za "SRPSKU REC" 

(17. april 1997) 

"Spreman sam"

/Ruzica RANITOVIC-JOVIC/ 

  ANAHRONI SRPSKI REZIM 

 Svedok ste i ucesnik ovdasnjih napora na promeni politickog sistema zemlje. Nije se, medjutim, daleko odmaklo, a vladajuca garnitura je u medjuvremenu ogrezla u diktaturi. Moglo bi se reci da su aktuelna zbivanja i zahtevi za promenama konacno nesto ozbiljno ­ sta sve, gledajuci spolja, ide tome u prilog? 

Da, slozio bih se da su aktuelna zbivanja i zahtevi za promenama "konacno nesto ozbiljno". Bar tako se nadam. U prilog te nade ide dosta stvari, u prvom redu cinjenica da su se ljudi oslobodili straha. Posle vise od pola veka komunisticke vladavine koja se zasnivala, prvo na teroru, a zatim na ideoloskom nasilju i politici "cvrste ruke", ljudi su konacno prestali da se plase i poceli da se rugaju rezimu. To je krupan psiholoski prelom od ogromnog znacaja za buduci politicki razvitak zemlje. 

 

Drugo veliko postignuce je rusenje mita o svemoci rezima. Prisiljen prvo da trpi demonstracije a zatim da pravi ustupke, rezim je pokazao da nije ono sto je nekada bio, kada je izvodio tenkove na ulicu protiv naroda. Svi su uvideli, i oni na vlasti i oni u opoziciji da je rezim ranjiv i da se ne moze iskljuciti njegov pad. 

 

I treci faktor: demokratski Zapad ovog puta nije bio indiferentan i dao je izvesnu podrsku pokretu za demokratiju, a postoji nada da ce nastaviti da vrsi pritisak na rezim da se obezbede vece demokratske slobode. Dakle, ako uzmemo u obzir samo ova tri osnovna faktora, odmah vidimo da se nesto vrlo ozbiljno desava i da sada imamo sansu da se oslobodimo ovog anahronog rezima. 

 

Moje glavno iskustvo je da se moramo prvenstveno osloniti na sopstvene snage. Moramo, prirodno, i dalje traziti pomoc demokratskog sveta, ali nam niko nece doneti demokratiju na tanjiru. Na nama je da se za nju borimo i konacno izborimo. Ocekujemo i pomoc demokratskih zemalja ali to je nasa borba, a ne njihova. Sve drzave, a narocito velike sile, vode najpre racuna o svojim interesima, a njima je u interesu stabilnost na nasem prostoru. Zato se neumorno trudim da ih ubedim da stabilnosti nece biti dok se demokratija ne uspostavi u Srbiji i Crnoj Gori. Sadasnji rezim je elemenat nestabilnosti, pa cak i jedan od njenih uzroka, i demokratske zemlje moraju to konacno shvatiti. Verujem da su sada vise sklone, nego pre novembra prosle godine, da to misljenje prihvate. Najvaznije je u svemu da demokratski pokret u nasoj zemlji pokaze da je u stanju da da efektivnu demokratsku alternativu sadasnjem rezimu.

ISPRAVITI NEPRAVDU PREMA KARADJORDJEVICIMA 

Kako uspesno dalje pritiskati rezim Slobodana Milosevica spolja? Koje su mu, po Vasem misljenju, sada najslabije tacke? 

Znate, mnogo je vaznije "pritiskati" rezim iznutra nego spolja, kao sto sam vec ukazao u prethodnom odgovoru. Bitka za demokratiju u Srbiji i Crnoj Gori ce se dobiti, ili izgubiti, u Beogradu i na Cetinju, a ne u Vasingtonu, Londonu ili Parizu. Zapad ce, verujem, dati izvesnu podrsku pokretu za demokratiju ali nasa buducnost zavisi prvenstveno od nas samih. Englezi kazu da "svaki narod ima onakvu vladu kakvu zasluzuje". Ne ulazeci u ispravnost te teorije, smatram da je njeno "naravoucenije" da jedan narod, koji nije zadovoljans svojom vladom, mora sve uciniti da je promeni. Da li smo mi Srbi zaista to ucinili?

