“SRPSKA REČ” 16.01.2002.

NJ.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II Karađorđević

KRUNA NIJE MOJA DA JE DAJEM

Odnose između Srbije i Crne Gore “ne posmatram kao raspad savezne države, već kao tragični finale poništenja nečega što je vekovima bio zajednički san i svest o sudbini. Onaj koji je taj san uspeo da uništi, poseduje dar za zlo koji je nadljudski. Žalim, veoma žalim što sam svedok vremena u kome je moguće da zavet džinova ruše sitne strasti i jadne duše”.

Kako ste se osećali kada ste ulazili u Stari i Beli dvor, i kako se osećate danas, znajući kakvu istoriju oni kriju i šta se sve u njima i s njima događalo od Drugog svetskog rata naovamo?    

Osećam se kao čovek koji otkriva sopstvenu prošlost. Tu ima misterije, ima pomalo jeze, i ima mnogo blistavih emocija.

Mislite li da je dogovor-ugovor o korišćenju dvorova, koji je aktuelna vlast ponudila Vašoj porodici, dovoljno pošten. Da li se, iskreno, u Vašoj kući osećate kao domaćin ili ipak kao podstanar?

Svrha pomenutog dokumenta i nije bila da se ja osećam kao domaćin, nego da se pronađe decentna forma kako bih mogao da uđem u dom moga oca i dede dok se ne okonča proces vraćanja oduzetih prava. Ja veoma cenim taj gest i razumem složenost političih odnosa koji, kako se čini, nisu dozvolili da se čitava stvar razreši u jednom potezu.

ZAKON, MA KAKAV BIO

Kada će, po Vama, biti donet Zakon o denacionalizaciji? Zašto ste prihvatili da se vratite pre nego što je taj zakon donet?

Koliko ja vidim, zakon o denacionalizaciji će biti donet kada se postigne nužan politički konsenzus o tome. Uostalom, imovina je ljudima otimana na bezbroj načina, i nije logično očekivati da se to sve poništi jednim potezom pera. Kada pokušavate da ispravite ono što je kvareno sistemski, a ne slučajem ili neznanjem, onda dolazite u situaciju da vam najsloženiji slučajevi počnu da uslovljavaju rešenje i onih inače najjednostavnijih, i najlakših za rešavanje. Kod Kraljevske porodice postupak jeste bio jednostavniji, gledano idealno, jer je sve oduzeto jednim posebnim aktom, pa se sve moglo eventualno i vratiti jednim takođe posebnim aktom. Tamo, međutim, gde je delovao zakon, ma kako on bio nakazan, on je delovao kao opšta mera i izazivao veoma složen splet posledica, uslovljavajući da se i ispravljanju mora pristupiti putem zakona kao opšteg akta. Ja sam, ipak, optimista i verujem da je to na putu da bude sređeno.

S kakvim ste se praktičnim problemima susretali na samom početku Vašeg života u ovoj sredini. Da li Vaše ovdašnje "novo" prebivalište uopšte zadovoljava sve uslove za normalan život, kako te životne probleme rešavate i ko Vam i kako pomaže?

Postoji tu čitav niz problema, od kojih su neki trivijalni, u smislu da su tehničke prirode, pa do onih koji počivaju u dubini psihe. Život u dvoru nije isto što i život u bilo kojoj kući. Ovde dom upravlja onim koji u njemu žive mnogo više no što se to daje zamisliti. U tome je zaista potrebno imati pomoć. Moj glavni pomoćnik je moja supruga, ali tu su i moji saradnici, osoblje dvora, zaista mnogo vrednih i sposobnih ljudi kojima sam veoma zahvalan.

Šta je za Vas predstavljalo prijatno, a šta neprijatno iznenadjenje od trenutka kad ste postali "konkretan" gradjanin-državljanin ove zemlje?

Sve je prijatno u svojoj otadžbini, ali postoji, naravno, i ono što je manje prijatno. Nije prijatno kada shvatite kolike su dimenzije problema sa kojima se ljudi ovde susreću, sa kojima moraju da žive i da se hvataju u koštac. Ima mnogo starih navika, očekivanja da neko drugi sve reši, otpora da se sudbina uzme u sopstvene ruke. Ima mnogo birokratije i mnogo nesporazuma izmedju duha novog vremena i navika doba koje je umrlo.

