Април, 2006.

МЕСЕЧНИК „МАГАЗИН“, СЛОВЕНИЈА

КРАЉЕВИ БЕЗ КРАЉЕВИНЕ

Од 25 држава чланица Европске уније, осам је монархија. Краљеви и краљице их представљају у иностранству, развијају пријатељске односе с другим народима, и на различите начине помажу својим људима. Све то и без седења на краљевском трону раде чланови породице Карађорђевић, који су се после 60 година изгнанства вратили у Београд

Повратак Карађорђевића омогућена је одлуком државне заједнице Србије и Црне Горе 2001 којом је дворски комплекс на Дедињу враћен на коришћење породици српског престолонаследника. Правна основа за коначно решење власничког питања најпознатије српске породице требало је да буде садржана у закону о денационализацији. Сва имовина Карађорђевића била је одузета на пречац одлуком АВНОЈ-а 2. августа 1947, па је конфискација дворова и осталих некретнина потврђена указом Председништва Народне скупштине ФНРЈ. Њом је био забрањен и повратак у домовину свим члановима породице, који су на почетку Другог светског рата напустили земљу. Тако се десило да се престолонаследник Александар Карађорђевић родио у Лондону у хотелу Клериџис, у ком су до половине 1944 живели његови родитељи, краљ Петар II и Александра, принцеза Грчке и Данске. Како би наследник престола био рођен на југословенској територији, британска влада је по упутствима тадашњег премијера Винстона Черчила прогласила апартман 212 југословенском територијом. Престолонаследник је био крштен у Вестминстерској опатији, у присуству енглеског краља Џорџа VI и његове кћерке, тадашње принцезе, данас енглеске краљице Елизабете II. С обзиром на то да Краљ Петар II никад није абдицирао и да се круна по правилима династије аутоматски преноси на најстаријег сина, после смрти краља у лето 1970. у Денверу, САД, престолонаследник Александар је фактички постао краљ, али се сам одлучио за коришћење титуле престолонаследника. Александар се школовао у Швајцарској, на војној академији у САД, у Шкотској и Енглеској, као и на Краљевској војној академији Велике Британије. Као официр британске војске служио је на Блиском истоку, у Италији и Немачкој, а војну службу напустио је 1972.

ОДВАЖНИ БОРЦИ

Војна служба наследника престола лако може да превари слабе познаваоце династије Карађорђевића. Они су били у својој историји били познати као велики и неустрашиви борци. То је било својствено и за породицу Обреновића, који су дали пет владара Србије, баш као и Карађорђевићи. Обреновићи су били на престолу Кнежевине и Краљевине Србије и везани за матицу земљу као што је династија Петровића била везана за Црну Гору. Једино је Карађорђевићима пошло за руком да постану владари Хрвата и Словенаца. Док су Обреновићи неговали идеју српства и били везани за њу, идеја јужнословенства и касније југословенства се повезује са Карађорђевићима. У томе је највећа разлика две владарске породице. Хроничари сматрају да су Карађорђевићи били носиоци херојске, а Обреновићи државотворне идеје. Ови други су, према неким мишљењима, били бољи владари, али су на власт долазили врло млади, што се могло приметити по њиховим „одлукама“. Осим тога, постојале су разлике и у богатству ове две породице, о чему још увек постоје различите приче.

Све те приче професор Београдског филозофског факултета Драгољуб Живојиновић појашњава речима: „не стоји да је кнез Милош био најбогатији владар на Балкану, као што не можемо да тврдимо да је краљ Александар ујединитељ најбогатији монарх Европе у том тренутку“. Он додаје да зачетник династије Карађорђевић није био прагматик и да су његови синови живели у изгнанству, од милости руског племства. Потоњи Кнез Александар је постао угледан официр и радио на откупу породичне имовине. Управо он може се сматрати зачетником великог богатства југословенског краља. После Првог светског рата, од Скупштине примао је апанажу у висини од 20 милиона тадашњих динара у швајцарским францима. Ту су биле и акције од неколико милиона динара… Енглески Дејли мејл је, неколико месеци после атентата у Марсељу 1934 написао „Краљ Александар је био најбогатији монарх у Европи. Готовина коју је држао у страним банкама процењује се на шест милиона фунти стерлинга. Био је власник два рудника злата, приходе је примао и од француских власника трећег златног рудника у Бору, из ког су Французи 1935. ископали 16 тона злата и 32 тоне сребра“.

