? Šta ustavna monarhija može da donese kao boljitak, a u čemu je prednost Republike? To je tema naše današnje emisije, a naš gost danas je arhitekta Dragomir Acović, član Krunskog saveta.

Čini nam se suvislom upravo ovakva priča u vreme kad se traga za raspletom i rešenjem ove nimalo prijatne situacije koja se otegla u Srbiji.

G. ACOVIĆ: Meni se uopšte čini da kod nas poštoji strahovita sklonost da o stvarima razmišljamo po šablonima i opterećeni nedostatkom pravih dimenzija. Mi smo istrošili strašno vreme, vreme koje je gotovo nenadoknadivo, pokušavajući, iz nepoznatog razloga, da sebi odredimo put krećući se putem imaginarne vizije nečega što u ovoj zemlji ne samo što nikada nije bilo, već što su već postojeća iskustva pokazala da i ne može biti. Ne samo po pitanju kakva treba da bude forma državnog uređenja u zemlji, nego u nekim drugim stvarima mi se ponašamo kao da ovo nije naša zemlja, kao da ovo nije naš narod i kao da ovo nije naša sudbina, već kao da se nalazimo u laboratoriji u kojoj nam je glavni zadatak da stvorimo nešto što nikome nigde nije pošlo za rukom, i da budemo po svaku cenu originalni.

Naš eksperiment sa Republikom je blago rečeno katastrofalan. On je katastrofalan pre svega što ovde Republika nije ni uvedena da bi dala neki novi sadržaj i otvorila neke nove mogućnosti i raspone sloboda. Ona je ovde uvedena kao sredstvo represije, i to sredstvo represije bilo je usmereno pre svega ka stvaranju jednog bezbednog ambijenta u kome će nova revolucionarna i autoritarna vlast moći da ostvari svoj ideal, a to je vladavina bez kraja, bez ograničenja, bez normi, diktirana samo sopstvenim interesom kao pojedinačnim interesom sprovedenim na opštu štetu. Na žalost, njihov eksperiment je uspeo.

Mi smo dobili državu, dobili smo Republiku koja je bila precizna ilustracija upravo takvoga htenja i takvoga programa, i od nestanka korifeje tog programa i takvog koncepta mi uporno pokušavamo da prepravimo ono što je od njega ostalo, ne shvatajući da je to - i kada je funkcionisalo – funkcionisalo po njegovoj apsolutnoj volji i pod uslovima njegove apsolutne vlasti, po mehanizmu koji je on uspeo da kreira. Ta se kreacija - u odsustvu ovog jedinstvenog spiritus agensa - ne može ni održati, ni rekonstruisati, ni popraviti.

Jedina varijanta, koja se uporno izbegava kada se govori o mogućnostima izlaska iz krize, upravo je ona koja mi se čini najlogičnijom, najjednostavnijom i najkraćom, a za nadati se i najefikasnijom, jeste povratak onome što je kod nas u ovoj zemlji, u ovom narodu, dosta dobro funkcionisalo. Namerno kažem dosta dobro, ne kažem odlično jer ...

SPIKER: U jednom periodu, početkom 20. veka jeste funkcionisalo...

G. ACOVIĆ: Znate, ni onda nije funkcionisalo odlično, ali kada poredimo sa onim što se dešavalo kasnije - to zaista izgleda kao zlatno doba. Ja prosto ne govorim o tome da postoji idealno rešenje, ja ne govorim o tome da postoji idealni recept, ja samo kažem da bi ukupan rezultat funkcionisanja monarhije danas, po mom shvatanju, po mom mišljenju, bio daleko, daleko povoljniji nego što je bio rezultat postojanja i funkcionisanja republike, odnosno republika. Ovde podsećam da kod nas nije bila samo jedna republika, mi smo prošli kroz razne vrste i razne transformacije republika, neke od tih transformacija bile su kozmetičke prirode, neke su bile suštinske. Međutim, ostala je i dalje činjenica da je kod nas najveći problem smena na vlasti. Nije nikakav naš izum da republika ima tendenciju da kod onih koji na vlast dođu izborima, razvije i konstantno jača želju da sa te, na izborima legitimno osvojene vlasti, ne odu nikada. Pa ako treba, da na njoj ostanu i nelegitimnim sredstvima. Zbog toga je načelo raspodele i kontrole izvršne vlasti jedno od najvažnijih pitanja i na to najvažnije pitanje mi uporno pokušavamo da variramo jedan isti odgovor. Taj odgovor se do sada nije pokazao najboljim, ne zbog toga što nije bilo kvalitetnih ljudi. Kvalitetnih ljudi je bilo. Radi se jednostavno o tome da izgleda u našoj sredini, sa našim mentalitetom, sa bilansom stečenih iskustava i stavova, sama institucija Republike stvara ambijent i politički milje u kome nam se uporno isti problemi javljaju pod različitim imenima, ali sa istom suštinom i sa istim posledicama.

Nije pitanje da li vi u jednom momentu izaberete prave ljude, problem je u tome da i kada izaberete prave ljude oni ne ostaju oni isti ljudi koje ste izabrali. To je u krajnjoj liniji problem koji uopšte postoji kada se govori o vlasti. Mi znamo za čuveni diktum da svaka vlast korumpira, da apsolutna vlast apsolutno korumpira, i to je logično. Zato je vrlo bitno razmotriti, bez ideološke ostrasćenosti...

SPIKER: To je, oprostite, osnovni problem kako eliminisati ostrašćenost, a govoriti racionalno, razložno u ovoj našoj sredini...