TU KATARZU MORAJU DA PROĐU

Sada živite u okruženju koje (prema izbornim rezultatima čak oko trećine) čine i ljudi, sa porodicama i potomcima, koji su kao deo represivnog aparata starog komunističkog režima i lično učestvovali u izgonu Vaših predaka sa ovog tla, a posle II svetskog rata bili su nosioci antimonarhističkog raspolozenja na ovim prostorima. Iako su se vremena bitno promenila, imate li odnos prema toj činjenici? Za mnoge iz Vaše fizičke okoline Vaš dolazak predstavlja i krah njihove životne filozofije. Kako na to gledate?

Ima dosta istine u tome da je jedan broj ljudi moj povratak shvatio kao lični poraz. Koliko god da ja to razumem, jer je to ljudski, ipak je neobično videti sa kakvim se žarom i žestinom pokušava odbraniti neodbranjivo, dokazati nedokazivo, naknadno opravdati nešto što je po svakom, Božjem i ljudskom, zakonu bilo ne samo nepravda, nego i zločin. Ja nisam došao da se bilo kome svetim, niti da pozleđujem stare rane, a kamo li da otvaram nove. Ipak, ne prihvatam da se nasleđe jednog devijantnog ideološkog i političkog sistema predstavlja kao baština demokratije i građanskog društva. To jednostavno nije istina, i to je deo katarze kroz koju moraju da prodju i naslednici ideje koji su svoj ideološki san realizovali kao moru čitavog naroda, svojih sugrađana, i koji se danas prema sopstvenom učešću u tragediji koja nas je zadesila odnose kao prema tuđem čedu, u čijem začeću i održanju oni nisu imali nikakvog udela.

Kako na novu životnu sredinu gleda Vaša supruga, princeza Katarina, a kako Vaši sinovi? Koje su njene, i njihove, specifične zamerke?

Moja supruga deli moje poglede i moje nade. Mi smo dovoljno dugo zajedno, i zajednički pogledi i stavovi neminovno proističu iz takve vrste veze. Moji sinovi, pak, su mladi i moderni ljudi. Oni osmatraju, kritični su, imaju entuzijazma i ideja, ali su svesni koliko moraju da uče da bi razumeli ne samo ono što je na površini, već sve one skrivene tokove koji čine idiosinkraziju jednog naroda i jedne određene sredine. Ja zato insistiram na kvalitetnom školovanju, jer obrazovan čovek je čovek otvorenog duha, sposoban da uči i razume. Ako je ikada bilo vreme za to, sada je. Sa fascinacijom sam čitao konkursne prijave studenata završnih godina naših univerziteta koji su konkurisali za stipendiju Kraljevskog doma. Ima se tu šta videti, i ima se čemu radovati.

Da li ste, kao poslovan čovek, tehnički i na svaki drugi način u mogućnosti da obavljate poslove koje ste do sada obavljali i da održavate veze koje ste do sada imali?

Postoji tu priličan problem, sa kojim pokušavam da se izborim. Ne mogu vam ništa određenije reći, jer sam još uvek i sam u toku preispitivanja i uspostavljanja kontakata kako bih istražio mogućnosti da svoje kontakte i poznanstva u poslovnom i političkom svetu upotrebim na korist svih.

NISAM DEO TE PRIČE

Da li danas imate predstavu o tome koliki deo građjana Srbije ima pozitivan stav o Srbiji kao potencijalnoj monarhiji i da li na takav stav želite i imate mogućnost da institucionalno utičete?

Nemam nikakvo konkretno saznanje o tome, ali vidim nešto što je, po mom mišljenju, veoma bitno. Vidim, naime, da se veoma brzo širi krug onih koji opciju monarhije vide kao deo demokratskog paketa, a ne kao ideološku pretnju ili pseudo-političku floskulu koja svet deli na “progresivne” i “retrogradne”. To možda i nije čudo kada se uzme u obzir gde su nas oni “progresivni” doveli. Valjda je Milošević bio njihov partijski drug, a ne moj. Nije on nikao u okrilju monarhije, nego u školi onih istih lučonoša progresa koji su monarhiju proglasili za retrogradnu, i koji su do zadnjeg dana slavili pobedu nad njom.

Kada bi Srbija mogla postati monarhija? Da li je po tom pitanju neophodno raspisivanje referenduma, ili se može uspotaviti na isti način kao što je i ukinuta?

