Kosovo je samo deo balkanske nesrece

Pismo Nj.K.V. Princa Prestolonaslednika Aleksandra II objavljeno u Herald tribjunu

London – bez obzira sto ce se ovog vikenda odluciti na mirovnoj konferenciji o Kosovu, u jugoistocnoj Evropi nece biti trajnog mira ni demokratije dok clanice NATO ne budu imale politicko resenje za ceo region. Bombardovanje kojim prete, moglo bi da ojaca pozicije obe strane u sukobu. Stavise, uspostavljanje mira i demokratije samo u jednom delu kao sto je Kosovo – kako to momentalno planiraju zapadne zemlje – imace samo ogranicen domet. 

Balkan nikada nije bio sklon lakim resenjima nametnutim spolja. Cak i na vrhuncu hladnog rata, Sovjetski Savez je postepeno gubio kontrolu nad Jugoslavijom, Albanijom i Rumunijom, a zapad je teskom mukom drzao pod kontrolom grcko  - turske sporove, uprkos cinjenici da su obe zemlje bile clanice NATO i tako, u najmanju ruku, saveznice.

U poredjenju sa periodom hladnog rata, sadasnja situacija na Balkanu je sasvim dobra, i ako je rat u Jugoslalviji  izazvao pustos u privredama zemalja na ovom podrucju, a Balkanske aspiracije projektuju sliku stabilnosti, region je sada na vrhu evropskih agendi. Ne samo da je NATO u Jugoslaviji pokrenuo najvecu vojnu operaciju od kada postoji, nego su na ovom podrucju sada angazovane mnoge medjunarodne organizacije.

Na pocetku ovog veka velike sile su gledale na Balkan delom kao na geografski pojam,  a delom kao na bolest za koju je efikasan karantin jedini odgovarajuci lek.

Blkan jos uvek moze da kraj veka doceka u istoj situaciji. Ne radi se o losem ponasanju ili cinizmu (iako i jednog i drugog ima dovoljno), nego o nedostatku vizije sto bi moglo dovesti do toga da se propuste istorijske sanse i narod regiona i dalje ostane u bedi. 

Dejtonski mirovni sporazum kojim je, u novembru 1995, okoncan rat u Bosni  zasniva se na nizu sumnjivih pretpostavki. Prva je bilo ubedjenje da se, da bi se ponovo ujedinila bosanska drzava, mora poceti sa odvajanjem razlicitih zaracenih vojski. S tim je bilo kombinovano uverenje da je ¨narod dobar¨ i da zeli mir, a da su samo vodje ¨zli¨.

Jugoslavija predtavlja klasicni primer kako nesto moze da krene pogresnim putem tokom tranzicije od komunistickog drustva. Rat, za koji predsednik Slobodan Milosevic snosi veliku odgovornost, pridoneo je maskiranoj komunistickoj vladavini i odlozio odluke o rezimu u zemlji. Milosevic je vodio rat u ime srpskog jedinstva i etnicke cistoce. Pa ipak, Srbi su jos podeljeni, a Srbija jos uvek ima najveci broj etnickih manjina od svih republika bivse Jugoslavije. Od najbolje integrisane istocno – evropske zemlje pre 1989, jugoslavija je sada parija Evrope.

Da bi se zaokruzio ovaj ciklus tragedija, Jugoslavija koju je Milosevic stvorio posle 1991, ostaje i dalje klimava tvorevina. Crna Gora, srpski partner u federaciji, izgleda sve nepouzdanija. Stavise, drzavne institucije sada predstavljaju vecu farsu nego u vreme Titove diktature. 

Milosevic nije uspeo da ostvari svoje nacionalisticke snove, ali je uspeo da unisti gradjansko drustvo svoje zemlje. Pre deset godina Jugoslavija je bila ispred svih komunistickih zemalja. Danas, Jugoslavija je na dnu, bez spasa na vidiku. Uz to, cekaju je dodatne nevolje, jer kljucno pitanje Kosova tek terba da se resi.

Do sada, Sjedinjene Drzave i Evropska unija samo su se oslanjale na pregovore, iskljucivo sa postojecim rezimima, cesto u nadi da ce obezbediti kratke periode laznog mira. Lideri regiona su, s druge strane, sebe predstavljali kao spasioce. 

Taktika ocigledno nije uspela. Daleko od toga da su cinioci u svakom resenju, autokratski lideri u nekim od zemalja koje sebe nazivaju ¨naslednicima¨ Jugoslavije u stvari su deo problema.

Ozbiljni plan Zapada za stabilizovanje regiona jos uvek je izvodljiv. Trebalo bi da krene sa uvodjenjem demokratije u glavnim gardovima jugoistocne Evrope. Beograd, Sarajevo, Zagreb i Tirana bili bi ciljevi za stvaranje  osnovnih demokratskih institucija , koje bi podrzavale ljudska prava  i slobodu medija  i sprovodile plan ozivljavanja ekonomije.

Kalkulisani pritisak na postojece rezime doveo bi do njihovog zbacivanja sa vlasti. Regionalne diktatore trebalo bi napasti tamo gde bi ih najvise pogodilo: preduzimanjem mera da se povrati na milijarde drzavne imovine koju su uspeli da prenesu van granica svojih zemalja.

I, na kraju, obecanje istinske evropske integracije, kao i ekonomske obnove, morali bi se obecati onim zemljama koje uspeju da se izvuku iz sadasnjeg politickog stanja. Naravno, moze se tvrditi da ce takav prilaz trajati godinama i da ce mnogo stajati. Ali na milijarde dolara vec je potroseno na mirovne operacije, a predlaze se da se na Kosovu potrosi jos vise. Za sada, nema ni mira ni stabilnosti. Vreme je da se vrati natrag na osnove, koliko god to dugo trajalo.