G. ACOVIĆ: To nije problem samo u našoj sredini. Međutim, kod nas se mišljenja koja odudaraju od tog uobičajenog obrasca mišljenja relativno slabo čuju, ne zato što ih nema, nego zato što se uvrežila jedna automatska reakcija koja kaže da, ako govorite o monarhiji, vi morate biti retrogradni.

To je lep izraz pod kojim se podrazumeva da ste vi neki mračnjak, da vi pričate o povratku u srednji vek, da vi govorite o nečemu od čega bi pametni ljudi trebalo momentalno da se ograde. Sa druge strane, navodno, oni koji zagovaraju model Republike, imaju tu privilegiju da je taj model van dozvole da se u njega može sumnjati. Znate, postoji u Katoličkoj crkvi jedna privilegija koja se odnosi na kardinale. Ta privilegija glasi da je kardinal iznad sumnje, odnosno da nije dopušteno sumnjati u kardinala. Ako sumnjate u kardinala vi ste već krivi za svetogrđe, i za to podležete sankcijama. Tako i kod nas jedan broj ideja, koja su u nekom momentu, u razvoju političke misli i civilizacije, kvalifikovane kao progresivne, ne mogu danas biti posmatrane ni tako apriorno ni tako kategorično, jer one naprosto ne daju iste rezultate u svakom narodu, u svakom vremenu, i pod istim okolnostima. Činjenica je da danas u evropskim monarhijama nema ni jedne koja bi se mogla nazvati nazadnom, mračnjačkom, despotskom, nedemokratskom, ili još gore, antidemokratskom. Naprotiv, to su sve uzorne demokratske zemlje i njima se u tom pogledu teško može bilo šta osporiti. Činjenica je da smo mi i na tlu Evrope, i uopšte u svetu, svedoci postojanja ogromnog broja republika koje se nazivaju demokratskim, narodnim ili već sa bilo kojim drugim atributom (koji obično znači da upravo to u stvarnosti nedostaje), za koje se ne može reći da su demokratiji bliže ni za jednu zeru od bilo koje od evropskih monarhija, a neke od tih republika spadaju među najtotalitarnije, najdespotskije zemlje koje znamo.

Dakle, sama ta načelna priča je besmislena i verujem da bi trebalo da kao takva bude prepoznata. No, izgleda da se ona kao takva ne prepoznaje i vrlo često možete čuti da sama činjenica da bi zemlja i društvo trebalo da se kreću napred znači da to ne može biti u okviru, pod simbolima i pod imenom ili pod karakteristima monarhije. Možda je problem upravo u tome što terminološki izgleda da gotovo nesvesno govoreći o monarhiji upadamo u zamku. Naime, kada kažete monarhija, to možda u ljudima stvara sliku nečega gde je monarh sinonim za samodršca, autoritarnog vladaoca koji je iznad i izvan zakona, čija volja nije ničim ograničena, a ustav, i ako postoji, služi samo kao nekakvo formalno pokriće i izgovor, taman kao što je nekada bio slučaj u Staljinovom Sovjetskom Savezu koji je imao ustav koji je vrveo od sloboda i demokratije, a svi koji su se na njega pozvali (u najboljem slučaju) našli su se na putu za Sibir.

SPIKER: Kada ste već pomenuli Sibir, zašto ova priča nije toliko aktuelna, recimo, u Rusiji koja ima jaču, među slovenskim zemljama, tradiciju?

G. ACOVIĆ: Mislim da nije stvar u tome da ona nije aktuelna. Ona je prilično aktuelna i u Rusiji. Međutim, Rusija je jedna jako kabasta država i u tako ogromnim i kompleksnim državama i tako složenim mehanizmima, velike promene se dešavaju ili kada ih pokrene sam vrh vlasti ili kada se desi neki katastrofalni događaj, kao što je bilo ono što se nazvalo Oktobarskom revolucijom, kada se nebo i zemlja prevrnu. Potpuno je logično da ono što bi kod nas možda moglo da se sprovede za godinu dana, verovatno zahteva pola veka da bi se sprovelo u Rusiji. Međutim, monarhističko osećanje u Rusiji postoji. Ono možda nije tako artikulisano kao što se artikulišu neke druge političke ideje, zbog toga što je prilično egzotična pojava za svaku monarhiju da je promoviše neka monarhistička stranka, a da bi se stvar na političkom nivou definisala i dobila određenu prohodnost kroz institucije države, skoro je nemoguće izbeći da nosilac toga ne bude politička stranka.

SPIKER: Sa nama je u studiju i naš drugi gost, akademik Nikola Milošević, počasni predsednik Srpske liberalne stranke.

Dobar dan i dobrodošli. Vi ste imali priliku da u ptrethodnih deset minuta čujete ovaj uvodni deo, pa ja predležem da nastavimo tamo gde smo stali, pa se onda nastavimo na mali istorijat liberala koji su ovde doneli dašak nekog evropskog parlamentarizma monarhističkog tipa.

Primedba je da moderna monarhija u našem slučaju ne bi značila automatski modernu evropsku monarhiju već nešto poput “balkanske” monarhije i navodi se često primer Grčke gde je pučem svrgnut Kralj i da je uprkos tome Grčka na putu oporavka i jedna srednja razvijena zemlja.