Postoji mnogo načina da se vaspostavi monarhija u Srbiji. Postoji samo jedan način na koji se to ne može uraditi, i na koji ja ne pristajem, a to je silom, podvalom i zločinom. To je način na koji je uspostavljena republika ovde, i ja neću  da budem deo te priče.

Poseban položaj imate na stranačkoj sceni Srbije. Paradoks je da Vam monarhistički nastrojen deo građana oštro zamera da ste se iz pragmatičnih razloga priklonili strogo antimonarhističkim strankama na čelu sa Demokratskom strankom. Istovremeno ste, tako barem izgleda sa strane, okrenuli leđa onima koji Vas najviše podržavaju, Srpskom pokretu obnove, na primer. Imate li komentar na takva razmišljanja?

Takvi komentari su pre svega proizvod nerazumevanja prirode monarhije. Monarhija nije stranačka stvar, nije stranačka imovina, i nije politička stranka. Ne može se Kruna stavljati u službu stranačkih interesa, čak ni onda ako je taj stranački interes na strani Krune. Ako bi bilo tako, onda bi Kruna bila takodje samo jedna stranka, i ništa više. Onda bi svaka pobeda Krune bila poraz nekog dela naroda. Mnogo sam puta ponavljao da je Kruna Kruna svima, pa i onima koji su protiv nje. Moja je politika uvek bila jasna: demokratija, jedinstvo, napredak, mir. Pozivao sam svakoga ko je hteo da čuje da se pridruži. Neki su došli, neki nisu. Krunu nisam unajmio nikome, nikome je nisam pozajmio, ona nije moja da je dajem, ona je izraz Božje promisli, i moje je da je čuvam da ne postane nešto što ne sme biti. Uzdam se da sam u tome uspeo.

SVEDOK VREMENA

Gde u svojim javnim nastupima vidite političku granicu preko koje ne smete ili ne želite da pređete da Vas ne bi svrstavali među jedne ili među druge? Vidite li u budućnosti priliku da se institucionalno uključite u politički život Srbije i na koji način biste se uključili?

Vidim mnoge mogućnosti, ali i mnoge opasnosti. Opasnosti se ne bojim, ali ih i ne prizivam bez potrebe. Tanka je linija koja deli nastup jedne institucije, pa i svake javne ličnosti, od direktnog involviranja u političkom životu. Za mene nije pitanje da li sam na ovoj ili onoj strani, nego da li mogu da pomognem narodu da nadje svoj put i svoju sudbinu ka miru i napretku. Ako mogu, tu sam, i neće me zaustaviti nikakve političke kurtoazije. Ako ne mogu, sigurno neću otežavati delovanje onima koji imaju šta da ponude i ostvare.

Može li član Krunskog saveta biti neko ko je antimonarhistički raspoložen?

Ne znam da je do sada bilo takvih slučajeva, ali bi teoretski i to moglo biti moguće. Ponavljam, meni nisu potrebni saveti nekoga koji će meni da ugadja, nego kvalitetan um i savet ljudi koji su gospodari svoje savesti. Verujem da takve ljude imam u Krunskom savetu.

Svedoci ste polaganog ali, čini se, sigurnog raspadanja savezne države. Kakav je Vaš odnos prema tom procesu? 

Ja to ne posmatram kao raspad savezne države, već kao tragični finale poništenja nečega što je vekovima bio zajednički san i svest o sudbini. Onaj koji je taj san uspeo da uništi, poseduje dar za zlo koji je nadljudski. Žalim, veoma žalim što sam svedok vremena u kome je moguće da se poništi zavet Svetog Petra Cetinjskog i Vladike Rada, i što je u tom vremenu moguće da zavet džinova ruše sitne strasti i jadne duše.

U deobnom bilansu SFRJ veliki broj ambasada podignutih za vreme Kraljevine Srbije postali su vlasništvo drugih republika, a ne Srbije. Kako na to gledate? Da li je aktuelna vlast morala da se usprotivi tome?

Ako je do sada proarčeno ono što je dobijeno na bojištu, diplomatskom polju, kulturnom jedinstvu, duhovnom zajedništvu, radu, ljubavi, što vas čudi što ostajemo bez zgrada diplomatskih predstavništava. Voleo bih da su sačuvani  životi onih koji su uzalud postradali, makar ostali bez ijedne ambasade, konzulata, rezidencije…

Vaša novogodišnja poruka građanima Srbije i Crne Gore?

Kao sto se veli u svetom casu Liturgije: Gore imajmo srca!

Blagica Kostić