JEFIMIJA, Decembar 2001.

DIVIM SE SVOM MUŽU

Desi se šta treba da se desi i mi, zapravo, nemamo mnogo kontrole nad tim. Verujem u sudbinu i veoma sam srećna što sam ga upoznala. Teško mi je da se naljutim na njega. On je tako sladak i ima toliko smisla za humor da kada vidi da sam se ja naljutila, pokušava da me nasmeje – kaže Princeza Katarina

Ona nas odmah osvoji osmehom, neposrednošću. Iza ženstvenosti je sakrila svoju snagu i energiju. Kaže da veruje u sudbinu, ali brzo shvtimo da vrlo dobro upravlja njome. Nedavno, tačnije 13. novembra napunila je 58 godina. Kći Roberta i Ane Batis, Katarina je, posle školovanja u rodnoj Atini, nastavila da uči u Lozani. Živela je u Australiji, Africi, Americi, a na univerzitetima u Denveru i Dalasu studirala je biznis. Iz prvog braka ima dvoje dece i četvoro unučadi. Posle razvoda, Katarina je upoznala NJ.K.V. prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića 1984. godine u Vašingtonu. Venčali su se 21. septembra 1985. u Londonu. Kum im je bio NJ.K.V. grčki kralj Konstantin, a stari svat NJ.K.V. Kraljević Tomislav, stric prestolonaslednika Aleksandra II. Od tada, kada kaže naš narod, ona misli na Srbe.

Krajem novembra, u njenom novom domu, u Starom dvoru, molimo je na početku razgovora da se priseti poznanstva sa svojim suprugom. Pitamo je da li pamti šta joj je rekao, šta je osećala.

"Upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja na ručku, a oni su namestili da sednem pored njega. Bila sam tek mesec dana razvedena posle braka koji je trajao dvadeset godina. U tom trenutku nisam ništa htela osim da budem slobodna. Imala sam 19 godina kad sam se udala, bila dve decenje u braku, imala sam dvoje dece i rekla sam sebi da ću malo da se odmorim. Moja ćerka, koja je u tom trenutku imala 17 godina, bila je veoma zabmuta za mene zato što ću prvi put biti sama. Nekoliko dana pre te večere objašnjavala mi je šta ljudi osećaju kada se zaljube.

Ja sam joj rekla da stariji, zreliji ljudi tako ne osećaju. A ona mi je pričala kako će mi, kad se zaljubim, igrati leptiri u stomaku, da će mi se tresti noge i da ću se osećati smešno... Sve sam to saslušala. l onda, tokom ručka, pomislila sam da se razbolevam. Osećala sam sve one simptome o kojima mi je govorila, ali ja ih nisam odmah povezala i pomislila sam: dobro, možda sam se prehladila, mada sam, inače, vrlo zdrava osoba. Setila sam se ćerke i rekla sebi: Ovo je ljubav.  Bila sam toliko uplašena, toliko nervozna, da sam htela da krenem odmah posle ručka, da pobegnem od osećanja koje me obuzelo. l moj budući muž me je ispratio i pitao da se ponovo vidimo. Odbila sam, on me je zvao neko vreme i konačno sam pristala da se još jednom vidim s njim. Mesec dana sam se držala, ali više nisam mogla da spavam, nisam mogla da mislim, osećala sam se kao biljka. Shvatila sam da ne mogu da se borim protiv toga, da je to jače od mene, da je to možda sudbina, danas zaista u to i verujem. Desi se šta treba da se desi i mi, zapravo, nemamo mnogo kontrole nad tim. Sada verujem u sudbinu i veoma sam srećna što sam ga upoznala. U početku sam bila uplašena misleći: On je princ. Ja sam realistična osoba i ne verujem u bajku o Pepeljugi, ali moj suprug je bio realističniji, sa nogama na zemlji više od bilo koga u mom životu. Bio je šarmantan, snažan i osećajan u isto vreme, i veoma brižan i divan čovek, i bila sam zaista iznenađena i srećna kada sam videla koliko on bogatstvo nosi u sebi".

Šta Vas je najpre privuklo njemu, koje njegove osobine danas najviše volite?

