TV NOVOSTI, 21.11.2001.

NJ.K.V. Aleksandar Karađorđević, prestolonaslednik: «Mi smo, uopšteno gledano, jedna savremena porodica, kojoj je važno da zna i poštuje našu tradiciju»

Ovde se zaista lepo spava

Razgovor sa Njegovim Kraljevskim Visočanstvom prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem tražili smo sredinom juna. Zbog zauzetosti NJKV, susret je morao biti odgođen. U međuvremenu dogodilo se mnogo toga. Pre svega, domaćin se vratio kući, tačnije uselio se u Dedinjski dvor, dom koji je njegov deda (po kome nosi ime) gradio svojim potomcima. Sve do 12. jula ove godine potomci nisu imali pristup na Dedinje.

Posetili smo prestolonaslednika Aleksandra na njegovoj novoj adresi, u Kraljevskom dvoru na Dedinju. Dočekao nas je predusretljiv, ljubazan domaćin, okružen mladim timom saradnika. Nijedno pitanje u novinarskoj beležnici nije ostalo bez odgovora.

Vaše Visočanstvo, da li se Vaša porodica udobno smestila u novom domu?

-Uglavnom. Moja supruga i sinovi veoma su srećni da živimo ovde, na Dedinju, u kući gde su moj otac i deda živeli. Moj prvi dolazak ovde pre dva i po meseca bio je za mene veoma emotivan, doživeo sam veliko uzbuđenje. Video sam sobu mog oca, salone, njihov nameštaj, lepe predmete, umetnička dela, ovaj veliki dedinjski park... Ali sada, posle dva i po meseca, imam realnu sliku u kakvom su stanju Beli i Kraljevski dvor. To su veoma lepe građevine, mnogo se istorijskih momenata i događaja vezuje za ovaj prostor. Posebno su interesantni umetnički predmeti.

Dvorovi su podizani u nekom drugom vremenu, pre više od sedamdeset godina. S obzirom na savremene uslove života na kakve ste Vi i Vaša porodica navikli u Londonu, da li je jednostavno sada privići se na nove prostore i negdašnji komfor?

-Kraljevski dvor je sada u dosta dobrom stanju. U početku smo imali problema sa instalacijama, recimo vodovod se morao srediti i još ponešto od tih nužnih radova, ali sve je to za minula dva meseca urađeno, pa je sve u funkciji i nema nikakvih problema. Drugačije je sa Belim dvorom (koji je bio Titova poslovna rezidencija, a potom su kratko Miloševići živeli u njemu prilagodivši ga sebi, prim E. Ć.). Tamo je krov u lošem stanju, mora se napraviti novi, a to poprilično košta. Ali, i to ćemo rešiti, najverovatnije u proleće, kada dođe lepo vreme. Sada smo se prvo zaštitili od daljeg propadanja. Majstori kažu da za temeljite radove svaki dan temperatura mora biti između deset i četrnaest stepeni. Postoji i potreba da se nekoliko veoma vrednih umetničkih predmeta restaurira i zaštiti. Očekujemo da dođe komisija iz Narodnog muzeja i da konstatuje stanje svih umetničkih predmeta, da se napravi detaljan zapisnik, da se vidi koji sve predmeti moraju da se restauriraju, zaštite. Taj kompleks dedinjski je veliki i mislim da je istorijski važan kao spomenik za naš narod. Mora ostati jedinstven, svi autentični predmeti moraju se sačuvati.

U mnogim evropskim monarhističkim zemljama dvorovi i kraljevske rezidencije su bar delimično otvoreni za posete. Hoće li i kod nas biti tako?

-To je normalno. Narod treba da dođe i vidi sve ovo.

Otkrijte mi tajnu: šta ste sanjali prve noći kad ste spavali u dvoru?

-Ah, vidite, bio sam vrlo umoran, ali i veoma uzbuđen. Supruga mi je rekla da se primećuje da sam veoma emotivan. Nije mi bilo baš uobičajeno i jednostavno. Ne sećam se snova, ali prva noć je bila veoma mirna. Ovde se zaista lepo spava.

Pošto su se Karađorđevići ponovo vratili pod ovaj krov, da li su se sa njima vratili i naši pravoslavni običaji?

-Naravno, moraju da postoje običaji, ali na jedan savremen način. Mi smo, uopšteno gledano, jedna savremena porodica, kojoj je važno da zna i poštuje našu tradiciju. Svake sedmice bar jedan dan putujemo po Srbiji, imamo potrebu i želju da upoznamo mesta, ljude, običaje i istorijske spomenike. Ali, ta putovanja nisu samo turistička, jer ja tamo imam i ugovorene susrete i sastanke sa mnogim ljudima.