"Nema nikakvog razloga da Srbija ne postane prva evropska postkomunisticka zemlja koja bi obnovila monarhiju ako bude mudrosti kod nasih politickih ljudi i iskrene zelje da interes naroda stave iznad svega ostalog. Danas postoje snazne monarhisticke teznje, cak i u onim istocnoevropskim zemljama cije su dinastije stranog porekla, pa ne bi bilo nikakvo cudo da se monarhija obnovi prvo u Srbiji, s obzirom da je nasa monarhija iznikla iz naroda, i da je dinastija Karadjordjevica neraskidivo vezana za istoriju srpskog naroda u poslednja dva veka". 

Pitate koje su najslabije tacke rezima? Tesko je znati gde tu poceti, ali mislim da je glavna njegova slabost sto je postao anahronizam i u zemlji i u svetu. Totalno je prevazidjen i pravo je cudo kako se do sada odrzao. Taj rezim je balast koji ne dozvoljava stvaralackoj energiji srpskog naroda da dodje do izrazaja i da pripremi zemlju za ulazak u 21. vek. Pokazao se totalno nesposobnim da resi bilo koji akutni problem zemlje: politicki, drustveni, ekonomski, a da i ne govorim o nacionalnom. Zbog pogresne politike tog rezima, da se blago izrazim, stotine hiljada Srba su bili prisiljeni da napuste svoja ognjista, a srpski narod doziveo je poraze nezapamcene u njegovoj novijoj istoriji. A rezim dan danas odbija da podnese racun narodu o svom upravljanju drzavnom ladjom i da primi odgovornost za tragediju koja nas je zadesila. Mozete li zamisliti neky drugu modernu drzavu danas u kojoj je tako nesto moguce? Rezim je anahronizam i u svetu, jer predstavlja jedan bedan produzetak i ostatak sistema ciji je kraj najavljen rusenjem berlinskog zida. Sto mu pre dodje kraj to bolje za sve gradjane Savezne Jugoslavije i sve Srbe.

Kao gost u programu americke TV mreze Si-En-En izjavili ste da bi Vas povratak u zemlju bio preuranjen. Kada ce biti pravo vreme, i sta sve tome treba da prethodi? 

Ovde treba razlikovati stalan povratak od povremenih dolazaka u Otadzbinu. Ako moje privremeno prisustvo moze da koristi stvari demokratije, spreman sam da dodjem kada bude bilo potrebno i pozeljno. Ali naglasavam da u sadasnjem trenutku ne zelim nista da uradim sto bi moglo naskoditi jedinstvu pokreta za demokratiju u kome ima dosta ljudi koji nisu monarhisti. Ne zelim, dakle, nista da ucinim sto bi moglo, i nehotice, da dovede do podela u demokratskoj opoziciji jer je njeno jedinstvo neophodan preduslov za uspeh. S druge strane, nadam se da ce sve demokrate u opoziciji uvideti da Kruna moze postati vazan faktor u uspostavljanju demokratije u Srbiji i Crnoj Gori.

Kada se govori o stalnom povratku, kao sto rekoh u intevjuu sa Si-En-Enom, potrebno je da u prvi plan izbiju demokrate i da se uklone oni koji su odgovorni za ratove u bivsoj Jugoslaviji. Ceo problem nije nimalo jednostavan i iz drugih razloga. Pored zarke zelje da se vratim, cinjenica je da velika istorijska nepravda koja je naneta mojoj porodici i meni posle Drugog svetskog rata nije ni do danasnjeg dana ispravljena. Nama su oduzeti drzavljanstvo i imovina i zabranjen povratak u zemlju kao najgorim zlocincima. To su bili nezakoniti akti tadasnje komunisticke diktature ali za nekoliko poslednjig godina otkako je monarhija prestala da bude tabu tema, nije bilo bas mnogo ozbiljnijih pokusaja ­ svaka cast izuzecima ­ da se ti dekreti opozovu. Isto tako, potrebno je da se ispravi istorijska nepravda koja je nanesena svima onima koji su od 1941. godine ostali verni Kralju i Otadzbini. Kako je moguce zaleciti rane i prevazici podele iz naseg nesrecnog gradjanskog rata u tom periodu ako se ta nepravda ne ukloni? Kako je moguce govoriti o nacionalnom pomirenju bez toga? 