"Najbolje kod njega je poštenje. Veoma je iskren i svestrano obrazovan. Uz to, on je veoma topla osoba. Ja volim sve to. Obično naiđemo na jednu takvu osobinu kod neke osobe, ali on ih ima sve i zaista je jedinstven. On je šarmantan i zaista veliki čovek, ali ono što me zaista impresioniralo to je njegova ljubav prema ljudima. Ponaša se kao čovek koji ima misiju u životu. Bilo je dirljivo čuti ga kako objašnjava da više od bilo čega u životu želi da dođe u Jugoslaviju, da pomogne svome narodu i živi sa svojim narodom. Većina ljudi ne zna šta hoće u životu i kakav im je cilj, ali on nikada nije imao nikakvu dilemu. Znao je šta je želeo i imao je svoj cilj".

Šta je to zbog čega se ljutite na svog supruga?

''Teško je naljutiti se na njega. On je tako sladak i ima toliko smisla za humor da kad vidi da sam se ja naljutila, pokušava da me nasmeje. Zaista ne mogu da se setim ničega zbog čega se ljutim na njega. Samo okolnosti i pojedine situacije me ljute, ali to nije vezano za njega. On ima više strpljenja i tolerantniji je od mene. Ja sam nestrpljivija da se stvari srede ili urade, a on razmišlja logično, sa više zdravog razuma, do detalja. Želi da čuje predloge i sugestije, sve to prođe kroz neki njegov filter, a na kraju ipak sam donese odluku. l ja mu se divim zbog toga".

Udajom ste uz svog supruga dobili i njegovu trojicu sinova. Koliko Vam je to predstavljalo problem?

"To nije problem, to je blagoslov. Imati takvog muža i takve sinove, to je divno. Kada smo se venčali, blizanci Filip i Aleksandar su imali samo 18 meseci, a Petar je imao tri i po godine. Bila je to velika odgovornost, ali ja sam osećala kao da su moji i oni su posle nekoliko meseci počeli da me zovu mama. l danas me tako zovu. Ne mogu da zamislim život bez njih. Jednom se desilo nešto veoma zanimljivo. Kućnoj pomoćnici sam rekla da treba da spakujemo prtijag dečacima, jer idu da vide majku koja živi u Španiji. Ona me je pogledala i počela da plače. Upitala me: Šta to kažete, nemoguće je da vi niste njihova majka? Bila je s nama toliko meseci i nije primetila. Nije mogla to da prihvati, bila je veoma pogođena zbog tog saznanja. Rekla je: Ja ne želim da verujem u to. Ja ne mogu to da prihvatim, To nije moguće.

Inače, mi smo veoma bliski prijatelji sa Aleksandrovom prvom ženom, mi idemo njoj, ona dolazi nama u posetu, mi smo jedna velika porodica. Rekla sam dečacima: Vi ste sretni, imate dve mame. Ona se udala i ima dve ćerke, ali važno je da smo svi zajedno i da smo civilizovani. Najvažnije je osloniti se na svoju porodicu ako se čoveku dogodi da ne može da se osloni na svoju otadžbinu. Dok smo svi zdravi i dok održavamo dobre odnose, bićemo srećni. Moje drugo dvoje dece živi u Americi, u Njujorku. Moj sin Dejvid je stariji od ćerke i upravo se razveo. Moja ćerka Alison je udata i ima četvoro dece - Amandu (15), Stefani(14), Nikolasa (12) i Majkla (9). l ja sam veoma srećna. A jedva čekam da postanem baka i od moje trojice sinova. Nadam da će se oženiti Srpkinjama ili Grkinjama. To nam je u tradiciji. Otac i deda moga muža ženili su se Grkinjama. To je sudbina".

Kako biste opisali svoj ulazak u visoko društvo kojem Vaš suprug pripada po svom poreklu, po svojoj "plavoj krvi"?  Koliko Vam protokol koji morate da poštujete predstavlja zadovoljstvo, da li Vas ponekad zamara?

