26. Decembar 2001.

 REPORTER

 Njegovo kraljevsko visočanstvo prestolonaslednik Aleksandar

Neću se obogatiti od Dedinja

Niko neće moći da kaže da Karađorđevići koriste dedinjski kompleks za svoj džep. Mi ćemo ovo koristiti za dobro naroda

Vladimir Radomirović

Pet meseci pošto se prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević sa porodicom uselio u dvorski kompleks na Dedinju, u kući koju su nekad koristili Tito i Slobodan Milošević još se oseća duh starih vremena. Na zidovima su jasno vidljivi tragovi prokišnjavanja (dok je Milošević u prizemlju pregovarao s Ričardom Holbrukom, na spratu je bila prava poplava), u policama s knjigama kralja Aleksandra i kneza Pavla uočljive su praznine, a na freskama u podrumskim prostorijama crveni se docrtana petokraka. Ipak, prestolonaslednik kaže da se konačno oseća kao kod kuće, mada ni sam još nije upoznao sve, na primer naziv (oštećenog) Pusenovog platna u predvorju. Srbiju i Beograd upoznaje polako, kaže da se druži "s narodom". Srpski mu je osetno bolji nego ranije. Uostalom, od čoveka koji govori engleski, francuski, italijanski, španski i portugalski, može se očekivati da uskoro potpuno savlada i srpski. "Sada kad živim ovde, sve je mnogo lakše, uzimam časove, dosta putujem, kontaktiram s ljudima", kaže. Razgovor je ipak vođen na engleskom.

Kad se danas osvrnete na svoju mladost, kakav Vam je utisak o njoj?

Imao sam mnogo sreće da dobijem dobro obrazovanje, da putujem po svetu. Naučio sam mnogo, video sam užase koje nam stranci mogu naneti, ali posetiti toliko zemalja, naučiti nešto o tradicijama, istoriji, fascinantno je. Takođe, stekao sam mnogo prijatelja.

Da li se još družite s ljudima koje ste upoznali u školama u Švajcarskoj, Britaniji i SAD?

Postoji udruženje učenika škole Le Rozej u Švajcarskoj, koju sam pohađao. Prošle godine smo išli na krstarenje za milenijum. Išli smo u Tajland, Maleziju i Burmu. Udruženje je iznajmilo brod, tako da ste tamo mogli da vidite ljude s kojima ste išli u školu, a koji su danas veoma uspešni. Nadam se da će oni investirati u Srbiji.

Kako ste upoznali svoju prvu ženu, princezu Mariju?

Upoznali smo se na jednoj zabavi u Portugalu, gde sam bio gost kralja Umberta od Italije.

Da li je to bila ljubav na prvi pogled?

Bio je veoma prijatan susret koji se razvio u ljubav i onda smo odlučili da se venčamo. Venčanje na jugu Španije bilo je veoma lepo, prisustvovali su budući kralj Huan Karlos sa suprugom Sofijom i britanska princeza Ana.

Da li ste još u kontaktu s prvom suprugom?

Jesam. Povremeno se čujemo telefonom, odnos je veoma dobar, i moja žena takođe ima odličan odnos s njom. Na kraju krajeva, njena tri sina su ovde i bitno je da se svi slažu. Radujemo se dolasku nje i njenog muža tokom 2002. Ona je dizajner enterijera, tako da će joj biti zanimljivo da vidi kuće, a njen muž, odnosno njegova porodica, bili su angažovani na restauriranju raznih zgrada, tako da će biti interesantno da čujemo i njegovo mišljenje.

Da li imate prijatelje u evropskim kraljevskim kućama?

Imam prijatelje i u kraljevinama i u republikama. Mislim da je prijateljstvo bitno.

U kakvom ste odnosu sa princom Čarlsom?