G.ACOVIĆ: Kada čovek čuje tu vrstu primedbe mora da se zapita o informisanosti onoga koji takav stav iznosi. Prvo, Grčka je bila jedna zemlja na dobrom putu, napredna demoktarska zemlja i dok je bila Kraljevina. Kraljevinu u Grčkoj nisu ukinuli neki novi liberali i demokrate već su je ukinuli pukovnici. Drugim rečima, Monarhija je u Grčkoj oborena od strane protivnika demokratije, a ne od strane pobornika za veće domete demokratije. Postavlja se naravno pitanje zašto u Grčkoj nije obnovljena monarhija. Mogu da Vam kažem da je monarhija bila na putu da bude obnovljena a nije obnovljena iz prostog zarloga što je splet političkih interesa u tom trenutku sprečio takvu mogućnost. To Grčku naravno nije sprečilo da napreduje. Međutim, oni koji su se dosetili primera Grčke mogli su se setiti primera Španije. U Španiji je monarhija obnovljena 1978. i pokazala je svoj puni potencijal. Španija je danas zaista demokratskije, naprednije, bogatije društvo nego što je bilo. Vrlo je teško govoriti i objašnjavati se sa ljudima koji vam uz pojam monarhija zalepe balkanska , a nekako im pobegne iz vida činjenica da mi ovde imamo balkansku republiku i da repubiika kod nas ne liči na republiku u Finskoj ili Francuskoj, nego liči upravo na ono što se na Balkanu pod pojmom republike podrazumeva.

SPIKER: Prof. Miloševiću, koje su prednosti monarhije, šta bi monarhija nama u ovakvim političkim okolnostima donela kao dobro?

PROF. MILOŠEVIĆ: Ako mi dozvolite, ja bih najpre napravio razliku koja se kod nas često previđa, naročito od strane protivnika svake monarhije bez izuzetka. Monarhije se, grubo uzevši, mogu podeliti na takozvane apsolutne i takozvane parlamentarne monarhije. U prvom slučaju, Monarh je iznad zakona, on je samodržac (izraz koji su inače sebi prepisivali ruski carevi). U drugom slučaju, nije Monarh taj koji ima moć političkog odlučivanja, nego je središte političke vlasti, odnosno zakonodavne u samom Parlamentu. U drugom slučaju demokratske institutcije postoje uporedo sa ovlašćenjima koje Monarh ima.

Što se prvog vida monarhije tiče, treba podsetiti, nastaviću tamo gde je g. Acović stao, na imena nekih najpoznatijih republikanaca novijeg doba: Adolf Hitler, Josif Staljin, Josip Broz Tito, Slobodan Milošević itd.

Treba podsetiti da republikansko uređenje nije nikakvo jemstvo da će demokratske institucije postojati, naprotiv, u republikama novijeg doba zloupotrebe vlasti i kobne posledice takvih zloupotreba su daleko veće nego što je to slučaj sa apsolutnim monarhijama svih vremena. Što se naše monarhističke tradicije tiče, kad smo već pomenuli ruske careve, držim da treba skrenuti pažnju na to da je naša monarhistička tradicija za razliku od ruske, već vrlo rano bila spojiva sa parlamentarnim, tj. demokratskim uređenjem. Kod Rusa to nije bio slučaj. Sve tamo do svrgavanja ruske dinastije, nije ruska carevima imala demokratske institucije. Međutim, već sa Obrenovićima Srbija je to imala, a razume se sa vladavinom Petra I Karađorđevića imala ih je već uveliko. U to doba, može se slobodno reći, Srbija je bila uzorna demoktratska država i neće biti slučajno da je prevodilac jedne znamenite knjige engleskog liberala Džona Stjuatra Mila «O Slobodi» bio upravo Petar I Karađorđević.

Hoću da kažem da je između monarhiastičke tradicije u Srbiji i samih institucija monarhije postojao drukčiji odnos nego što je to slučaj ne samo kod Rusa nego i kod drugih naroda. Naravno, neko može prigovoriti, ja sam to često čuo od pristalica republikanskog uređenja, o toj takozvanoj «šestoevropskoj diktaturi» Kralja Aleksandra? Umesto bilo kakvog komentara, ja ću ispričati nešto što se nigde ne može pročitati. U vreme te famozne diktature, došao je jedan ađutant Kralja Aleksandra kod jednog inžinjera koji je imao jednu skupocenu Bijelićevu sliku i rekao da Njegovo Veličanstvo hoće da kupi sliku. Odgovor je bio «Slika nije na prodaju», ađutant se zahvali i ode. Dolazi republika Josipa Broza i ponavlja se ista priča, ode ađutant Brozov kod istog inžinjera, i kaže: «Drug Tito je čuo za tu sliku i hoće da je kupi». Odgovor je isti «Nije na prodaju». Sad dolazi republikanski obrt: ađutant druga Tita kaže: «Da, ali Vi tu sliku morate da prodate». «Pa, dobro, kad moram nosite», kaže inžinjer i ađutant stavi sliku pod mišku i odnese je. Dakle, postoje neki istorijski promeri kroz koje se nešto bitno prelama. I ta takozvana diktatura Kralja Aleksandra je bila jedna epizodna pojava, inače se demokratija posle toga ne bi mogla uspostaviti. Diktatura Josipa Broza je bila despotija. Često se ne pravi razlika između diktature i despotije u izvornom mitskom značenju, diktatura je bila vlast koja se dobijala od Senata na strogo ogrančen rok od šest meseci i bez prava da se objavljuju ratovi i da se rukuje državnom vladavinom i da se donose novi zakoni. Komunisti su uspostavili ne diktaturu, već despotiju. Na vlast su došli silom, kao što je došao Josip Broz ovde, a potom nisu oročili svoju vladavinu i razume se toga su se striktno držali i ni u kom drugom pogledu ta njihova vlast nije bila ograničena. Samo još ovo da ispričam: iz nekih specifičnih istorijskih razloga ja držim da bi najbolje rešenje za nas upravo bila ta da se nastavi tradicija parlamentarne monarhije. Time bismo imali dva dobitka: na jednoj strani bi se po principu gromobrana oko jedne patriotske tradicije okupili i oni građani koji možda nisu skloni demoktarksim opredeljenjima, i rado bi možda pristali čak na neki apsolutni oblik vladavine, a sa druge strane bismo mogli da spojimo tradiciju sa modernitetom. Jer kao što je g. Acović već rekao dajte da primeru Španije prikuljučimo i druge primere Enlgeske, Danske, Švedske, Kanade koja je u ekspanziji, Japana, Australije, Novog Zelanda. To su sve monarhije i u privrednom i političko-demokraskom pogledu ja ne vidim šta bi im se moglo zameriti. Ako biramo između nečeg što je utemeljeno u našoj tradiciji što je učinilo parlamentarno-demokratsko uredjenje, onda ja zaista ne vidim zašto bismo se sporili.