"Bili bismo veoma sebični kada bismo smatrali da je to samo zadovoljstvo. Niko ne treba da pomeša blagoslove sa zadovoljstvom ili nezadovoljstvom. Trebalo bi da bude veoma srećan onaj ko ima muža kao što je moj, što zahvaljujući njemu može da bude na svim mestima gde je i on. Ljudi vole moga muža, kod svih svojih rođaka je dobrodošao. Mi se uzajamno posećujemo, boravimo kod svih njih, u svim dvorovima. Kada je moj muž punio pedeset godina, htela sam da mu priredim rođendansku zabavu. On je u to vreme bio veoma tužan zbog problema u kojima je bila njegova zemlja i nije hteo nikakvu zabavu. Rekla sam mu: Slušaj, samo jednom puniš 50 godina, nema reprize. Molim te, hajde da probamo da to proslavimo. Svi znaju da život ide dalje i da ništa tu ne može da se uradi. Šta drugo možemo da uradimo osim da podržimo ljude. I on se složio. Nije hteo sam da se oko toga angažuje, sve je prepustio meni. l tako, napravili smo rođendansku zabavu u Londonu, u hotelu Kleridž, gde se on rodio. Bilo je 400 gostiju, od kojih je stotinu iz kraljevskih porodica. Svi kraljevi i kraljice, uključujući kraljicu Elizabetu od Engleske, koja je njegova kuma. Bio je zapanjen. On je toliko skroman, toliko dobar i toliko jednostavan da se pitao šta se to desilo, otkud svi ti ljudi... Bio je tu impozantan broj gostiju: kongresmena, senatora iz Amerike, Francuske, svi su pristigli sa raznih strana sveta. Doživela sam to i kao divan poklon, izraz ljubavi koju ti ljudi gaje prema njemu. Sinovi su održali govor ocu u čast. Kraljevi i kraljice su se sami služili sa stolova gde su bila servirana jela, jer svi su oni kao jedna velika porodica. Bilo je stvarno neverovatno. Orkestar je svirao i igralo se. Divno. Još jednom je to bila potvrda naklonosti mnogobrojnih prijatelja prema mome mužu".

Koliko razumete Srbe i njihov mentalitet, koje naše nacionalne osobine su Vam bliske, koje ne razumete?

''Pošto i sama dolazim sa Balkana, primećujem veliku sličnost u karakteru ličnosti, hrani, kulturi... Zato ne mogu reći da neke odlike ovog naroda ne razumem. Mislim da smo mi svi ambiciozni i tvrdoglavi, svi želimo da budemo glavni u svemu, imamo vruću krv i jaka osećanja, kao što su suze, smeh, bes. Sve zajedno. Zato mislim da sličnosti zapanjuju, ogromne su. Mnogo je više onoga što nas povezuje nego onoga što nas razdvaja. Grci i Srbi nikada nisu međusobno ratovali i uvek su gajili jaka osećanja jedni prema drugima. Recimo, kada sam nedavno bila u Grčkoj da proslavim svoj rođendan s roditeljima, koji su stariji ljudi, dala sam intervju za Antena-televiziju. Hteli su da razgovaraju sa mnom baš na moj rođendan. Bili su ponosni što sam došla da ga proslavim u Grčkoj i veoma su srećni što sam udata za Aleksandra. Tamo su mi postavili slično pitanje kao i Vi. Pokušala sam da im objasnim koliko sam zahvalna svojoj braći i sestrama Grcima koji su bili tako divni i koji su nas podržavali sve vreme sukoba, i još nas podržavaju. Kada ljudi u Grčkoj čuju da je neko iz Srbije, za njih je to brat ili sestra. Osećanja su veoma jaka. l ja sam ponosna na to. Na primer, kada je bio zemljotres u Grčkoj, mene su Srbi zvali da mi kažu: Idi, molim te, ili idite, molim vas, u Grčku da pomognete Grcima, oni su bili tako dobri prema nama. l naravno, ja sam otišla da pomognem Grcima. Otišla sam i u Tursku, jer mi smo susedi i moramo da budemo zajedno, ne možemo se izolovati. Mi smo deo jednog velikog naroda. Ova planeta je mnogo manja nego što ljudi misle i moramo se međusobno slagati. To je jedini način da uspemo ekonomski i u svakom drugom pogledu. Tako što ćemo se slagati, bez osvete, sa dobrim osećanjima. l brigom. Mislim da je potrebno više pažnje u našim životima. Da pazimo jedni druge, da vodimo računa jedni o drugima. Čini mi se da nema dovoljno međusobne brige. Ne mislim između Grčke i Srbije, jer tu postoje jake veze, nego u svetu uopšte. Ljudi ne bi trebalo da vode računa samo o sebi, već da brinu i o drugim ljudima. Mi smo svi Božja deca".