U veoma prisnom. Upoznali smo se na mojoj poslednoj godini u škotskoj školi Gordonston i od tada smo prijatelji. Pre oko mesec dana bili smo kod njega u Hajgrouvu kod Londona. On je dao i humanitarnu pomoć za Jugoslaviju, a njegova fondacija nam je pomogla korisnim savetima. Princ Čarls je veoma draga osoba koja je imala težak život, prema kojoj mediji nisi bili korektni. Mislim i da je Kamila, koju poznajemo nekoliko godina, divna osoba. Da je tužila sve novine koje su objavile laži o njoj, bila bi milijarder. Ali, ona je mudra.

Da li se Vaši sinovi druže s prinčevima Vilijamom i Harijem?

Ne, ranije, dok su bili mlađi, viđali su se, ali sada je svaki od njih na drugom univerzitetu širom sveta.

Na kojim su univerzitetima Vaši sinovi?

Dvojica su u Sjedinjenim Državama, jedan u Londonu. Najstariji, Petar, studira umetnost, grafički dizajn. Sada je za to počeo da koristi kompjuter. Koliko čujem od njega, softver se menja svake nedelje. On je jednu godinu odslušao u Londonu, i onda se prebacio u SAD. Nedavno je bio ovde za slavu i pričao nam o tim komplikovanim stvarima. Filip studira hispanistiku u Londonu i voli istoriju i putovanja. Njegov brat blizanac Aleksandar studira komunikacije i medije u SAD. Vidite, svi su odabrali potpuno različite stvari.

Niste uticali na njihov izbor?

Imali su potpunu slobodu da izaberu šta god hoće. Sva trojica su radila tokom letnjih raspusta. Sada će nam ponovo doći za božićne praznike i biće ovde u januaru. Trenutno su u Španiji. Filip je bio u Beogradu nekoliko nedelja i studirao je preko i-mejla. Veoma moderno.

Kada sva trojica budu u Srbiji u januaru, šta ćete prvo zajedno uraditi?

Oni su, naravno, slobodni da rade šta žele, ali ima nekih obaveza koje moraju da ispune. Kad su Petar i Filip bili ovde za slavu, prisustvovali su prijemima i osvećenju dvorske crkve. Ono što je najbitnije jeste da treba da se druže s mladim ljudima i verujem da će to u januaru i raditi. Filip, koji je ovde bio najduže, stalno Petra i Aleksandra obaveštava šta je video i naučio. Oni su veoma prirodna deca.

S kime se Vi u Beogradu družite?

S narodom. Ne bih mogao da kažem ko su mi prijatelji, jer je ceo narod moj prijatelj. Na prijemima koje smo organizovali, na kojima je bilo na hiljade ljudi, svi su bili veoma srdačni i druželjubivi. Svi su oni moji prijatelji. Naša je sreća što imamo na hiljade prijatelja. Ceo narod.

Da li su neki Vaši prijatelji iz inostranstva bili ovde?

Neki jesu, ali pošto je dvor tek sada spreman za goste, očekujemo da će ih sledeće godine biti mnogo više. Imali smo problema s vodom, mislimo da smo to sredili. Ponekad napolju pukne cev, ili imamo problema s grejanjem, ali sve je bolje nego ranije i spremni smo da u novoj godini dočekamo mnogo prijatelja iz inostranstva. Brine me ipak što se reforme ne sprovode dovoljno brzo i što potencijalni investitori ne bi imali zakonsku zaštitu. Mi u vladi imamo izuzetne stručnjake, ljude koji su imali velikog uspeha u inostranstvu, ali njima smeta nedostatak reformi i svađe unutar koalicije. To je vrlo tužno, pogotovo što u Srbiji ima mnogo talenta i volje, kao i neverovatnog strpljenja. To je zadivljujuće.

Znam da Vam je dadilja bila Irkinja. Da li se sećate priča koje Vam je pričala?