I Vaša supruga je iz jedne pravoslavne porodične tradicije, a po njenim humanitarnim akcijama vidi se da je veoma osećajna, pa pretpostavljam i religiozna osoba. Hoće li se u domu Karađorđevića tradicionalno poštovati pravoslavni običaji?

-Naravno. Uskoro će ponovo u Kraljevskom dvoru biti obeležena naša krsna slava, Sv. Andreja Prvozvani, 13. decembra. Mi jesmo pravoslavni, ali treba da istaknem i to da kada je reč o humanitarnim akcijama koje moja supruga Katarina i ja organizujemo, one su namenjene svim ljudima, bilo kojih religija ili etničkih grupa bili. To je vrlo važno, jer demokratija podrazumeva humanost prema svim ljudima. Pogađa nas što su nam bolnice još u veoma lošem stanju. Imamo dobre lekare, odlično osposobljene, dobro medicinsko osoblje, ali oni ne mogu lečiti bez opreme, bez savremenih aparata i lekova.

Da li ste zadovoljni promenama u našoj zemlji i političkim liderima, imate li nekih zamerki?

-Naša zemlja ima mnogo problema sa liderima. Sada imamo demokratske lidere, posle revolucije od 5. oktobra prošle godine, jer je i naša zemlja sada demokratska. Puno sam putovao po svetu, video dosta i voleo bih da po ugledu na razvijenije zemlje i naši ljudi normalno žive, da imaju posao, dobru socijalnu zaštitu. Da se to sve uspostavi, normalno, potrebno je neko vreme. Ali, sve to za sada ide sporo. Problem je bio u našim bivšim liderima koji nisu radili u korist naroda, već protiv naroda. Sada kao čovek koji živi ovde vidim koji su problemi i želim da vidim reforme, da nam malo brže krene nabolje. To je jako važno. Svaka zemlja ima svoje probleme. Nigde nije sve savršeno.

Kada ste Vi saznali istoriju Karađorđevića i to da ste prestolonaslednik, s obzirom da ste veoma mladi, još kao dečak, bili odvojeni od porodice radi školovanja po internatima?

-Otac mi je govorio, kada sam bio mlad, da je on bio kralj naše zemlje. Bio je vrlo tužan i nesrećan što se nije vratio u Jugoslaviju. To sam znao. Moji roditelji nisu živeli samo u jednoj zemlji, već su se selili. Nijedna država nije htela da im da stalni boravak zbog političkog odnosa sa Jugoslavijom. Bilo je to teško za njih, ali i za mene, pošto sam morao da se školujem, pa sam ostajao u internatima. To mi je u stvari omogućilo da u ranoj mladosti imam uobičajen život, kao i moji vršnjaci koji su takođe bili u internatima, na školovanju. Polako sam učio o istorijskim činjenicama, ali i saznavao van škole štošta o situaciji u našoj zemlji. Postao sam svestan realnosti: u tim uslovima partijske diktature nema nikakve šanse za povratak Karađorđevića u Jugoslaviju. Zato sam gradio moj život. Posle školovanja radio sam u Velikoj Britaniji, u Brazilu, u Americi... Moj život je bio sasvim normalan, postavljen na osnovama vlastitog rada i rezulatata tog rada. I sada, ovde u Beogradu, moja porodica se sama izdržava. Sinove školujem od svog novca, a učim ih i da sami rade i da cene novac stečen radom.

S obzirom na to da sticajem okolnosti niste imali sreću da živite u porodičnom okruženju, koliko ste nastojali da Vaši sinovi, a posle Vašeg razvoda sa njihovom majkom, imaju taj osećaj porodične harmonije?

-Svakako da mi je to bilo veoma važno. Moja prva supruga je u vrlo srdačnim, prijateljskim odnosima sa mojom drugom suprugom. To je veoma lepo i veoma moderno. Katarina je kao majka mojim sinovima, ali oni imaju i dobar odnos sa svojom majkom Marijom de Glorijom. I za njih i za mene to je važno.

Koje su osnovne vrednosti kojima želite naučiti svoje sinove?

