Kada je prikupio oko 25.000 boraca i 40 topova Karađorđe je odlučio da Beograd oslobodi jurišem

Zaustavivši ofanzive turskih armija na zapadnom (savsko-kolubarski pravac) i jugoistočnom frontu (moravsko-dunavski pravac), Karađorđu se ukazala prilika da posle godinu dana odlaganja konačno oslobodi Beograd.

Postavilo se pitanje: Na koji način i kada početi s oslobađanjem srpske prestonice?

Za odgovorom je Karađorđe tragao još od oslobađanja Rudnika. Jednom prilikom, koristeći se iskustvom stečenim prilikom oslobađanja Smedereva, pokušao je na sličan način da reši i to pitanje, ali je bilo uzalud.

Ipak, iskustvo koje je već imao oslobađajući Rudnik, Šabac, Požarevac, Jagodinu govorilo mu je da je rešenje tu negde.

Posle povratka sa Deligrada, Karađorđe je pojačao opsadne snage oko Beograda (18.000 ljudi sa 24 topa). Odlučio je 24. novembra da otpočne sa intenzivnijim bombardovanjem neprijatelja. No, kada je ubrzo dobio nova pojačanja u ljudstvu i artiljeriji (ukupne snage 25.000 ljudi i 40 topova), Karađorđe je doneo odluku da Beograd oslobodi jurišem. Ali, mučilo ga je, na koji način to da izvede i kada.

Ubrzo, pošto se približavao veliki muslimanski praznik Barjam, odgovor mu se sam ponudio.

Po mraku, komandanti odreda, u najvećoj tišini, otišli su na polazne položaje i čekali da u označeno vreme pohrle ka tačno određenim tačkama i bedemima grada.

Konda bimbaša je odabrao pet hrabrih momaka koji su dobro govorili turski i obukao ih u krdžalijske uniforme. Pridružio mu se i hrabri Uzun-Mirko. Karađorđe je potom odredio vojvodu Miloja Petrovića da sa 150 dobrovoljaca isprikrajka pođe za Kondom, primakne se ispod brega bliže kapiji, pa kad je Konda otvori, da je jurišem zauzme.

Tako je, 30. novembra (kada je ujedno bio i hrišćanski praznik Sveti Andrej), neposredno pre označenog roka za juriš, pred zoru, u najvećoj tišini, pošao Konda sa Uzun-Mirkom i grupom od pet dobrovoljaca ka Sava-kapiji. Za njim na izvesnom odstojanju kretao se Miloje sa 150 ljudi, a za Milojem Karađorđe sa 2.000 Srba.

Konda se krišom provukao desno od Sava-kapije, kod čardak-karaule, neopaženo prešao šanac, i pošao putem ispod brega, ka Gradskoj kapiji. Tu ga je srela turska patrola i pitala ko je. On je na turskom nemarno odgovorio da su to momci Uzur-bega i mirno nastavio da se kreće. Kad se patrola udaljila, Konda se vratio malo unazad i našao se za leđima dvojici stražara kod Sava-kapije. Hitrim skokom im se približio i veštim udarcima jatagana ih usmrtio. Onda je uzeo sekiru, razvalio katanac i otvorio kapiju. Udarce sekire o metal čuli su vojnici koji su dremali u stražarnici, izašli su i odmah potezali oružje. Međutim, i Uzun-Mirko je bio brz, tako da se u trenu razvila borba hladnim oružjem na život i smrt u kojoj su svi turski stražari na prečac pobijeni. Konda je pri tom zadobio četiri rane, Uzun- Mirko – dve i jedva je stajao na nogama. Osim njih u životu je ostao samo izvesni Mladen. Ostala četvorica junaka: Nikola Sremac, koji je dovršio obijanje katanca na kapiji, knez Sima, seiz Dragić, Nikola Stambolija poginuli su sekući Turke.

Čuvši pucanj iz puške, Karađorđe je komandovao juriš. Na kapiji je već bio Miloje sa Krstom od Novog Pazara, Lugonjom i 150 momaka. Za petama im je bio Karađorđe s vojskom koji je potom ušao kroz kapiju.

Turci su slavili Bajram. Oni koji su čuli pucnjavu verovatno su mislili da potiče od njihovih vojnika, veseljaka. Ali kada je Karađorđe krenuo uzbrdo od Sava-kapije ka Varoš-kapiji da je otvori i omogući ulazak knez-Siminog odreda, shvatili su o čemu se radi: otvorili su žestoku vatru iz svojih kuća, ali su im i srpski borci uzvraćali. Ipak, borci iz Karađorđevog odreda zauzeli su i otvorili Varoš- kapiju, kroz koju je naprosto uleteo knez-Sima Marković sa svojim ljudima. Tako je za veoma kratko vreme jugozapadni deo varoši bio u srpskim rukama.

U isto vreme Stanoje Glavaš i Vule Ilić prebacivali su se preko šanca i palisada kod Vidin-kapije, a Vasa Čarapić vodovodom ispod Stambol-kapije. Stupivši u varoš, Čarapića je smrtno pogodilo neprijateljsko zrno u predelu krsta. Vojnici su ga potom odneli u Karađorđev šator na Tašmajdanu, gde je ubrzo preminuo.

Posle zauzimanja Varoš-kapije, Karađorđe je usmerio vojsku istočno ka Deli-konaku, usput boreći se najviše mačem. U osvit zore zagrmeli su turski topovi sa zidina tvrđave usmeravajući vatru ka poprištima borbi, ali su jednako ugrožavali i Srbe i Turke. Tek je tada nastao, kako je zapisao hroničar, "žestok krvav boj i seča, činilo se da se od grmljavine topova, pucnjave pušaka, jauka i vriske žena i dece turske nebo prolamalo".

Karađorđe je gotovo u trku stizao na sve strane i hrabrio vojnike. U opštem metežu stešnjeni Turci su se povukli u Gornji i Donji grad, kako je kome bilo bliže. Mnogi su se pozatvarali u kuće odakle su i dalje otvarali vatru iz pušaka. Srbi su bili primorani da im pale kuće i potom pucali u one koji nisu hteli da se predaju. Sve je potrajalo do 10 sati, kada je varoš gotovo bila očišćena od Turaka.

Karađorđe je kod Deli-konaka, usred predgrađa, odmah rastresito organizovao vojsku, grupišući je u čete na potezu od Save do Dunava, odredio straže i pokretna borbena odeljenja.

Prilikom oslobađanja predgrađa poginulo je oko 50 Srba, među kojima i vojvoda Vasa Čarapić. U srpske ruke pala su i 24 velika topa, koja će Karađorđe upotrebiti za oslobađanje tvrđave.

(NASTAVLJA SE)