Велике количине новца одвајане су за градњу дворова, хотела, вила и цркве на Опленцу, где почивају умрли чланови породице. Биље, Хан Пијесак, Кавадарци, Милочер, Блед, Бохињ – све те виле које представљају најбоље репрезентативне и углавном протоколарне објекте новонасталих држава – саградио је својим средствима јер је нешто да остави иза себе, да би га људи запамтили. „Краљ није био богат, него су људи били вредни“, говорили су олако. По мишљењу познавалаца, Карађорђевићи су живели војнички скромно. Градили су и остављали, али не толико за себе, колико за друге. Карађорђевићи су у својој два века дугој историји више пута губили своје богатство и почињали из ничега. Неки злонамерни критичари су их називали „бахатим владарима, боемима, коцкарима и свађалицама“. Присталице Карађорђевића су им с друге стране одговарали да припадници краљевске породице имају „изванредна осећања за породицу, економију, доброчинства, хуманитарни рад и донаторства“. Управо то најбоље описује престолонаследника Александра и његову супругу. У Србији и даље трају полемике о смислености повратка монархистичког уређења.

„За владаре смо имали велике тиране, као што су били Милош Обреновић и Никола И Црногорски, али ни други краљеви нису били носиоци парламентаризма, правде и једнакости у друштву, тако да би повратак монархије додатно поделио српско друштво“, сматра социолог Десимир Тошић и додаје: „Карађорђевићи су уистину били велике војсковође, али нису били везани за демократију. Краљ Александар је обећао народу у Југославији да ће увести демократско уређење, па је 6. јануара 1929 погазио обећање и увео диктатуру“. И заговорници монархије имају јаке аргументе: „Монархија ће помоћи обнови српског идентитета. Монархија сама по себи уистину не решава питање демократије, али је потпуно јасно да данас не би могла да се обнови монархија која би омогућила да краљ постане тиранин. Тако су енглески закони и парламент омеђили једног Кромвела. Више верујем људима с родословом него некоме ко је пао с Марса“, наводи заговорник монархистичке идеје и професор Правног факултета Радолав Стојановић. Томе у прилог иду и догађаји у новијој политичкој историји Србије: престолонаследник се 1989. активно придружио борби против ауторитарног режима Слободана Милошевића.

Састајао се с демократском опозицијом и залагао за демократско преображење друштва. За то се залаже и данас, али из свог дома у Београду, где живи од 2001. Више о томе можете прочитати у ексклузивном интервјуу са Александром Карађорђевићем.

ЕКСКЛУЗИВНО: Александар II Карађорђевић

ВРАТИЛИ СМО СЕ У СРБИЈУ ДА БИСМО ДАЛИ, А НЕ УЗЕЛИ

МАГАЗИН: Да ли сте икада били у Словенији и да ли у њој имате пријатеље? Ако нисте били, да ли бисте посетили Словенију?

На жалост, никад нисам био у Словенији. Било би ми велико задовољство да посетим вашу дивну земљу. Током свих ових година срео сам се са много Словенаца и дубоко ценим њихово пријатељство. Такође, врло је лепо што је неколико словеначких компанија дошло у Србију да инвестира и створи нова радна места. Ја сам за то захвалан.

МАГАЗИН: У којој се мери ваш лични живот променио од како сте одлучили да се вратите у Србију током лета 2001? Да ли имате намеру да преузмете активнију улогу у политичком животу Србије?

Није ми била намера да постанем политичар, већ више да будем место где ће се састати јединство и континуитет. Многи људи су ме питали да ли сам имао жељу да се укључим у политику. Мој је одговор увек био исти: да нам је потребна неутрална особа, као што је монарх који влада у уставној парламентарној монархији, који неће бити на овој или оној страни, монарх који ће бити фактор уједињења. У уставној парламентарној монархији, влада се бира на демократским изборима, а монарх обезбеђује место сусрета за стабилност, јединство и континуитет. Таква пракса функционише веома добро у многим земљама Европске уније као и у Јапану. Наши људи заслужују стабилност, а наши политичари морају бити уједињени због заједничке добробити земље. Они не смеју да улазе стално у конфликте и свађе који слабе земљу.

МАГАЗИН: У Србији постоји известан број монархиста, али је већина за републику. Да ли мислите да се то мишљење може променити и да ли је могуће вратити монархију у Србију?

Монархија је током режима и диктатуре у нашој земљи била клеветана и ниподаштавана од стране пропаганде. Кад год је био неки скандал или случај корупције, монархија је коришћена као дежурни кривац и као завеса од магле. После више од 55 година, када сам се вратио у моју земљу са породицом, у дом мог деде и оца, није било никога ко би се томе противио. Моја основна људска права била су нарушена још 1947. када сам имао само две године. Тада је Кардељ потписао декрет којим сам проглашен за државног непријатеља. Мора да сам у тим годинама био јако свестан моје националности и да сам био изразито опасан са две године… Данас, и поред све те пропаганде, осећај за парламентарну монархију је и даље веома јак. Иако није било никакве кампање, видим у целој Србији људе који су заинтересовани и пријатељски настројени према идеји која надраста политичку поделу. Ми смо се вратили у Србију не да бисмо узели, већ да бисмо дали. Наравно, ја сам имао искуство живљења у демократским земљама и мислим да је то врло важно искуство које треба поделити са другим људима.

