MESEČNIK „MAGAZIN“, SLOVENIJA

KRALJEVI BEZ KRALJEVINE

Od 25 država članica Evropske unije, osam je monarhija. Kraljevi i kraljice ih predstavljaju u inostranstvu, razvijaju prijateljske odnose s drugim narodima, i na različite načine pomažu svojim ljudima. Sve to i bez sedenja na kraljevskom tronu rade članovi porodice Karađorđević, koji su se posle 60 godina izgnanstva vratili u Beograd

Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević sa svojim sinovima iz prvog braka sa brazilskom princezom Marijom da Glorija. Princ naslednik Petar (drugi s leva) rođen je u Čikagu 1980. Njegova dva brata, blizanci Filip i Aleksandar su rođena dve godine kasnije, takođe u SAD. Svi govore engleski, španski i francuski, dok srpski uče. Studiraju na prestižnim univerzitetima u inostranstvu, ali dobijaju i prve radne zadatke. Svi obožavaju da surfuju po snegu.

Povratak Karađorđevića omogućena je odlukom državne zajednice Srbije i Crne Gore 2001 kojom je dvorski kompleks na Dedinju vraćen na korišćenje porodici srpskog prestolonaslednika. Pravna osnova za konačno rešenje vlasničkog pitanja najpoznatije srpske porodice trebalo je da bude sadržana u zakonu o denacionalizaciji. Sva imovina Karađorđevića bila je oduzeta na prečac odlukom AVNOJ-a 2. avgusta 1947, pa je konfiskacija dvorova i ostalih nekretnina potvrđena ukazom Predsedništva Narodne skupštine FNRJ. Njom je bio zabranjen i povratak u domovinu svim članovima porodice, koji su na početku Drugog svetskog rata napustili zemlju. Tako se desilo da se prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević rodio u Londonu u hotelu Kleridžis, u kom su do polovine 1944 živeli njegovi roditelji, kralj Petar II i Aleksandra, princeza Grčke i Danske. Kako bi naslednik prestola bio rođen na jugoslovenskoj teritoriji, britanska vlada je po uputstvima tadašnjeg premijera Vinstona Čerčila proglasila apartman 212 jugoslovenskom teritorijom. Prestolonaslednik je bio kršten u Vestminsterskoj opatiji, u prisustvu engleskog kralja Džordža VI i njegove kćerke, tadašnje princeze, danas engleske kraljice Elizabete II. S obzirom na to da Kralj Petar II nikad nije abdicirao i da se kruna po pravilima dinastije automatski prenosi na najstarijeg sina, posle smrti kralja u leto 1970. u Denveru, SAD, prestolonaslednik Aleksandar je faktički postao kralj, ali se sam odlučio za korišćenje titule prestolonaslednika. Aleksandar se školovao u Švajcarskoj, na vojnoj akademiji u SAD, u Škotskoj i Engleskoj, kao i na Kraljevskoj vojnoj akademiji Velike Britanije. Kao oficir britanske vojske služio je na Bliskom istoku, u Italiji i Nemačkoj, a vojnu službu napustio je 1972.

ODVAŽNI BORCI

Prestolonaslednik Aleksandar prvi put je došao s porodicom na tle Srbije 1991. Na mitinzima tadašnje opozicije oduševljeno ga je pozdravilo na stotine hiljada pristalica monarhije koji su podelili Srbiju: dok jedni misle da je to način za pribavljanje dugoročne političke stabilnosti i ekonomskog napretka, drugi smatraju da je kraljevska porodica svojevremeno u najtežim danima napustila narod i sklonila se u inostranstvo, ostavljajući ljude na milost i nemilost nemačkom okupatoru.

Vojna služba naslednika prestola lako može da prevari slabe poznavaoce dinastije Karađorđevića. Oni su bili u svojoj istoriji bili poznati kao veliki i neustrašivi borci. To je bilo svojstveno i za porodicu Obrenovića, koji su dali pet vladara Srbije, baš kao i Karađorđevići. Obrenovići su bili na prestolu Kneževine i Kraljevine Srbije i vezani za maticu zemlju kao što je dinastija Petrovića bila vezana za Crnu Goru. Jedino je Karađorđevićima pošlo za rukom da postanu vladari Hrvata i Slovenaca. Dok su Obrenovići negovali ideju srpstva i bili vezani za nju, ideja južnoslovenstva i kasnije jugoslovenstva se povezuje sa Karađor-đevićima. U tome je najveća razlika dve vladarske porodice. Hroničari smatraju da su Karađorđevići bili nosioci herojske, a Obrenovići državotvorne ideje. Ovi drugi su, prema nekim mišljenjima, bili bolji vladari, ali su na vlast dolazili vrlo mladi, što se moglo primetiti po njihovim „odlukama“. Osim toga, postojale su razlike i u bogatstvu ove dve porodice, o čemu još uvek postoje različite priče. Sve te priče profesor Beogradskog filozofskog fakulteta Dragoljub Živojinović pojašnjava rečima: „ne stoji da je knez Miloš bio najbogatiji vladar na Balkanu, kao što ne možemo da tvrdimo da je kralj Aleksandar ujedinitelj najbogatiji monarh Evrope u tom trenutku“. On dodaje da začetnik dinastije Karađorđević nije bio pragmatik i da su njegovi sinovi živeli u izgnanstvu, od milosti ruskog plemstva. Potonji Knez Aleksandar je postao ugledan oficir i radio na otkupu porodične imovine. Upravo on može se smatrati začetnikom velikog bogatstva