SPIKER: G. Acoviću, koji bi putevi sada mogli da uslede, kada bi postajala prevashodno politička dobra volja, ka vaspostavljaju monarhije ili bar omogućavanju građanima Srbije da se izjasne za ili protiv?

G. ACOVIĆ: Pomenuli ste pod uslovom da postoji politička volja, a to je suština. Ukoliko ne postoji politička volja mi se možemo dovijati beskonačno, a stvar se jednostavno ne može sprovesti osim, naravno, ako bi se pribeglo nekim sredstvima koja niti su demokratska niti su prirođena onome što bi trebalo da bude poenta postojanja monarhije. Čak kad bi se to i desilo, tako vaspostavljena monarhija bi u sebi nosila klicu svoje nove vlasti. Politička volja je zaista neophodna. Pritom, ne mislim samo na političku volju onih koji trenutno predstavljaju ljude na političkim funkcijama. Mora da postoji jedno shvatanje da se mi nalazimo u suviše velikoj krizi da bismo mogli sebi dozvoliti da se beskonačno igramo sa sudbinom naroda i sa sudbinom države. Nama ne stoje čak ni ona sredstva na izboru koja bilo kojoj drugoj evropskoj državi, čini mi se, danas stoje na izboru. Mi smo jednostavno u jednoj situaciji suspendovanog suvereniteta i suspendovane budućnosti. Bojim se da kod nas svako dalje insistiranje na doskočicama političke prirode, na organizovanju zaseda gde jedni drugima iskaču iz žbuna i pokušavaju da prepadnu jedni druge, zaista ne vodi ničemu. Kada sam malo pre govorio o tome da je osnovna funkcija monarhije kod nas da uspostavi jednu fokalnu tačku, da uspostavi neki centar okupljanja, mislio sam veoma ozbiljno na to. Ja ne govorim, niti se zanosim time da vi možete u velikom broju postići koncenzus, ali u svakoj zemlji postoji ipak jedan broj politički svesnih ljudi koji moraju biti u stanju da procene realne opcije i svoje i zajedničke i koji moraju u jednom trenuku da kažu da se jednostavno mora staviti tačka na jedan promašeni eksperiment. Naš eksperiment jeste promašen. On je promašen već i po tome što konstantno generiše nove krize i mi jednostavno nemamo dovoljno kapaciteta niti imamo dovoljno snage, niti je u nama ostalo toliko života da mi možemo izdržati nove varijacije na istu temu jer te nove varijacije mogu dati samo još gore rezultate od onih prvih i izvornih opcija.

SPIKER: Nije li biračko telo Srbije, s obzirom na tri neuspela pokušaja predsedničkih izbora, umorno i nezadovoljno ponuđenim opcijama i traži nešto drugo?

G. ACOVIĆ: Ja mislim da bi to realno moglo tako da se kaže. Mi smo sada u jednoj dosta neobičnoj situaciji. Kod nas je ustavno pitanje u Srbiji otvoreno, ne zato što je to neko ko predstavlja političku snagu želeo, već zbog toga što smo, delom unutrašnjim pritiskom a još većim delom spoljnim pritiskom, morali to pitanje da otvorimo.

SPIKER: Prof. Miloševiću, molim Vas iznesite Vaše mišljenje povodom pređašnje konstatacije. Nije li ovo na neki način prećutan signal da se pokrene i pitanje monarhije?

PROF. MILOŠEVIĆ: Ja ne vidim koje bismo drugo rešenje mogli da ponudimo. Građani su ipak svesni da se njihova očekivanja nisu ispunila čak ni u nekoj meri koju bi bilo razumno očekivati. Navešću Vam samo neke primere: jedna od vodećih političkih figura na našoj sceni nas uverava da je politika neka vrsta tramboline, a da je on dobar trgovac. Ja ne poričem da ne postoji i taj element u politici, a sada ako hoćete da budete trgovac, budite stvarno dobar trgovac.

Bilo je rečeno da je novim vlastima obećano tri milijarde maraka u kešu čim padne Milošević. U redu, pao je Milošević, ali da li je jedna marka od tog obećanja došla? Nije. Onda se trgovalo sa tim istim Miloševićem za Hag. Otposlali su ga u Hag, da li je išta tom trgovinom dobijemo?

Sve u svemu, ljudi koji ne izlaze na izbore to vide, razabiraju da se mi nalazimo, ne samo voljom velikih sila nego i politikom koju ova vlast vodi, u položaju koji nije daleko od protektorata, u položaju u kome se politička trgovina, tamo gde to ne traži američki kongres, vrši na našu štetu.