Bili ste u prilici da objašnjavate svetu ko su Srbi i da nije tačna medijska slika koja je stvorena o njima poslednjih deset i više godina. Kojim ste se argumentima koristili?

"Ljudi nas nisu poznavali. Nisu znali našu istoriju, nisu znali odakle dolazimo. Oni su došli u našu zemlju misleći da nam pomažu, a, zapravo, nisu nas razumeli. l slika koju su stvorili o nama bila je nepravedna. A nisu nam dali šansu da istina izađe na videlo. Tako je moj muž, kome sam se divila sve vreme dok su trajale nevolje u Srbiji, putovao po svetu i pokušavao da objasni ljudima koliko je poseban naš narod, govorio je da se ne može kriviti 11.000.000 ljudi zbog nečeg što je radilo njih 50.000. Govorio im je: Morate to da razdvojite. Naš narod je divan. Naravno, svuda ima onih za koje se ne može baš reći da su anđeli, i mi ih imamo. To ne znači da svi treba da ispaštaju. To su bili glavni argumenti. Oni koji su govorili ružno nisu imali nikakvu predstavu o nama i žalosno je što nisu našli vremena da nešto pročitaju i razumeju o čemu je reč pre nego što izgovore optužbu.

Mislim da se sada javno mnjenje promenilo. Mnogo je bolje. Zato bi trebalo da pokažemo veće zajedništvo, da se bolje organizujemo. Tako bismo sve naše slabosti mogli da pretvorimo u sopstvenu snagu. Samo pod uslovom da radimo zajedno''.

Humanitarni rad kojim se bavite predstavlja veliki deo Vašeg životnog angažmana. Koliko Vam u tome pomaže povezanost s pripadnicima "plave krvi" u Evropi?

"Pre svega, moj humanitarni rad je postao ceo moj život zato što smo moj muž i ja od onih koji daju, a ne od onih koji uzimaju. Tako smo srećniji. Humanitarni rad je postao moj život. Sećam se kad su Filip, Aleksandar i Petar jednom odvojeno davali intervjue. Na pitanje: Recite nam nešto o svojoj mami, svi su tužno rekli da je mama po ceo dan u fondaciji i pomaže ljudima u našoj zemlji. Svaki od njih je to rekao i to je u redu, jer je istina. To je ono što ja radim. Ne volim kad vidim da ljudi pate. Ne samo naši, već bilo koji ljudi. Naročito u slučaju nepravednog ispaštanja našeg naroda koji to nije zaslužio. On se samo našao usred iednog tragičnog sukoba.

Moj muž i ja smo za tu svoju borbu dobili dosta podrške od članova ostalih kraljevskih porodica. Mislim da niko u našoj zemlji ne može ni da zamisli kakve sve veze on ima širom sveta. Gotovo da nema toga koga ne može da pozove telefonom i zamoli za pomoć kad je u pitanju naš narod. To je sjajan zalog za zemlju, za narod, za budućnost, a posebno za našu ekonomiju".

Danas ste Vaš suprug i Vi u Starom dvoru, u svojoj novoj kući. Da li Vam nedostaje život u Londonu, prijatelji?