 jugoslovenskog kralja. Posle Prvog svetskog rata, od Skupštine primao je apanažu u visini od 20 miliona tadašnjih dinara u švajcarskim francima. Tu su bile i akcije od nekoliko miliona dinara… Engleski Dejli mejl je, nekoliko meseci posle atentata u Marselju 1934 napisao „Kralj Aleksandar je bio najbogatiji monarh u Evropi. Gotovina koju je držao u stranim bankama procenjuje se na šest miliona funti sterlinga. Bio je vlasnik dva rudnika zlata, prihode je primao i od francuskih vlasnika trećeg zlatnog rudnika u Boru, iz kog su Francuzi 1935. iskopali 16 tona zlata i 32 tone srebra“. Velike količine novca odvajane su za gradnju dvorova, hotela, vila i crkve na Oplencu, gde počivaju umrli članovi porodice. Bilje, Han Pijesak, Kavadarci, Miločer, Bled, Bohinj – sve te vile koje predstavljaju najbolje reprezentativne i uglavnom protokolarne objekte novonastalih država – sagradio je svojim sredstvima jer je nešto da ostavi iza sebe, da bi ga ljudi zapamtili. „Kralj nije bio bogat, nego su ljudi bili vredni“, govorili su olako. Po mišljenju poznavalaca, Karađorđevići su živeli vojnički skromno.

Gradili su i ostavljali, ali ne toliko za sebe, koliko za druge. Karađorđevići su u svojoj dva veka dugoj istoriji više puta gubili svoje bogatstvo i počinjali iz ničega.

Neki zlonamerni kritičari su ih nazivali „bahatim vladarima, boemima, kockarima i svađalicama“. Pristalice Karađorđevića su im s druge strane odgovarali da pripadnici kraljevske porodice imaju „izvanredna osećanja za porodicu, ekonomiju, dobročinstva, humanitarni rad i donatorstva“. Upravo to najbolje opisuje prestolonaslednika Aleksandra i njegovu suprugu. U Srbiji i dalje traju polemike o smislenosti povratka monarhističkog uređenja. „Za vladare smo imali velike tirane, kao što su bili Miloš Obrenović i Nikola I Crnogorski, ali ni drugi kraljevi nisu bili nosioci parlamentarizma, pravde i jednakosti u društvu, tako da bi povratak monarhije dodatno podelio srpsko društvo“, smatra sociolog Desimir Tošić i dodaje: „Karađorđevići su uistinu bili velike vojskovođe, ali nisu bili vezani za demokratiju. Kralj Aleksandar je obećao narodu u Jugoslaviji da će uvesti demokratsko uređenje, pa je 6. januara 1929 pogazio obećanje i uveo diktaturu“.

I zagovornici monarhije imaju jake argumente: „Monarhija će pomoći obnovi srpskog identiteta. Monarhija sama po sebi uistinu ne rešava pitanje demokratije, ali je potpuno jasno da danas ne bi mogla da se obnovi monarhija koja bi omogućila da kralj postane tiranin. Tako su engleski zakoni i parlament omeđili jednog Kromvela. Više verujem ljudima s rodoslovom nego nekome ko je pao s Marsa“, navodi zagovornik monarhističke ideje i profesor Pravnog fakulteta Radolav Stojanović. Tome u prilog idu i događaji u novijoj političkoj istoriji Srbije: prestolonaslednik se 1989. aktivno pridružio borbi protiv autoritarnog režima Slobodana Miloševića.

Sastajao se s demokratskom opozicijom i zalagao za demokratsko preobraženje društva. Za to se zalaže i danas, ali iz svog doma u Beogradu, gde živi od 2001. Više o tome možete pročitati u ekskluzivnom intervjuu sa Aleksandrom Karađorđevićem.