Sve što znam jeste da je nisam sam izabrao. Izabrali su mi je roditelji. Bila je veoma dobra žena i vodila je brigu o meni u Njujorku, tu sam je poslednji put video, negde 1952. Znam da je bila veoma pažljiva, znala je kakvu odgovornost ima. Moji roditelji su bili veoma zauzeti. Kasnije sam saznao da je otišla u jednu grčku porodicu, to su naši prijatelji, i čuvala njihovog sina koji danas živi u Grčkoj.

S Ircima ste povezani i time što ste kao oficir britanske vojske službovali u Severnoj Irskoj. Kako ste se tamo osećali?

Vreme kad sam bio u Severnoj Irskoj bilo je veoma teško. To je bilo od 1969. do 1971, na vrhuncu Nemira. To što sam bio tamo i polako shvatao šta se događa sigurno je bilo osnova za Nemire za koje niko od nas nije znao da će se desiti na tako užasan način. Jasno je da ako ne poštujete sve, celu naciju, i ako ne poštujete sve one koji žive s vama, bilo kojoj veri ili etničkoj grupi da pripadaju, da ćete se naći u nevolji. Moraju se primeniti demokratske vrednosti. To što sam bio na službi u Severnoj Irskoj bilo je tužno iskustvo, ali i osvežavajuće iskustvo, pošto sam shvatio potrebu za poštovanjem ljudskih prava i demokratije.

Da li ste se tamo ili u zemljama Bliskog istoka, gde ste takođe bili kao vojnik, ikad osećali ugroženim?

Bilo je neverovatnih trenutaka. Na primer, 1969, pre nego što sam poslat u Severnu Irsku, bio sam u Libiji, u vreme kad je pukovnik Gadafi preuzeo vlast. To je bilo izvanredno iskustvo. Biti tamo kad se to desilo.

Da li ste se ikad uplašili za sopstveni život?

Bio sam vojnik, profesionalac... Ogromno iskustvo je bilo predvoditi ljude s raznih strana, različitog porekla. Bilo je tu ljudi sa zaista neverovatnih biografijama, i vi ste morali da ih spojite u jedinstvenu grupu. To je iskustvo koje mi je kasnije pomoglo u poslu, ali čak i u običnim stvarima.

Kako ste postali vojnik?

To je porodična tradicija. Kao što znate, Karađorđe je bio, rekao bih, samouki vojnik, junak za ovu zemlju. Njegov unuk, kralj Petar Prvi bio je izuzetan vojnik, bio je junak u francuskoj vojsci, a i kad je postao kralj, iako je bio već star, zanimao se za vojsku, povukao se s njom u Prvom svetskom ratu, zajedno sa sinom Aleksandrom, budućim kraljem, koji je takođe bio veliki vojnik. Moj otac je izvesno vreme bio u ratnom vazduhoplovstvu, i iako je bio prilično mlad, naučio je da leti, tako da je i on na neki način bio vojnik. Tako da je i meni nametnuta ta tradicija - "treba i ti da budeš kao tvoj otac". Tako da sam to i uradio.

Da li Vam je u vojsci bilo lepo?

Jeste, bilo je to fantastično iskustvo, putovao sam po svetu, družio se, a ni život u britanskim oficirskim kasarnama nije bio neudoban. Bio je to dobar život, moralo je mnogo da se radi, ali je bilo dobro.

Bili ste i prvak britanske vojske u skijanju.

U tome sam uživao. Skijanje mi je jedan od omiljenih sportova. Imao sam sreće što sam dva meseca svake godine išao na skijanje s armijskim timom. Takmičili smo se s timovima ostalih vojski, ali i protiv pripadnika drugih vidova vojske - mornarice i vazduhoplovnih snaga. To je bilo zabavno, jer smo putovali po Švajcarskoj, Austriji i Francuskoj, gde su ta takmičenja održavana.

Da li još uvek skijate?

Da, samo što nažalost više nemam toliko slobodnog vremena. Voleo bih da odem na Kopaonik.