U neposrednoj vezi sa našom temom, ja ću samo da pridružim problem nacionalnog identiteta. Ovde se ide iz krajnosti u krajnost. Mi smo prvo imali krajnost nebeskog naroda što je jedna koještarija, sada imamo drugu krajnost. Dobitnik prošlogodišnje NIN-ove nagrade g. Ćirić izjavio u jednoj emisiji da su Srbi rođeni cinkaroši i genetski debejci. A na to niko ne reaguje, ni oni koji bi mogli biti prozvani na tu temu. Ono što želim da priključim: sada se vodi politika zatiranja nacionalnog identiteta pri čemu se izmeđiu nacionalizma i nacionalnog identiteta stavlja znak jednakosti. Zaštita nacionalnih interesa je elementarno pravo i elementarna dužnost svih demokratski uređenih država i to se jedino ovde kvalifikuje kao nacionalizam.

Dakle, vaspostavljanje parlamentarne monarhije bi tu tenziju umanjivalo.

SPIKER: Šta bi zaista značilo za našu zemlju, za Srbiju zapravo, kada bi se uspostavila ustavna monarhija?

Ja ću citirati Prestolonaslendika Aleksandra koji je rekao da bi «ustavna monarhija bilo dobro rešenje za našu zemlju jer brani demokratiju, ljudska prava i kontinuitet, poštujući pripadnike svih verskih zajednica i etničkih grupa. Monarh nije član ni jedne političke stranke. Ustavna monarhija poštuje i podržava sve političke partije koje prihvataju demokratske principe. Ustavna monarhija je rešenje za političke sukobe jer uspostavlja jasnu podelu odgovornosti: predsednik Vlade rukovodi njenim radom, a Monarh poštuje ustav i ne meša se u politiku».

U prilog ustavne monarhije, naveo je i značajan broj zemalja: Velika Britanija, Španija, Holandija, Švedska, Norveška, Luksemburg, Belgija, Japan, Kanada, Australija, Novi Zeland.

To su sve razlozi za ustavnu monarhiju, a šta to još konkretno znači na političkoj sceni Srbije?

G. ACOVIĆ: Ne bi trebalo nikako mešati dve stvari. Jedna stvar je izvršna vlast, dakle to je Vlada koja se bira neposredno, koja ima mandat da u određenom vremenskom periodu sprovede onu politiku na osnovu čijeg obećanja je pobedila na izborima i dobila mandat od glasača.

Sve ovo što mi pričamo uopšte se ne odnosi na to načelo, to načelo se podrazumeva u svakom slučaju. Kada se kaže ustavna parlamentarna monarhija onda se podrazumeva da postoji izvršna vlast birana neposredno sa određenim mandatom, da postoji ustav koji vezuje i izvršnu vlast i zakonovadvu vlast i Monarha.

Međutim, ono što se kod nas pojavilo kao problem odavno je da kod nas kada se vlast osvoji, onda to znači da ste pobedili jedan deo sopstvenoga naroda, onaj deo koji ne misli isto kao vi i čija je volja privremeno vašom izbornom pobedom suspendovana na određeni rok.

Međutim, onog momenta kada vi, vršeći vlast za koju ste dobili mandat, počnete da pretpostavljate da ta druga volja i ne postoji i da je ona nerelevantna, vi postajete taman isto u onoj meri pobednik nad delom sopstvenog naroda kao i kada se pojavi okupator sa strane pa taj narod stavi pod svoju kontrolu i pod svoju volju.

SPIKER: Oprostite što Vas prekidam, ovo je lepa prilika da se javno kaže da kada su politički oponenti govorili protiv Miloševića, oni su posredno govorili protiv tri i više miliona ljudi koji su glasali za njega. Postoji li svest o toj vrsti političke kulture?

G. ACOVIĆ: To nije samo stvar političke kulture, to je stvar podvrgavanja određenoj disciplini života. Vi imate situaciju, na primer u Belgiji, gde su prisutne jako velike tenzije na liniji etničkih grupacija, da postojanje Krune i Monarha deluje stabiluzujuće i dozvoljava da se pažnja i interes javnosti fokusiraju na nešto što predstavlja element zajedništva. Mi smo već od 1945. godine na ovamo u tom pogledu potpuno deformisani i za nas su razlike, bez obzira da li su one političke, etničke, kulturne, religijske, bilo kakve druge, mnogo bitnije od bilo čega što nas spaja. Vi ne možete postojanje takvog mentaliteta i takvih odnosa u zemlji proglasiti nebitnim i nevažećim, ali morate dozvoliti da postoji nešto što je po svojoj prirodi izvan tih uticaja. E, to je funkcija Krune u najvećem broju današnjih monarhija i mi smo videli da je funkcija Krune (govorim pre svega o primeru drugih zemalja) bila bitna, ključna i blagotvorna upravo u momentima krize. Mi pokušavamo stalno sebi da tražimo paragone u Evropi, što je prirodno, mi jesmo evropska zemlja, šta god ostatak Evrope o tome mislio, a i jedan deo naše javnosti. Ali, po standardu, po nekim manifestacijama javnog života, mi pripadamo debelo trećem svetu koji nije evropski fenomen, nego je vanevropski. Ja bih podsetio kakvu je ulogu u takvim situacijama odigrao recimo Kralj Tajlanda ili na to da u Kambodži, kada je jedan ekstremni represivni komunistički aberantni režim konačno uklonjen sa vlasti, Kambodža je način da se vrati u normalne tokove našla u tome da vrati Kralja.