EKSKLUZIVNO: Aleksandar II Karađorđević

VRATILI SMO SE U SRBIJU DA BISMO DALI, A NE UZELI

MAGAZIN: Da li ste ikada bili u Sloveniji i da li u njoj imate prijatelje? Ako niste bili, da li biste posetili Sloveniju?

Na žalost, nikad nisam bio u Sloveniji. Bilo bi mi veliko zadovoljstvo da posetim vašu divnu zemlju. Tokom svih ovih godina sreo sam se sa mnogo Slovenaca i duboko cenim njihovo prijateljstvo. Takođe, vrlo je lepo što je nekoliko slovenačkih kompanija došlo u Srbiju da investira i stvori nova radna mesta. Ja sam za to zahvalan.

MAGAZIN: U kojoj se meri vaš lični život promenio od kako ste odlučili da se vratite u Srbiju tokom leta 2001? Da li imate nameru da preuzmete aktivniju ulogu u političkom životu Srbije?

Nije mi bila namera da postanem političar, već više da budem mesto gde će se sastati jedinstvo i kontinuitet. Mnogi ljudi su me pitali da li sam imao želju da se uključim u politiku. Moj je odgovor uvek bio isti: da nam je potrebna neutralna osoba, kao što je monarh koji vlada u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji, koji neće biti na ovoj ili onoj strani, monarh koji će biti faktor ujedinjenja. U ustavnoj parlamentarnoj monarhiji, vlada se bira na demokratskim izborima, a monarh obezbeđuje mesto susreta za stabilnost, jedinstvo i kontinuitet. Takva praksa funkcioniše veoma dobro u mnogim zemljama Evropske unije kao i u Japanu. Naši ljudi zaslužuju stabilnost, a naši političari moraju biti ujedinjeni zbog zajedničke dobrobiti zemlje. Oni ne smeju da ulaze stalno u konflikte i svađe koji slabe zemlju.

MAGAZIN: U Srbiji postoji izvestan broj monarhista, ali je većina za republiku. Da li mislite da se to mišljenje može promeniti i da li je moguće vratiti monarhiju u Srbiju?

Monarhija je tokom režima i diktature u našoj zemlji bila klevetana i nipodaštavana od strane propagande. Kad god je bio neki skandal ili slučaj korupcije, monarhija je korišćena kao dežurni krivac i kao zavesa od magle. Posle više od 55 godina, kada sam se vratio u moju zemlju sa porodicom, u dom mog dede i oca, nije bilo nikoga ko bi se tome protivio. Moja osnovna ljudska prava bila su narušena još 1947. kada sam imao samo dve godine. Tada je Kardelj potpisao dekret kojim sam proglašen za državnog neprijatelja. Mora da sam u tim godinama bio jako svestan moje nacionalnosti i da sam bio izrazito opasan sa dve godine… Danas, i pored sve te propagande, osećaj za parlamentarnu monarhiju je i dalje veoma jak. Iako nije bilo nikakve kampanje, vidim u celoj Srbiji ljude koji su zainteresovani i prijateljski nastrojeni prema ideji koja nadrasta političku podelu. Mi smo se vratili u Srbiju ne da bismo uzeli, već da bismo dali. Naravno, ja sam imao iskustvo življenja u demokratskim zemljama i mislim da je to vrlo važno iskustvo koje treba podeliti sa drugim ljudima.

MAGAZIN: Koja je uloga Kraljevskih porodica u Evropi? Kakva je prednost monarhija u poređenju sa republikama u Evropi?

Postoje dobre republike i dobre parlamentarne monarhije. Ukoliko je šef države neutralan i nije aktivan u političkom partijskom životu oba ova državna uređenja imaju svoje prednosti. Primer španske tranzicije iz diktature u demokratiju i ulazak te zemlje u Evropsku uniju pod krunom kao faktorom jedinstva svih Španaca je lep primer moderne, uspešne demokratske zemlje. Uloga monarhije i kraljevske porodice je da u najboljem interesu zemlje radi zajedno sa demokratski izabranom vladom i premijerom kome će biti omogućeno da upravlja državom bez uplitanja drugog entiteta. Monarh vlada.

MAGAZIN: Kakva su iskustva evropskih kraljevskih porodica koje vi znate i koje mogu biti primenjene u Srbiji?

