Nejasno je zašto komandant nije rezervom napunio napuštene Dobrnjčeve šančeve i tako ojačao Sinđelića koji je bio prvi na udaru Turaka

Karađorđe je 1809. godine težište svoga komandovanja prebacio na jugozapad i zapad. Ima analitičara koji kažu da je Vožd pogrešio što je snage usmerio u tri divergentna pravca, bez izražavanja težišta, i što je on lično pošao na zapad a da je u stvari trebalo na istok i da stoga ne bi došlo do tragedije na Čegru.

Ako se traži greška u početku, onda je ona učinjena time što Karađorđe od Rodofinikina nije zahtevao na uvid dokument glavnokomandujućeg ruskih snaga Prozorovskog koji se odnosi na operacijska dejstva srpske vojske, nego mu je poverovao na reč.

Dakle, ako je bilo sigurno da Rusi prelaze Dunav, onda Karađorđe nije imao razloga da bude na tom delu fronta, kome će se inače kasnije vratiti prilikom intenziviranja operacije za oslobađanje Niša. Jer i dalje je na snazi bilo njegovo naređenje iz 1804. kojim je regulisao oslobađanje gradova. Da su Rusi ispoštovali plan, turska vojska ne bi smela da pojačava svoje trupe u Nišu i uskoro bi srpske snage oslobodile grad i pokrenule ofanzivu uzvodno uz Moravu. Turci bi verovatno pristali na mir sa Srbima i Srbija bi dobila autonomiju te 1809. godine.

Za izdaju vojvode Dobrnjca nema nikakvog opravdanja. On je sam priznao da je svoje drugove izdao Turcima. Nije jasno zašto komandant Petrović rezervom nije hteo da popuni napuštene Dobrnjčeve šančeve i na taj način ojača Sinđelića, koji je bio prvi na liniji fronta i na udaru Turaka.

Postavlja se pitanje zašto posle prvog dana boja s Turcima Sinđelić noću nije povukao svoje borce i smestio ih u Dobrnjčeve zaklone. Jedan od razloga možda je taj što je Sinđelić koliko-toliko hteo da se iskupi u očima svojih saboraca ostvarenjem velikog dela, budući da je osećao krivicu i grizla ga je savest za nedužnu smrt dvojice srpskih oficira dobrovoljaca–instruktora.

Drugi veliki propust u komandovanju Karađorđe je načinio 1813. godine. Doduše, u dva navrata je hteo i mogao da popravi strategijski razvoj (operativni raspored snaga), ali ipak nije. Možda se to može pravdati bolešću, ali ipak ne može da bude opravdanje.

Plan za odbranu od Turaka donesen je krajem 1812. i početkom 1813. O planu se razmatralo i diskutovalo u Sovetu – Ministarstvu (Generalštabu) i odlučivalo se većinom glasova. Po tom planu se i počelo s pripremama za odbranu od turske ofanzive. Za divno čudo, Porta će tek te godine do u tančina isplanirati operaciju (u stvari to je plan francuskih generalštabnih oficira), ali će ona istrajati na tome da se istovremeno odvijaju operacije na tri pravca. Da su turski komandanti najzad shvatili problem dokazuje to što je glavnokomandujući odmah zamenio Marašli-pašu koji se upetljao sa opsadom Deligrada umesto da ga je delom snaga blokirao a glavninom nastavio ofanzivu moravskim pravcem. Tek 1813. tursko komandovanje će, dakle, uspeti da sa tri operacijska pravca gotovo jednovremeno spoji svoje ofanzivne snage kod Beograda.

Da li se tome Karađorđe mogao suprotstaviti, budući da je znao da je prepušten sebi? Mogao je. U to nije bio siguran, bio je pokoleban, ali i bolestan. Ipak, zdrav razum mu je govorio da se Turcima više ne može suprotstavljati na dotadašnji način (zaustaviti operaciju na jednom od tri pravca pa onda pregrupisavanjem snaga u kratkom vremenskom periodu postići taktičku nadmoćnost i pobediti neprijatelja na sledećim ugroženim pravcima).

Karađorđe je, dakle, iskustvom došao do saznanja da nešto mora promeniti; frontalna odbrana nije bila rešenje, zato je pokušavao da promeni plan govoreći:

"Kojekude, ja velim da se iz svih ovih nahija ovamo preko Morave konjanici skupljaju pod komandu Petra Buljubaše. Neka ih bude oko 6.000 momaka. A preko Morave onamo Požarevačka i one druge nahije neka pošlju konjanike Veljku, opet oko 6.000 momaka. Njih dvojica, Petar i Veljko, neka idu u Ražansko polje, i neka stoje u rezervi. Ja idem u Deligrad, da se zatvorim. Gde bude nevolja, neka udaraju Petar i Veljko. Oni se paze kao braća, a pod sobom imaju 12.000 konjanika. Kojekude, nema toga paše koji će se pred njima održati. Naša vojska neka se povuče u planine. Turci u planine ne smeju. Ako na Drini bude nevolja, neka idu Petar i Veljko s konjanicima u pomoć".

Zašto to nije uradio ostalo je nejasno. Da je to urađeno, verovatno bi Srbija bila spasena, jer upravo je hteo da primeni gerilsku taktiku manevarskog ratovanja i princip "stvaranja mase", koji je Napoleonu doneo slavu.

(NASTAVLJA SE)