-Bitno mi je dzavrše školovanje i rade svoj posao sa diplomom, da imaju normalan život. Oni su veoma srećni što smo sada u Beogradu. Filip je trenutno tu, dok su Petar i Aleksandar zauzeti obavezama na univerzitetu. Filipu se ovde veoma dopada, naročito kada putujemo po unutrašnjosti, obilazimo krajeve i ljude. Letos su sva trojica bila ovde, ali kratko, jer su za vreme raspusta radili u nekoliko firmi, ali i u nekoliko prodavnica. Smatram to važnim za njihovu budućnost, da bi znali da cene rad, da znaju šta je dobro. Kada budu na odmoru dolaziće ovamo. Očekujem da ćemo se za Božić okupiti svi, da ćemo ga proslaviti ovde, na Dedinju, u domu naših predaka.

Kada ste ih obavestili o poreklu, o tome da ste Vi, pa time i oni, kraljevske loze?

-Polako, za vreme porodičnih okupljanja, ili kada smo posle prazničkih ručkova i večera zajedno listali knjige o našim precima. Na televiziji se često govorilo o našoj zemlji i oni su i to gledali i slušali, pogotovo otkako su na školovanju. Interesovalo ih je sve što se govorilo o situaciji u Jugoslaviji, interesovalo ih je šta je naša istorija. Sada smo, evo, govorili kako će za tri godine biti tačno dva stoleća od Prvog srpskog ustanka i kako će se to obeležiti. Sve ih to veoma zanima i nadam se da će bez ikakve presije, sa zanimanjem naučiti sve što je važno iz istorije naše zemlje, pa i porodice.

Koliko je Vaš sin Petar svestan da je on sledeći nosilac titule prestolonaslednika i da li ga to opterećuje?

-On je sasvim običan, realan mladi čovek. To što zna da ima titulu mislim da ga ne opterećuje. I on, kao svi u mojoj porodici, želi da vidi bolju budućnost našeg naroda.

Da li je Vas u mladosti opterećivalo i činilo nesrećnim što ste iz dinastije koja ne živi u svojoj zemlji i nema svoje mesto u svom narodu?

Oduvek sam vrlo ponosan što sam Karađorđević. Kada sam radio u Americi, radio sam pod svojim imenom – Aleksandar Karađorđević. Pitali su me često odakle je to prezime, da li je japansko. Ali, ja sam bio jedan običan čovek, koji je upravljao svojim životom. Sada sam u ovom dvoru, ali zato što sam to želeo. Da ja nisam hteo, niko umesto mene nije mogao odlučiti da li ću doći.

Kakvi su odnosi u porodici Karađorđević, među rođacima, sada kad je povratak u Jugoslaviju moguć i kada se očekuje povratak nasleđene imovine?

-Vidite, naša porodica, kao kraljevska, ima svoja pravila. To su pravila Doma Karađorđevića, koja su uspostavili još moj praded kralj Petar Prvi i moj deda kralj Aleksandar. Svi članovi porodice Karađorđević moraju da poštuju ta pravila. Mora postojati disciplina u porodici. Zna se i ko je starešina Kraljevskog doma i čija se reč mora poštovati. Dakle, među rođacima nema nikakvih problema, mi smo svi složni i saglasni, jer poštujemo ta porodična pravila.

Kakva je uloga Mici Lou u Vašoj porodici i u eventualnoj podeli imovine Karađorđevića, s obzirom da su je Vaš otac, a kasnije i Vaš stric Andrej, čija je supruga bila, odredili za izvršioca njihovih testamenata?

-Ona, Eva Marija, član je porodice Karađorđević. Kao i svi sa tim prezimenom mora da poštuje pravila familije. Postoji samo jedan starešina porodice, jedan prestolonaslednik. To da ona ima neka veća prava od drugih u porodici samo su nagađanja. Mi imamo naša pravila, ali i jugoslovenski pravni sistem, koji je za nas, Karađorđeviće, i naše nasledstvo u Jugoslaviji jedini važeći. Ti zakoni moraju se poštovati i po pitanju testamenta, kada ono bude aktuelno.

Vaša je želja da se sačuva jedinstvo imovine Karađorđevića?

-Svakako. To jedinstvo je naročito važno kada je reč o celini dedinjskog kompleksa, koji treba sačuvati kao nacionalno blago za budućnost, za nove generacije. Ne želim da se ijedan predmet koji je autentičan odavde iznese i otuđi. Ne zbog mene, već zbog discipline očuvanja nacionalnog i istorijskog kompleksa, koji treba da bude dostupan narodu.

O životu Vaše babe po ocu, kraljice Marije, u Londonu, malo se kod nas zna. Da li ste je u detinjstvu viđali?