Kakvi su Vam kontakti s vojnicima garde koji obezbeđuju ovaj kompleks?

Mi smo kao nacija veoma srećni što imamo odličnu, veoma disciplinovanu vojsku. Ovi vojnici imaju ogroman zadatak da čuvaju ovo istorijsko nasleđe. Naši kontakti su izuzetno srdačni, oni su divni mladi ljudi, i mi ponekad popričamo s njima dok šetamo ovim kompleksom.

Šta je Vaš lični cilj u Srbiji?

Moj lični cilj je da putujem po zemlji, da sam vidim šta se dešava, kako ljudi žive. Bili smo u dosta bolnica, i tu vidite da talenat, ogroman talenat, postoji, doktori i sestre su divni, ali oni nemaju sredstava da leče ljude. Ili fabrike koje godinama ne rade, a radnici jedva čekaju da neko uloži, kupi akcije, da ima neki plan. Mi ovde živimo udobno, ali koristimo mogućnost da putujemo i vidimo stanje. To je bolno.

Vaš sin Filip se prehladio tokom nedavnog boravka u Beogradu. Da mu se stanje pogoršalo, da li biste ga odveli u neku beogradsku bolnicu?

Da, naravno. Doktori ovde su izuzetni.

Da li su i deca princeze Katarine bila ovde?

Da, ovde su svi dobrodošli... Znam na šta ciljate. Svi su dobrodošli, ali ima pravila. Vi sada sedite na nasleđu kralja Aleksandra, po odluci suda iz 1938. To je prosto, i mene podržavaju ostali članovi kraljevskog doma, potomci kralja Aleksandra. Mi smo ovde došli da dajemo, ne da uzimamo. Svaka porodica ima svoju disciplinu, a ova je porodica možda istaknutija zbog medija, ali postoje pravila. I ostali članovi Doma imaju svoju imovinu, za koju se nadam da će im biti vraćena, imaju i umetnine, ali ovo je kompleks od nacionalnog značaja, spomenik. I ovaj spomenik mora ostati nedirnut. Ništa ne sme da se menja, čak ni ja ne smem da uzmem i iznesem nešto. Moja je dužnost da vidim kako ovaj kompleks može da funkcioniše dobro. Ovde su već bili neki članovi porodice, a mnogi će doći za Božić. Sve ćemo ih toplo primiti.

Da li će Vam oni pomoći u održavanju kompleksa?

Trenutno se dogovaramo o tome kako da kompleks upotrebimo u korist naroda i ima ideja o kojima još pričamo. Neki članovi porodice su veoma uspešni u biznisu i oni bi voleli da ovde uspemo. Ovo bi mogla da bude snažna tačka okupljanja. Ali, šta god da uradimo, mi se nećemo materijalno obogatiti na ovom kompleksu. Niko neće moći da kaže: "Evo, Karađorđevići koriste dedinjski kompleks za svoj džep." Mi ćemo ovo koristiti za dobro naroda.

Šta je Vaše najveće bogatstvo?

Ne znam. Režim je stalno govorio kako ja imam ogromno bogatstvo, ali ja ga nisam našao. Morao sam sam da zarađujem za život, i imao sam sreću da mi dobro ide. Najveće blago je ipak povratak kući, tamo gde su mi živeli i otac i deda.

Da li volite sami da kuvate?

Da, obožavam, i to posebno ćevapčiće kad imam vremena za to. Ali volim i italijansku hranu, kao i kinesku i japansku kuhinju. Moram reći da mi, u Srbiji, imamo izuzetnu hranu. Jednom smo moja žena i ja išli na pijacu i impresionirani smo ukusom voća i povrća. Ono nije ni nalik zapadnom plastičnom povrću.

Kažete, bili ste na pijaci. Da li često izlazite?

O, da, često šetam. Nisam kao neki drugi ljudi. I lepo je, veoma lepo.

bbbb