"Ovaj život je san koji je moj muž sanjao celog svog života. Ne postoji ništa što nam ovde nedostaje. Svih proteklih godina smo radili na tome da dođemo i živimo s našim narodom, da pomognemo našem narodu i sada, kada se san ispunio, kako bismo mogli da tražimo više? Dobrodošlica koju primamo svakog dana ispunjava naša srca. Imali smo jedan veoma zahtevan život, ali mi se ne žalimo, jer smo srećni što smo kod kuće. A što se tiče toga da li nam nedostaju prijatelji i dom u Londonu, London nikada nije za nas bio dom. On je bio kao privremeni most, napravljen da bi nas doveo ovde, našoj kući. Mislila sam da imamo dom u Londonu dok nisam došla ovde. l kada smo stigli, kada sam videla kako se Aleksandar oseća, kako je pun emocija i kako je ispunjen, sada znam šta, zapravo, znači imati dom. Nikada neću zaboraviti našu prvu noć ovde, kada smo konačno zatvorili vrata i otišli u našu sobu. Aleksandar je legao u krevet, podigao pogled i pričao je sa svojio ocem. To je bilo neverovatno. Razgovarao je s njim na srpskom: Tata, vidi me, ja sam u našoj kući, tata, vidi me, ja sam ovde. Nadam se da si ponosan na mene. Ja sam ovde da služim narodu kao što si ti želeo. Srećan sam što će naša deca odrasti među svojim ljudima, što nisu morala toliko da čekaju na to. Tata, tata, ja sam ovde u našoj kući, tata, tata... On ga je zvao. Skoro da je čekao da ga on pogleda odozgo... Bilo je za divljenje to njegovo obraćanje ocu. Nikada neću to zaboraviti. Nije bilo ni mene, nikoga. Bili su samo njegov otac i on. Divno. Ta prva noć je bila neverovatno nabijena emocijama, l onda, sledećeg dana, svaki put kada bi ugledao stolicu, kauč, Aleksandar bi govorio: Moj tata je ovde sedeo, moj tata je ovo dodirivao... Bilo je tako dirljivo, samo je šetao i gledao, i šetao, gledao i suze su mu se slivale. Znam koliko mu je bilo teško".

Da li savetujete svog supruga kad je reč o problemima koji se tiču politike? I da li Vas on tada posluša?

"Ja sam užasna kad je u pitanju politika. Pre svega, ja sam čovek iz naroda i volim da pomažem ljudima. A kada neko voli da pomaže ljudima, on nema vremena ni za šta drugo. Za mene je najvažnije da učinimo sve kako bismo živeli u miru, da stvaramo a ne da rušimo, da volimo a ne da mrzimo. l da zahvalimo Bogu što nam je dao ovaj divan život. Ratovi su najveći greh, to je zaista sebično.

Kad je reč o uticaju na Aleksandra, moram reći da na njega nije lako uticati, čak ni kad je o meni reč. Drugo, ja ne znam dovoljno o politici, tako da mi o tome skoro i ne raspravljamo. On veoma podržava našu vlast i sve one koji zaista žele demokratiju u našoj zemlji. To i jeste naš cilj, da pružimo podršku našoj vlasti i pomognemo im da urade pravu stvar za naš narod, jer su ljudi najvažniji. Naravno, ako iko povređuje naš narod, on će vrištati. On je kao otac koji neće dozvoliti nikome da takne naš narod. Pouzdano znam da on nikada neće dozvoliti da se desi ono što se desilo pre. Nikada! On je u stanju mnogo da učini kako bi zaštitio svoj narod. l ja sam zbog toga veoma ponosna na njega”.

Kako se snalazite u ulozi domaćice? Kako izgleda Vaš dan u Starom dvoru?