Mnogi su primeri ustavne parlamentarne monarhije u Evropskoj uniji i šire kao što su Španija, Belgija, Holandija, Luksemburg, Ujedinjeno Kraljevstvo, Danska, Švedska. Naravno, Tu su i Japan, Novi Zeland, Tajland, Norveška, Australija i Kanada. Sve su to sjajni primeri stabilnosti, jedinstva i kontinuiteta. Iskustva ovih zemalja koje pominjem su primeri za nas. Primeri koje možemo simulirati i prostudirati kako bismo izvukli najbolje.

MAGAZIN: Šta se tokom vekova promenilo po pitanju uloge monarha i koje su veštine potrebne za to?

Monarsi su evoluirali tokom vekova u branioce demokratije i stabilnosti. Nema sumnje da su i republike učinile isto. Bilo je zloupotrebe moći i skandala i na jednoj i na drugoj strani, ali je uloga i primer ustavne parlamentarne monarhije najinteresantniji za promatranje.

MAGAZIN: Kakva su vaša lična iskustva nakon skoro pet godina provedenih u Srbiji? Da li se osećate kao kod kuće kad ste se vratili u Srbiju iz inostranstva?

Bilo je izuzetno emotivno vratiti se svojim korenima. Moj otac je bio izrazito nostalgičan i stvari koje mi je rekao sačuvao sam u mom pamćenju kada smo se preselili u njegov dom. Moram reći, kad već pričamo o mom ocu, da je on veoma voleo Sloveniju i nosio divna sećanja na svoje mladalačke posete vašoj zemlji. Što se mene tiče, ja se zaista osećam kao kod kuće, i moram reći da su svi bili veoma dobri prema mojoj porodici i meni.

MAGAZIN: Šta vam je bilo najteže dok ste živeli u inostranstvu? Kakva sećanja vam je dao Vaš otac, njegovo veličanstvo Kralj Petar II?

Najteže mi je bilo da gledam mog oca kako pati za svojom zemljom i kako je bolestan. Nosim vrlo nežna sećanja na mog oca i na dane kada sam se igrao sa njim i slušao o njegovim iskustvima. Sećam se koliko je moj otac voleo mehaničke stvari, aparate… Voleli smo da uzmemo i jednostavno rastavimo neku igračku na deliće, a onda je ponovo sastavljamo. Na žalost, dešavalo se ponekad da one posle ne rade. Žao mi je što se moj otac nikad nije vratio kući.

MAGAZIN: Šta je za vas bilo najteže kad ste se vratili u Srbiju? Kako su vas ljudi prihvatili? Koja su pitanja koja dobijate od običnih ljudi?

Najteža stvar za moju suprugu i mene bio je užas konflikta u bivšoj Jugoslaviji: smrt, rane, razaranja, izbeglice, etnička čišćenja i potpuno ludilo. Užasavajuća negativna upotreba religije i nacionalizma za huškanje ljudi. Posetili smo mnoga mesta i videli siromaštvo i bedu. Zato moja supruga ulaže velike napore u humanitarne projekte. Mi poštujemo sve religije i svačije etničko poreklo, tako da želimo da podržimo svakoga. Svi su nas prihvatili i zato smo vrlo srećni. Ljudi sa kojima se srećemo na našim putovanjima postavljaju nam mnoga pitanja i molbe. Tako je mnogo molbi za pomoć i molbi da posetimo veliki broj mesta.

MAGAZIN: Da li vaši sinovi vole Beograd i da li mislite da je mentalitet Srba i jezik težak, čudan?

Jezik nije lak i nije jednostavan, ali svakog dana pokušavamo da napredujemo i da naučimo nešto novo. Moji sinovi uživaju u Beogradu i imaju ovde mnogo prijatelja. Takođe moram reći da vole da odu na Kopaonik zbog snouborda, pa će možda doći jednog dana i u Sloveniju da bi se vozili na svojim bordovima. Mi smo sastavni deo ovdašnjeg mentaliteta i nasleđa.

MAGAZIN: Koje je vaše lično mišljenje o poziciji Zapadnog Balkana i bivše Jugoslavije za deset godina? Da li mislite da će svi biti u Evropskoj uniji? Da li je moguće da se potpuno normalizuju odnosi između zemalja nakon krvoprolića u bivšoj Jugoslaviji?

Uz naporan rad i nešto nade, trebalo bi da svi, pre ili kasnije budemo članovi Evropske unije. Zato treba da radimo zajedno za dobrobit svih, bez obzira na njihovo etničko poreklo ili religiju. Potrebni smo jedni drugima kako bismo preživeli u modernom, konkurentskom svetu. Radimo na tome da stvorimo dobru tržišnu ekonomiju koja će izdržavati dobre socijalne usluge. Svi mi živimo u divnom delu Evrope koji zaslužuje da ima divnu budućnost nakon toliko mnogo tragedije i bola.