Po Karađorđevom naređenju Bećir-pašu su dočekali Jakov Nenadović, knez Sima Marković i Janko Katić sa 600 uparađenih konjanika

Posredstvom bosanskog Hadži-bega u Karađorđev štab je stiglo obaveštenje o skorom dolasku Bećir-paše iz Bosne i o njegovoj misiji mira. Karađorđe je odlučio da mu dozvoli ulazak u Beograd. Uputio je poruku Proti da ga s uvažavanjem primi, kao "carskog većila koji u Srbiju sa carskim fermanom dolazi da dahije kazni i Srbe odbrani i umiri".

Prota je odredio kneza Milovana Grbovića i nekoliko šabačkih kmetova sa 50 konjanika da 12. juna 1804. na Drini sačekaju Bećir-pašu i doprate ga do Paleža (Obrenovac).

Bosanski Hadži-beg je pisao tužbu sultanu protivu dahija i okrivio ih je da oni Srbe ugnjetavaju i da su se zbog toga pobunili, a "Srbi su prava i verna careva raja".

Po naredbi Karađorđa Bećir-pašu su dočekali Jakov Nenadović, knez Sima Marković i Janko Katić sa 600 uparađenih konjanika. Verovatno pod tim prvim utiskom Bećir-paša je kasnije pisao Porti da "Srbi više ne naliče na raju" i savetovao joj da ne žuri s odgovorom na Karađorđeve uslove mira.

Videlo se da misija Bećir-paše nije uspela. Ali je Karađorđu poslužio da smrću kazni dahije – narodne zlotvore. Međutim, posle dahija vlast u tvrđavi prigrabio je Alija Gušanac koji u početku nije pustio iz svojih ruku legitimnog predstavnika Porte – Sulejman-pašu, a zatim i Bećir-pašu. Karađorđe je čak bio primoran da otkupi bosanskog pašu.

Krajem decembra 1804. do Karađorđa su doprle informacije da je bosanski Mus-aga Fočić počeo da mobiliše vojsku, Bećir-paša već okupio 8.000 a niški Hafis-paša 20.000 vojnika i da se i leskovački beg sprema da im se pridruži u zajedničkoj ofanzivi protiv oslobođenog dela Srbije.

Procenjujući namere neprijatelja, Karađorđe je posle Božića 1805. naredio mobilizaciju i koncentraciju srpske vojske i potom regulisao strategijski razvoj na sledeći način: na Drini (zapadni front), pod komandom vojvode Jakova Nenadovića 4.000 ljudi, sa zadatkom zatvaranja savsko-kolubarskog operacijskog pravca; na Moravi (moravski operacijski pravac) pod komandom vojvode Milenka Stojkovića 2.000 ljudi; kod Beograda, pod komandama vojvoda Janka Katića i Vase Čarapića 5.000 ljudi; kod Grocke 500 i u Ostružnici, pod knez-Simom Markovićem u rezervi 3.000 ljudi.

Osim toga Vožd je bio regulisao da se formiraju naročita odeljenja za nadzor kod još neoslobođenih gradova.

Takav Karađorđev plan izdržao je i prvi test početkom februara 1805. kada su Ali-Prizren i Bećir-Đakovalija sa 300 krdžalija kradom napustili Beograd. Vožd im je spremio zasedu kod Batočine koju nijedan Turčin nije preživeo.

U međuvremenu, do Karađorđa je stigao glas da su se Turci u Karanovcu (Kraljevo) pobili sa Srbima i potom zatvorili u tvrđavu. Stoga je rešio da iskoristi priliku i oslobodi i Karanovac. Sa 5.000 pešaka, 1.000 konjanika i više vojvoda, došao je 15. juna 1805. pod grad, opkolio ga i otvorio artiljerijsku vatru. Posle tri dana topovske pripreme naredio je juriš, ali zbog iznenadne jake kiše koja se spustila u to vreme i uporne odbrane neprijatelja nije mogao mnogo da učini. Odlučio je potom da pojača artiljerijsku vatru dopremanjem još jednog topa. Od uporne artiljerijske vatre zapalilo se više kuća, posle pogibije neprijateljskog junaka i poglavara Zgure, Turci su se predali a Karađorđe im je dozvolio da odu u Novi Pazar.

Međutim, u isto vreme, zbog nepažnje straža (opsadna vojska) koja je bila raspoređena oko Užica, izašla je noću u gluvo doba ojačana četa Turaka iz tvrđave i na spavanju pobila četu od oko 150 Srba. Dok su se srpske starešine snašle, Turci su popalili sela i još 309 Srba pobili pa se vratili u tvrđavu.

Zbog toga je Karađorđe izdao sledeću naredbu:

"Braćo! Neka vam je Bog u pomoći! Vršite dobro svoju dužnost. Neka su ljudi svagda na oprezi. Iako je dušman daleko, no on je svagda blizu nas. Čuvajte se Turaka. Zar će vam bolje biti ako pogubite svoje glave kao Užičani. Neka oni (Turci) sad prezaju od nas, kojima smo se mi negda pokoravali, sada su oni pod nama, ne dajmo se da nas varaju!"

Potom je Karađorđe odlučio da oslobodi Užice. Naredio je Jakovu Nenadoviću da s odredom od 3.000 Srba protera u Bosnu sve Turke iz Sokolskog i Užičkog okruga i u njima uspostavi srpsku vlast. Jakov je potom stigao do Užica, na koje je posle opkoljavanja otvorio jaku artiljerijsku vatru. Od topova i neprestanih ispada poginulo je više od 300 Turaka i 500 kuća izgorelo. Turci su se potom predali i 20. jula su proterani u Bosnu.

Jakov je za zapovednika Užica postavio Aleksu Popovića.

(NASTAVLJA SE)