 

Jos nijedna od postkomunistickih zemalja nije postala monarhija. Kakve su sanse Srbije da to postane, imajuci u vidu cinjenicu da je od stranaka koje su nosioci promene (u koaliciji "Zajedno"), jedino Srpski pokret obnove pouzdano ­ monarhisticka stranka? 

Pozdravljam cinjenicu da se SPO zalaze za obnovu monarhije i nadam se da ce tokom vremena vecina demokratskih stranaka uvideti prednost ustavne monarhije i uloge koju bi ona mogla odigrati vec u prelaznom periodu od totalitarizma ka demokratiji. Tu imamo primer Kralja Huana Karlosa u Spaniji. SPO je vec odavno video da je ustavna monarhija najbolje resenje, kao sto su to videle i mnoge manje stranke i grupacije. To je svakako za pohvalu ali je cinjenica i da ima veliki broj monarhista koji su stranacki neopredeljeni, kao sto ima i ljudi koji nisu ubedjeni monarhisti, ali smatraju da bi ustavna monarhija bila sada najbolje resenje za Srbiju i Crnu Goru. O svemu tome Kruna mora da vodi racuna. Nijedna politicka stranka nema monopol na Krunu, ona pripada celom srpskom narodu. 

 

Nema nikakvog razloga da Srbija ne postane prva evropska postkomunisticka zemlja koja bi obnovila monarhiju ako bude mudrosti kod nasih politickih ljudi i iskrene zelje da interes naroda stave iznad svega ostalog. Danas postoji snazna monarhisticka teznja cak i u onim istocnoevropskim zemljama cije su dinastije stranog porekla, pa ne bi bilo nikakvo cudo da se monarhija obnovi prvo u Srbiji s obzirom da je nasa monarhija iznikla iz naroda i da je dinastija Karadjordjevica neraskidivo vezana za istoriju srpskog naroda za poslednja dva veka. Monarhija ce se kod nas obnoviti kada nas narod i vodeci politicki ljudi uvide da bi njena obnova postala velicanstven simbol definitivnog prekida sa komunistickom prosloscu, zaloga bolje i svetlije buducnosti i najbolji okvir za dalji razvitak nase zemlje.

Postoji misljenje da kad su vec Milosevicu data kraljevska ovlascenja, pri promeni vlasti ih ne treba dirati (prelaz iz predsednickog sistema u monarhiju), i preostaje samo da se dovede ­ kralj. Trebaju li Vam za vladanje Miloseviceva ovlascenja? Kod nas i dalje postoje mnoge nedoumice o mogucnostima ustavne monarhije u daljoj demokratizaciji drustva. Sta Srbiji donosi monarhija posle 50 godina komunizma, i sta u svemu tome nudite Vi i Vasa porodica? 

Nisu mi potrebna siroka ovlascenja koja ima sadasnji Predsednik Srbije. Nisam ni malo sklon diktaturi i autoritativnom stilu vladanja. Veliki sam pobornik demokratije i ustavne monarhije u kojoj ustav jasno odredjuje nadleznost drzave i njenih ustanova, ukljucujuci i monarhiju. Meni nije stalo do vlasti vec do sluzenja narodu. 

 

Uveren sam da bi se demokratija mogla najlakse uspostaviti i odrzati ako bi nasa zemlja postala ponovo kraljevina, ali meni ipak ne prilici da ja govorim o prednostima monarhije. Kao glava kraljevske kuce Karadjordjevica, zar bih mogao imati neko drugo misljenje? Neka, dakle, o tome govore strucnjaci za drzavno uredjenje, istoricari, politicki teoreticari i drugi. Sa svoje strane mogu da kazem da sam spreman da sluzim svom narodu, kao sto su to i moji preci radili. Uprkos izvesnih gresaka oni su opravdali poverenje koje im je narod poklonio. Pedigre Karadjordjevica je sigurno bolji od pedigrea komunistickih mocnika koji su vladali Srbijom i Crnom Gorom od 1944. godine pa ovamo! 