-Naravno. Živela je u jednom apartmanu u Londonu. Zapamtio sam je kao toplu, srdačnu osobu. Posećivao sam je dosta puta, bio sam tada jedino njeno unuče.

Neostvarena želja Vašeg strica Tomislava je da naknadno ispuni njenu poslednju volju – da počiva na Oplencu pored svog kralja, svog supruga Aleksandra. Da li imate nameru da nešto učinite da se njene kosti prenesu sa groblja u Frogmaru, u blizini Vindzorskog dvorca, gde počivvaju članovi i bliski rođaci britanske krune, na Oplenac?

-Kako da ne. Sada imamo demokratsku vladu i moramo se izboriti da se napokon vrate i na Oplencu sahrane kraljica Marija, moj otac kralj Petar Drugi, princ Andrej, princ Pavle, princeza Olga i princ Nikola. To radimo mirno i sve mora da bude u redu.

Postoji tumačenje da prethodna vlast nije imala ništa protiv vraćanja posmrtnih ostataka kraljice Marije na Oplenac, već da je problem u tome što u Engleskoj ne postoji zakon koji bi dozvolio ekshumaciju potomaka njihove kraljevske porodice, kojoj je pripadala i kraljica Marija...

-Imam odličan kontakt sa engleskom kraljicom. Mislim da kada budemo spremni neće biti velikih problema da prenesemo kosti kraljice Marije na Oplenac.

Kakvi su Vaši kontakti sa ostalim monarhijama i uglednim ljudima u Evropi?

-Sasvim solidni. Često se srećemo sa drugim kraljevskim porodicama, jer smo sa mnogima od njih i u direktnom srodstvu, ili kumstvu. Recimo, moja krsna kuma je sadašnja engleska kraljica Elizabeta Druga. Pre dve nedelje moja supruga i ja bili smo kod princa Čarlsa na Haj Grouvu, gde je bilo puno gostiju, među njima i španska kraljica.

Koliko verujete u to da dolaze bolja vremena za nas u Jugoslaviji, s obzirom da promena vlasti nije donela za sada neke vidljive rezultate?

-Mislim da će polako doći bolji dani. Treba nam još strpljenja, jer ništa ne može naglo da se promeni na bolje. Danas je situacija u svetu veoma loša, posle 11. septembra. Svet ima veliki ekonomski problem, pa je time povećan problem i za našu zemlju. Sada moramo više raditi na tome da investitori stignu u našu zemlju. Imamo dobre i veoma iskusne ljude u vladi, ali moramo im dati podršku. U dobrim sam odnosima sa našom Vladom, i sa našim ministrima i drugim važnim ljudima. Bitno je da zajedno delujemo u inostranstvu. Svi smo mi ambasadori naše zemlje, tako da sve mora ići po dogovoru, sinhronizovano.

Kako vidite svoju ulogu i angažovanje u ovim uslovima?

-Nisam političar, ali želim dobar odnos sa svim političkim strankama. Hteo bih da sa suprugom i sinovima radim za bolju budućnost, da budemo tačka susreta, da pomognemo da dođe mnogo ljudi u Srbiju, da nađu svoj interes. Treba da dođu pre svega naši uspešni ljudi koji žive u inostranstvu, zatim i stranci koji žele da ulažu. Bilo je već ovde iz inostranstva nekoliko grupa industrijalaca i biznismena. Važno je da postoje ljudi kojima oni veruju, u koje imaju poverenje, jer samo tako oni mogu da se opredele da ulažu kapital u našu zemlju.

Očekujete li da će i dalje na Vaš poziv dolaziti, zbog ugleda koji uživate kod njih?

-Imam šanse da iskoristim svoje dobre kontakte u svetu i svoja prijateljstva, a poznajem i važne ljude u mnogim kompanijama. Oni moraju da dođu, ali naša vlada ih mora dočekati sa gotovim planovima i programima da takve goste uputi na prave adrese, u fabrike, u institucije. Na tome se mora što pre raditi. Mislim da i predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica i predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić mnogo rade na tom zadatku. Đinđić je nedavno bio u Vašingtonu. Mnogi žele da se sretnu sa Koštunicom i otvoreno razgovaraju o tome kako mogu da pomognu. Otkako sam se preselio u Beograd išao sam u nekoliko navrata u inostranstvo, kontaktirao sa uticajnim ljudima. Ipak imam utisak da nam sve ne ide dovoljno brzo, da moramo biti efikasniji i ubrzati put u bolje dane.