SPIKER: Prof. Miloševiću, Vaša razmišljanja na ovu temu?

PROF. MILOŠEVIĆ: Mislim da bi vaspostavljanje parlamentarne monarhije koje smo imali (radije koristim izraz parlementarna monarhija, a ne ustavna jer je moguća ustavna država u kojoj zapravo parlamenta nema) bilo dobro rešenje.

Reč parlamentarna monarhija ukazuje direktnije na to da monarhija ne isključuje, već naprotiv, pretpostavlja jedno demokratsko uređenje kakvo smo imali na Balkanu. Međutim, ima još jedan razlog kad je reč o našim istorijskim prilikama za zalaganje za ovakvo jedno rešenje naših političkih problema. Naime, vaspostavljanje takvog oblika monarhije bi ukazalo na to da je moguće spojiti tradiciju i demokratiju i da ne mora neko ko je privržen tradiciji sopstvenog naroda biti protivnik demokratije i da između Vojislava Šešelja i Sonje Biserko postoji valjda srednje rešenje. Dakle, niti potirati svaki nacionalni identitet ovoga naroda kao što iz izvesnih nevladinih organizacija i ljudi koji ovu vlast podržavaju dolazi, niti pak udarati u neke odista nacionalističke, tačnije šovinističke diple, kao što to čini Vojislav Šešelj. Taj integrativni činilac zlatne sredine bi onda bio inkarniran upravo u instituciji parlamentarne monarhije.

SPIKER: Bilo bi zanimljivo da istaknemo još jedan segment gde bi eventualno mogli da iskrsnu novi problemi. Sama ličnost Prestolonaslednika Aleksandra, sporenja ko ima pravo na presto, ne na pravi način objašnjen i pravno tumačen čin uzurpacije prestola 1941. godine, znači, sve ono što se dešavalo tada?

Ima teorija da faktički monarhija nije ni ukinuta, da još uvek traje, da je ovo sve jedno vanredno stanje koje se odužilo itd.

Dakle, od istorijskog nasleđa vezanog za raskid sa monarhijom na ovim prostorima do same ličnosti Prestolonaslednika Aleksandra i njegovog prava na presto?

G.ACOVIĆ: Tu je bilo dosta priča, većina tih priča nije bila proizvod čistog neznanja nego je bila prosto jedan pokušaj da se unese zabuna i da se jedna priča koja je sama po sebi relativno jedostavna i nesporna na neki način kompromituje i komplikuje. Kod nas je monarhija ukinuta jednim nelegitimnim, nelegalnim aktom, kod nas je izvršena uzrpacija vlasti.

1945. godine vlast je jednostavno oteta, napravljen je puč i taj puč je nešto što je danas ostalo balast, pre svega balast kao istorijsko nasleđe, a pogotovu balast kao pravna norma na osnovu koje se daje legitimitet svemu onome što je posle toga puča usledilo. Dakle, niti su tada zaista bili konsultovani građani, niti je to uređeno na način koji bi bio nesporan, verifikovan i potvrđen, niti je čak postojala i pretenzija da je to tako. Jednostavno, vlast je oteta od strane onih koji su se pojavili kao ratni pobednici. Kralj Petar koji je bio legitimni Monarh sve do svoje smrti, nije nikada abdicirao.

SPIKER: A to se priča...

G. ACOVIĆ: To se priča zato što je nekome milo da to priča. Da je takav akt postojao i da je Broz mogao da se takvog dokumenta dočepa, on bi se, kao što jednom reče Matija Bećković, nalazio na prvoj stranici svih čitanki. No, takvog akta nema i ne može se naknadno izmisliti koliko god se o tome domišljalo i sanjalo da će ga jednog dana negde iskopati. Po tom osnovu, onog sekunda kada je Kralj Petar izdahnuo, Kralj je postao njegov sin. Kod nas je nasleđe prestola bilo momentalno, bezuslovno i besprizivno. Onaj ko je bio Prestolonaslednik do momenta smrti vladara, postao je vladar te iste sekunde. To je ona norma koja je u Franckuskoj glasila: “Umro Kralj, živeo Kralj!” Ako tako posmatramo, onaj koga mi zovemo i koji sam sebe zove Prestolonaslednikom Aleksandrom je u stvari, pravno gledano, Kralj još od 1970. godine. To što On ne koristi titulu Kralja ne znači ništa iz aspekta njegovog stvarnog statusa. Međutim, mi ne pričamo celu priču o monarhiji da bismo raspravljali odnose između članova porodice, te stvari su jasne, a što se tiče toga da vi imate u svakoj porodici, pa i u Kraljevskoj nekoga kome iz određenog interesa odgovara da stvar malo zamumulji, to je nešto drugo. Međutim, mi o stvarima monarhije pričamo ne kao ljudi koji se time bave zbog toga što im je stalo da favorizuju jednu porodicu i jednoga člana te porodice ili jednu ličnost. Mi pričamo o tome što je to jedan princip i kada vi počnete da narušavate principe u jednoj zemlji, u jednom narodu, u jednom društvu, onda nema kraja tome koje ćete sve principe žrtvovati. Ono što je počelo sa ukidanjem monarhije, nastavljeno je oduzimanjem imovine. Ono što je nastavljeno oduzimanjem imovine imalo je kao nastavak oduzimanje ljudskih i građanskih prava. Posle toga je usledilo jednoumlje, jedna volja, jedna vlast bez kontole, bez ograničenja, bez ičega što bi toj vlasti trebalo da bude bilo putokaz, bilo norma, bilo obavezni pravac i njena granica. Govoreći o monarhiji, mi pričamo o tome da većina onih stvari koje se danas nalaze na dnevnom redu brojnih nevladinih organizacija, pa i vladinih, i koje se smatraju otvaranjem nekih novih prostora u domenu ljudskih prava, već su postojale, one su bile deo postojećeg političkog i državnog sistema u Kraljevini Jugoslaviji, pre toga u Kraljevini Srbiji.