МАГАЗИН: Која је улога Краљевских породица у Европи? Каква је предност монархија у поређењу са републикама у Европи?

Постоје добре републике и добре парламентарне монархије. Уколико је шеф државе неутралан и није активан у политичком партијском животу оба ова државна уређења имају своје предности. Пример шпанске транзиције из диктатуре у демократију и улазак те земље у Европску унију под круном као фактором јединства свих Шпанаца је леп пример модерне, успешне демократске земље. Улога монархије и краљевске породице је да у најбољем интересу земље ради заједно са демократски изабраном владом и премијером коме ће бити омогућено да управља државом без уплитања другог ентитета. Монарх влада.

МАГАЗИН: Каква су искуства европских краљевских породица које ви знате и које могу бити примењене у Србији?

Многи су примери уставне парламентарне монархије у Европској унији и шире као што су Шпанија, Белгија, Холандија, Луксембург, Уједињено Краљевство, Данска, Шведска. Наравно, Ту су и Јапан, Нови Зеланд, Тајланд, Норвешка, Аустралија и Канада. Све су то сјајни примери стабилности, јединства и континуитета. Искуства ових земаља које помињем су примери за нас. Примери које можемо симулирати и простудирати како бисмо извукли најбоље.

МАГАЗИН: Шта се током векова променило по питању улоге монарха и које су вештине потребне за то?

Монарси су еволуирали током векова у браниоце демократије и стабилности. Нема сумње да су и републике учиниле исто. Било је злоупотребе моћи и скандала и на једној и на другој страни, али је улога и пример уставне парламентарне монархије најинтересантнији за проматрање.

МАГАЗИН: Каква су ваша лична искуства након скоро пет година проведених у Србији? Да ли се осећате као код куће кад сте се вратили у Србију из иностранства?

Било је изузетно емотивно вратити се својим коренима. Мој отац је био изразито носталгичан и ствари које ми је рекао сачувао сам у мом памћењу када смо се преселили у његов дом. Морам рећи, кад већ причамо о мом оцу, да је он веома волео Словенију и носио дивна сећања на своје младалачке посете вашој земљи. Што се мене тиче, ја се заиста осећам као код куће, и морам рећи да су сви били веома добри према мојој породици и мени.

МАГАЗИН: Шта вам је било најтеже док сте живели у иностранству? Каква сећања вам је дао Ваш отац, његово величанство Краљ Петар II?

Најтеже ми је било да гледам мог оца како пати за својом земљом и како је болестан. Носим врло нежна сећања на мог оца и на дане када сам се играо са њим и слушао о његовим искуствима. Сећам се колико је мој отац волео механичке ствари, апарате… Волели смо да узмемо и једноставно раставимо неку играчку на делиће, а онда је поново састављамо. На жалост, дешавало се понекад да оне после не раде. Жао ми је што се мој отац никад није вратио кући.

МАГАЗИН: Шта је за вас било најтеже кад сте се вратили у Србију? Како су вас људи прихватили? Која су питања која добијате од обичних људи?

Најтежа ствар за моју супругу и мене био је ужас конфликта у бившој Југославији: смрт, ране, разарања, избеглице, етничка чишћења и потпуно лудило. Ужасавајућа негативна употреба религије и национализма за хушкање људи. Посетили смо многа места и видели сиромаштво и беду. Зато моја супруга улаже велике напоре у хуманитарне пројекте. Ми поштујемо све религије и свачије етничко порекло, тако да желимо да подржимо свакога. Сви су нас прихватили и зато смо врло срећни. Људи са којима се срећемо на нашим путовањима постављају нам многа питања и молбе. Тако је много молби за помоћ и молби да посетимо велики број места.

МАГАЗИН: Да ли ваши синови воле Београд и да ли мислите да је менталитет Срба и језик тежак, чудан?

Језик није лак и није једноставан, али сваког дана покушавамо да напредујемо и да научимо нешто ново. Моји синови уживају у Београду и имају овде много пријатеља. Такође морам рећи да воле да оду на Копаоник због сноуборда, па ће можда доћи једног дана и у Словенију да би се возили на својим бордовима. Ми смо саставни део овдашњег менталитета и наслеђа.

МАГАЗИН: Које је ваше лично мишљење о позицији Западног Балкана и бивше Југославије за десет година? Да ли мислите да ће сви бити у Европској унији? Да ли је могуће да се потпуно нормализују односи између земаља након крвопролића у бившој Југославији?

Уз напоран рад и нешто наде, требало би да сви, пре или касније будемо чланови Европске уније. Зато треба да радимо заједно за добробит свих, без обзира на њихово етничко порекло или религију. Потребни смо једни другима како бисмо преживели у модерном, конкурентском свету. Радимо на томе да створимо добру тржишну економију која ће издржавати добре социјалне услуге. Сви ми живимо у дивном делу Европе који заслужује да има дивну будућност након толико много трагедије и бола.