 

Pitanje privatizacije je vrlo delikatno i tu ne bi trebalo zuriti dok se demokratija kao sistem kod nas ne utvrdi. Pokazalo se da je u privatizacijama u Istocnoj Evropi bilo vaznije ko vrsi privatizaciju nego kako se ona vrsi. Sigurno je da ne moze biti u interesu naroda da se plodovima privatizacije koriste vrhuske stare vlasti i njihovi saveznici! Nama takva privatizacija ne treba i, prema tome, moramo biti vrlo oprezni. 

 

Sto se tice vracanja imovine Karadjordjevica, znate, u svim demokratskim zemljama i pravnim drzavama postuje se pravo privatne svojine pa ce tako, uveren sam, biti i kod nas. Medjutim, pitanje imovine koja je nezakonito oduzeta od moje porodice je od relativno sekundarnog znacaja u poredjenju sa otimanjem koje je vrseno u ranom posleratnom periodu nad iole imucnijim ljudima, ukljucujuci tu i seljake domacine. Pitanje povratka moje imovine je jos od manjeg znacaja kada se ima u vidu strasna beda u kojoj veliki broj ljudi u nasoj zemlji danas zivi. Bilo bi sramotno da ja danas insistiram na povratku imovine dok se mnogi bore da sastave kraj sa krajem! Rezim je doveo narod do prosjackog stapa i nas je prvi zadatak da zemlju spasavamo od ekonomske katastrofe koja joj preti. Posle toga pozabavicemo se raznim nepravdama. 

 

Reci da bi moje prvo nocenje u belom Dvoru na Dedinju moglo znaciti da je "Srbija ponovo nasla sebe", mislim ­ sa svim duznim postovanjem ­ da je apsurd. Srbija ce naci sebe kada bude ponovo nasla svoju dusu, kada Srbima postenje i cast opet postanu osnovne vrednosti i kad se vrati principima cojstva i junastva.

NEMA MESTA MALODUSNOSTI 

 Ne tako davno imali ste priliku da se sretnete sa liderima koalicije "Zajedno" u vreme njihove zvanicne posete Londonu. Kakve utiske iz tog susreta nosite, i hoce li iz njega proizici neki konkretni potezi? 

Da, susret sa liderima koalicije "Zajedno" u Londonu je bio vrlo prijatan i, nadam se, koristan. Rekao sam da se divim njihovoj borbi za demokratiju, slobodu medija, ljudska prava, postovanje etnickog porekla i religije. Govorili smo i konkretno o tome kakva bi pomoc bila potrebna Beogradu, narocito u pogledu gradskog saobracaja i medija. Sve zajedno, bio sam vrlo ohrabren tim razgovorima, jer sam se osvedocio jos jednom da su to ozbiljni ljudi koji zele dobro svom narodu. Nadam se da ce iz toga proizici neki konkretni potezi ali to ne zavisi prvenstveno od mene.

Sta biste u ovom trenutku mogli da porucite gradjanima Srbije, a sta Srbima u rasejanju? 

Apelujem na gradjane Srbije i Crne Gore, na Srbe van granica Savezne Jugoslavije, i na one u rasejanju, da ne klonu duhom. Pod sadasnjom vlascu izgubili smo mnoge bitke, narocito one za demokratiju, za ljudska prava i odrzanje narodnog jedinstva, ali sve jos nije izgubljeno. Borci za demokratiju, narocito nasa omladina, pokazuju nam put ­ put demokratskog preporoda koji mora da obuhvati sve sfere narodnog zivota. Politika, sama po sebi, ne moze resiti sve probleme ali moze stvoriti uslove za duhovni procvat naroda i sve ono dobro sto bi iz njega proizislo na nacionalnom, drustvenom i ekonomskom planu. Zato se bacimo svojski na posao. Tu nema mesta za malodusnost i dvoumljenje. Nesebican rad i zrtva su nasa duznost. Ako nam Bog jos podari mudrost, nase delo ce biti krunisano pobedom.