Mi sada osvajamo nešto što smo napustili ni zbog čega, misleći da su to neki novi prodori demokratije. Mi se samo vraćamo tamo gde smo mi taj put demokratije napustili, ne govoreći o tome da mi pokušavamo da rekonstruišemo društvo i društvene odnose, jer to se nikada ne može.

Mi pokušavamo da rekonstruišemo jedan sistem u državi koji se kod nas pokazao kao dobar i kao koristan, jer sve ono što ste vi mogli da pročitate se stavljalo na dušu monarhije nekada postojeće u ovoj zemlji. Kada bi se to danas jedino moglo staviti na dušu republike, ja bih bio prvi koji bi rekao: “Pa, što da menjamo kad to ve' tako dobro funkcioniše.”

SPIKER: Prof. Miloševiću, Prestolonaslednik Aleksandar ( ja ću nastaviti da ga oslovljavam onako kako je odomaćeno) je spoj, bez obzira dopao se On nekome ili ne, maltene svih evropskih dinastija. Vrlo značajno, on je čovek koji je završio vojnu školu, bavio se biznisom, vrlo je disciplinovan, izuzetno je precizan i tačan, uz sve no što njegovo ime nosi. Šta bi On, i u kojoj meri, uspeo da učini za Srbiju u ovom trenutku, imajući u vidu njen položaj u Evropi, s obzirom da su dobar deo članica Evropske unije ustavne monarhije sa Monarsima na čelu?

PROF. MILОŠEVIĆ: Najpre valja odvojiti ličnost Prestolonaslednika od samog tog položaja. Ukratko, u unutrašnje političkom pogledu bi se osvežilo uverenje da je moguće spojiti tradiciju i demokratiju. U spoljno političkom pogledu to bi bilo zaista i formalno i simboličko jemstvo da je ova država prekinula sa komunističkom tradicijom prethodnog režima, jer tek tada bi bilo definitivno jasno da Srbija kreće nekim drugim pravcem, nekim bitno drukčijim tokom. Što se tiče ličnosti Prestolonaslednika Aleksandra, često se može čuti od strane protivnika bilo kog oblika Monarhije da, eto, Prestolonaslednik ne zna dobro srpski. Zanimljivo je da to dolazi od onih kojima nimalo nije smetalo što njihov republikanski idol Josip Broz nije znao ni jedan jezik, pa ni svoj maternji. Drugo, on je imao mnoge godine na raspolaganju da savlada taj jezik, a sa Princem Aleksandrom ne stoji stvar tako da ga je neko, na primer, slao na Iton da tamo provodi svoje vreme i uči strane jezike, a mogao je recimo to i ovde. Zna se kako se on obreo u inostranstvu, ne svojom voljom, i zna se da je silom prilika bio u situaciji da nije mogao da nauči jezik kao što je eventualno mogao neko ko je na čelu republikanske uprave kao što je to slučaj sa Josipom Brozom. Dakle, sve u svemu, ja držim da je to nešto od čega bismo svi mogli imati koristi, a niko štete, ali znate šta, u i istoriji naših političkih prilika nikad nije sugurno da oni koji odlučuju neće odlučiti da budemo nešto od čega ćemo svi mi imati štete osim njih lično.

SPIKER: Vi ste postavili jednu zanimljivu tezu ko bi zapravo uvođenjem monarhije trpeo štetu, možda zapravo samo predsednik Srbije, ali mi ga nemamo?

G. ACOVIĆ: To je jedno od pitanja koje mene odavno intrigira, a i ja sam puno razgovarao sa ljudima koji nisu pristalice monarhije. Moram da kažem da među njima ima dosta ljudi koje ja, inače, jako cenim i dosta polažem na njihov zdrav razum i osećanje mere pristojnosti. Jedno od pitanja na koje nikada nisam uspeo da dobijem odgovor je upravo to: “Dakle, a ko bi to bio na šteti?” U suštini, dobijate zaobilazne odgovore, jedan od tih odgovora je: “Pa, to nije mesto izborno”, drugim rečima, On tu nije došao svojom zaslugom i tu, naravno, razgovor postaje prilično težak jer je vrlo teško objasniti jer, izvinite, u tom političkom establišmentu koliko je onih koji su tu došli svojom zaslugom? Dolazi se uglavnom zbog toga što postoji određena kadrovska kombinatorika.

Dalje, bilo je reči da bi vaspostavljanje monarhije oteralo Crnogorce. Navodno, Crnogorci su svi žestoki republikanci i kada bi se čulo da se ovde razmišlja o vraćanju Kralja oni bi rekli: ”Nećemo više sa vama da se igramo, mi ćemo da uzmemo svoje klikere i naći ćemo sebi novo društvo”. I kao rezultat ovog staranja da nam Crnogorci ne pobegnu zbog vaspostavljanja monarhije, došli smo sada u ovu situaciju da nam Predsednik Vlade Crne Gore, dojučerašnjii Predsednik Crne Gore kaže: «Mi ionako računamo da igramo na tri godine, pa posle toga odosmo».