"Ovo je, uglavnom, bilo zatvoreno mesto. Kao zabranjeni grad. Otvoriti dvor nije lako. Tu ima problema kad je reč o samoj zgradi: pukotine, voda, prozori, vrata, grejanje... Takođe, trebalo je doneti stvari neophodne za svakodnevni život. Moj muž bi hteo da ovo bude otvoreni grad, pa želi da primamo ljude što pre. Kao što znate, priredili smo dosta večera, prijema. Ja zaista nemam mnogo vremena da bih radila bilo šta, skoro ništa, pored angažovanja u humanitarnim akcijama. One oduzimaju najveći deo mog vremena. Jer ja sam odlučna na nabavim opremu za bolnice, da se postaram da bolesnici imaju dobro grejanje u bolnicama - to je ono na čemu sad radim. Da ima hrane i ćebadi i da je svima udobno tokom zime. Moj muž obavlja crown jobs, a posebno ga zanima da našoj zemlji dobro krene kad je o ekonomiji reč. Sa dobrom ekonomijom imaćemo manje problema u državi. Obilazimo dečje ustanove i bolnice, i naše ljude širom zemlje. l to radimo gotovo svakog dana. Tako, između poseta van zemlje, humanitarnog rada i uspostavljanja veza da se dobije pomoć i prosledi ljudima... prolaze moji dani, Zajedno sa ministarkom za socijalna pitanja Gordanom Matković, sa ljudima iz Ministarstva zdravlja, sa predstavnicima nevladinih organizacija, dogovaramo se kako da rešavamo socijalne probleme, jer moj cilj je da NGO i sve agencije Ujedinjenih nacija zajedno rade za dobrobit naše zemlje. Moja briga za mlade zapravo je briga za našu budućnost. Tinejdžeri su u našoj zemlji proveli veći deo života u ratnoj situaciji. Želela bih da drugi deo njihovog života bude srećan, da se dobro spreme za budućnost. Svi imamo obavezu prema svojoj deci da im obezbedimo dobar život. Da mogu da odrastu i budu ponosni na svoju zemlju i na sebe. l da steknu samopouzdanje, što je veoma važno".

RADMILA STANKOVIĆ

Moji prijatelji dolaze da investiraju

Od 17. jula 2001. NJ.K.V. prestolonaslednik Aleksandar II sa porodicom živi u Kraljevskom dvoru. Poznatiju kao Stari dvor, tu porodičnu kuću je kao svoj letnjikovac sazidao njegov deda Aleksandar I, a tu je živeo i njegov otac Petar II Karađorđević. Razgovaramo upravo u kraljevom kabinetu, kako se zove radna prostorija njegovog dede, kojom dominira veliki radni sto i biblioteka. I crtež Petra II Karađorđevića, koji je prestolonaslednik doneo iz Londona.

Kaže nam da je Filip, jedan od blizanaca (19), koji studira hispanistiku na jednom britanskom univerzitetu, trenutno u kući, a Aleksandar je u Americi na studijama komunikologije. Najstariji sin Petar (21) takođe studira u Americi i on je, inače, princ naslednik., kako stoji u poretku linije nasleđivanja. Na neuporedivo boljem maternjem jeziku no kad je pre desetak godina prvi put došao u Beograd, naš sagovornik prestolonaslednik Aleksandar II kaže: «Prvi put sam u kuću ušao u decembru 2000. godine, ali samo na nekoliko sati. To je bilo veoma zanimljivo. Sada, kada smo se uselili, trebalo je osposobiti kuću za stanovanje. Jer tu dvadeset godina ništa nije rađeno. Polako sve dovodimo u red. Ja sam zaista srećan što živim ovde i što svake nedelje idemo na put po Srbiji. Tome se posebno radujem».

Piramo ga hoće li njegovi prijatelji iz sveta dolaziti u Beograd. «Naravno. Sada kada imamo grejanje i toplu vodu, mogu slobodno da dođu. Moji prijatelji će doći da vide kako ja živim, ali da vide i kako živi srpski narod. Takođe, oni imaju interesa da ulažu u našu zemlju i neki od njih će doći već u januaru ili februaru».

Znamo da voli da skija, bio je šampion britanske vojske u skijanju 1972. godine, a sada se raduje stazama na Kopaoniku. Kad ugrabi vreme, gleda televiziju. «Imamo dosta programa i to je dobro. Uglavnom gledamo vesti i tako se veoma dobro informišem. Gledam i intervjue, kojih ima dosta. Mislim da imamo zaista dobru televiziju». Kaže da mu je žao što je naša zemlja poslednja u kojoj su otpočeli demokratski procesi i da smo zbog toga u zaostatku kad je o Evropi reč. «Znam koliko su nas uništile dugogodišnje sankcije i, na kraju bombardovanje. Izgubili smo mnogo godina i zato mi je stalo da počnemo brže da se razvijamo, da što pre stigne pomoć, da naš narod više ne pati zbog siromaštva, zbog lošeg stanja u zdravstvu».