Onda je bilo reči o tome da bi nam pobegle nacionalne manjine jer oni to ne bi mogli da podnesu i tu se odmah postavi pitanje, da li je ta procena zasnovana na bilo čemu i o kojim to nacionalnim manjinama pričamo? Ako je reč o Albancima, njihov stav je dovoljno poznat da tu ne bi trebalo gubiti reči, oni nisu pobegli od Kralja. Što se tiče Mađara, nikad nisam čuo da je za njih Srbija nepodnošljiva ili neželjena kao njihova zemlja ukoliko bi bila monarhija. Ja sam od Mađara uvek čuo nešto drugo, a oni kažu: «Izvinite, to pre svega vi Srbi treba o tome da se dogovorite. Ako će to biti demokratska zemlja u kojoj ćemo mi imati sva građanska prava, što bi mi bili protiv?»

Dakle, to su bile najčešće priče.

A, onda postoji priča koju je teško staviti u neki određeni kontekst, to je priča o modernizmu. Obično, kada ostanete bez argumenata kažete: «Znate, to nije moderno. Mi moramo da razgovaramo o nečemu što je budućnost.» I, na žalost, čim dođemo do te tačke, mi se vraćamo na onu priču sa kojom nam je došao komunizam kao priča o budućnosti i ti koji vam pričaju o budućnosti najčešće sebe vide kao vlasnike te budućnosti jer oni znaju pouzdano kakva će budućnost biti.

Ja u vlasnike budućnosti i u vlasnike saznanja o tome šta budućnost nosi ne verujem. Ja verujem u ljude koji, znajući šta je bilo u prošlosti i dobro poznajući današnjicu, mogu da sa relativno dobrom dozom sigurnosti predvide šta će biti sutra. Priča o tome da bi neko štetovao od vaspostavljanja monarhije u ovoj zemlji ja mislim da je ne samo nezasnovana, nego se čak ne da ni definisati. Ta šteta ne postoji, ali se možemo vrlo ozbiljno zapitati, kakva će biti šteta ako se nastavi ovako kako jeste. Ne pričam ja o tome kakva je sadašnja Vlada, ili kakav je sadašnji Parlament ili kakav je ovaj ili onaj kandidat za Šefa države, ja ne govorim o tome. Jer, vi možete imati sreću, a ja mislim da smo mi imali sreće jer među tim ljudima koji danas predstavljaju Vlast ima jedan broj ljudi za koje ja mislim da su vrlo sposobni, da bi oni u svakoj vladi trebalo da nađu svoje mesto i da oni svoj posao obavljaju vrlo dobro. Je ne pričam o tome. Ja samo kažem da ni njima ova situacija kakva je očito ne odgovara, jer da im odgovara, onda ona ne bi ni bila ovakva kakva jeste.

SPIKER: Prof, Miloševiću, kako Vi vidite našu neposrednu budućnost?

PROF. MILOŠEVIĆ: Ljudi, u principu, ne vole one koji zloslute, ja obično kažem, ako neko hoće nešto da gleda neka gleda vestern filmove, na žalost stvarnost u kojoj mi živimo nije vestern film. Mi smo pred izborom da li da izaberemo nešto što može da nam bude od koristi a nikom ne šteti, ili da nastavimo sa onim što nam sasvim izvesno šteti i što nam neće zajamčiti takozvanu lepšu i srećniju budućnost u svakom slučaju.

Samo jednu reč o onoj izbornosti i monarhiji, o tome je g. Acović već govorio. Dakle, opet u ključu štete i koristi, nema nikakve štete od toga što Monarh u parlamentarnoj monarhiji nije izborno lice jer on nema takva politička ovlašćenja, on nema politički monopol, ali ima mnogo štete od toga, i to smo iskusili zasigurno, kada se apsolutne vlasti domogne neko ko je tobože formalno izborno lice. Mi smo jedan politički monopol otpravili, nije problem u čoveku koji oličava taj monopol i koji se sada nalazi u Hagu, već institucija. Vraćam se na nezadovoljstvo birača. Mi sad opet imamo pred sobom vaspostavljanje institucija političkog monolola i to je ono od čega možemo imati štete, a parlamentarna monarhija mogla bi biti jedna od onih, ako ne pravnih, onda recimo moralnih brana takvom jednom vlastoljublju koje kao svako vlastoljublje nema granica.

SPIKER: Najkraće, kako Vi vidite ovu godinu, da li će se desiti definisanje Savezne države, novi ustav, da li će Srbija dobiti predsednika?

PROF. MILOŠEVIĆ: Što se tiče Savezne države, ona je sastavljena po principu «drži vodu dok majstori odu». Majstor se zove Havijer Solana, kad on ode, a već je otišao, zna se koliko će ta država da traje. Što se tiče predsednika Srbije, ako je moguće da g-đa Mićić koja pripada jednoj stranci koja sigurno ne bi prešla izborni cenzus, bude istovremeno i Predsednica Skupštine i Predsednica Države sa tumačenjem da, eto, ona sad zamenjuje Predsednika Države koga nemamo, u takvoj jednoj državi teško da se možemo nadati nekom dobru u tom pogledu. Ako se izborni cenzus ne promeni, onda se lako može desiti da ni u trećem pokušaju nećemo imati predsednika države, onda se kriza produžava i od toga može biti samo štete, eventualno koristi za one koji drže vlast, pa i za njih na dugi rok to može biti šteta.

SPIKER: Naši gosti bili su akademik Nikola Milošević, počasni predsednik Srpske liberalne stranke i arh. Dragomir Acović, član Krunskog saveta.

Bila je priča o tome «Da li bez Kralja ne valja» i o pitanju ustavne monarhije u Srbiji u ovom trenutku.