ISTOČNIK, 07.01.2002.

Ekskluzivno za ''Istočnik'': Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević

Nije spas u tome da svi isto mislimo, nego da znamo u čemu se ne slažemo

Razgovor vodila: Zorica Salijević

U svojoj novinarskoj karijeri imala sam prilike da budem u različitim situacijama i razgovaram sa različitim sagovornicima. Teme, ali i sagovornici, odabirani su prema trenutnim dešavanjima. Niko mi nikada nije poverovao da sam se uplašila ili imala tremu, jer sve je bilo gotovo, tekst je objavljen ili prilog emitovan. Sada, krajnje iskreno i ljudski, mogu da priznam da nikada veću tremu nisam imala, osim u dva slučaja. Prvi put, kada sam posle mnogo godina priželjkivanja i iščekivanja imala čast da razgovaram sa Njegovom Svetosti Patrijarhom srpskim Gospodinom Pavlom – razgovor koji su čitaoci ''Istočnika'' imali priliku da pročitaju u jednom od ranijih brojeva – i danas, na dan Sv. Arhangela Mihaila, kada sam sedela u salonu radne sobe u Belom Dvoru u Beogradu i iščekivala svog domaćina i sagovornika, Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.

Nasmejan i lepo raspoložen, ušao je Prestolonaslednik i posle oficijalnog upoznavanja, rečima dobrodošlice izrazio svoju radost, što će odgovori na postavljena pitanja biti objavljeni u listu Eparhije kanadske ''Istočnik''. Na samom početku, kao akreditovani novina Eparhije kanadske, prenela sam Njegovom Kraljevskom Visočanstvu reči zahvalnosti za telegram, koji je u ime svoje porodice i svoje, uputio Njegovom Preosveštenstvu Episkopu kanadskom na Đurđic, Krsnu slavu Njegovog Preosveštenstva. Taj telegram je pročitan pred 94 zvanice i aplauzom je burno pozdravljen. Sam Prestolonaslednik se priseća njegovog boravka u Kanadi, kada je pozdravljen aplauzima od strane naših ljudi koji su došli da mu požele dobrodošlicu, ali i izraze nadu i želju da se uskoro nađe na prestolu koji mu i pripada. U ime Njegovog Preosveštenstva Episkopa kanadskog G. Georgija i srpske pravoslavne eparhije kanadske, Prestolonasledniku sam predala Liturgikon, najnoviji broj lista ''Istočnik'' i crkveni kalendar.

Mislim da nema ni jednog Srbina koji ne zna tragičnu istoriju porodice Karađorđević, koja se eto, Bogu hvala, vratila u Otadžbinu na radost srpskog naroda. Taj period boravka van naše zemlje, ostavio je neizbrisiv trag, ali nikad toliko dubok, da se ugasi želja za povratkom, ili zaboravi nacionalna i duhovna pripadnost. Mnoge srpske porodice napustile su domovinu i našle svoje mesto pod suncem u nekoj drugoj zemlji. Dovoljno rečito govori podatak da je srpska zajednica druga po brojnosti u Kanadi.

Vi ste, Vaše Kraljevsko Visočanstvo, mnogo godina proveli van Otadžbine. Koliko je za Vas u Vašem odrastanju bilo važno saznanje odakle potičete i koliko je tradicija imala uticaja na to?

Kada ste od najranije mladosti osuđeni da živite izvan svoje Otadžbine, ne po svom izboru, nego po kazni zbog delikta rođenja, kada ste izdanak loze u kojoj živi čitava istorija jedne zemlje i jednog naroda, onda sve doživljavate mnogo izoštrenije. Ipak, ograničenje kontakata ne pripadničke emigracije neminovno vodi ka prilično suženom poimanju informacija, pa i na stvaranje jedne imaginarne slike. Ja sam, ipak, u tom pogledu imao privilegiju da sam saznanja o svojoj Otadžbini sticao od ljudi velikog znanja i dobrih namera, pomalo romantičnih i po mnogo nostalgičnih.

Kada sam konačno, kao čovek zrelih godina, po prvi put stupio na tlo svoje zemlje, preklopile su se te slike i saznanja sa stvarnošću. Ta stvarnost je u nečem izgledala gore, pre svega zbog upadljivog siromaštva i patnje, ali i bolje – jer je ta stvarnost šarenija, u najboljem smislu te reči, nego što sam očekivao. Mnogo različitosti u istom, mnogo raznih mišljenja, stavova, viđenja, vizija sveta i budućnosti. Po meni, to je odlučan znak da ovaj narod ima sačuvan potencijal za stvaranje.

Mnogo naših ljudi poslednjih godina je emigriralo, potražilo sreću i započelo novi život daleko od svoje zemlje, svog naroda i jezika. I sami ste prošli tim putem, koji je svakako ostavio traga na Vas. Koliko je važno ne zaboraviti rodnu grudu, svoj jezik i običaje?

Mislim da je to jako važno, ali skrećem pažnju na to da je najvažnije imati svoju rodnu grudu u srcu. Okolnosti čoveka vode raznim putevima i stranputicama. Ako živite u svetu u kome niko, ili retko ko, govori vaš maternji jezik, posle izvesnog vremena počeće i vama da nedostaju reči, da vam postaju suvišni rod, broj i padež. Ako su običaji koje ste doneli u novoj sredini nepoznati, pre ili posle počećete da ih prilagođavate novim okolnostima. Međutim, ako ste u sredini gde ima dosta naših sunarodnika, sve se to lakše podnosi.

Postoji nešto što smatram vrlo bitnim: običaji nisu samo folklorna strana stvari, nisu igranje kola, pijuckanje domaćeg pića, slušanje muzike rodnog kraja. Običaji su odbrana izvornog duha, oslonac u sumnji i uputstvo u nedoumici. Video sam mnoge naše ljude koji su u jeziku, običajima, sećanjima, našli snažan oslonac da prežive šok sudara sa novom sredinom, ljudima i navikama. Mislim da ne postoji nikakav recept, ali zaboraviti ko ste i odakle ste, ravno je zaboravljanju onoga što vas je stvorilo. Neko to može, neko ne. Osuđivati zbog toga jedne ili druge znači ne poznavati i nemati samilosti.

Novi uslovi života, novo okruženje svakako donosi nov način života. U mnogome naša deca ne odole naletu tog novog, ali porodica je i dalje osnovno utočište i izvor tradicije i nacionalnog identiteta.

Očuvati svoj jezik je najteže, ali i običaje. Kako svemu tome odoleti?

Nije lako živeti ni onome koji je materijalno situiran, zdrav i mlad, a kamo li onome ko je lišen neke od tih blagodati, ili čak i svih njih odjednom. Tačno je da je porodica osnov svega, da je u njoj ogromna snaga i da se u složnoj porodici svako iskušenje lakše podnosi.

Ali, kao što sam rekao, svaki čovek na svoj način reaguje i na dobro i na zlo koje ga snađe.

Srbi su, kao narod, asimilovali druge, ali i sami bivali asimilovani. Nekada je jedino moguće utopiti se, nekada je nužno izbeći utapanje u okolinu. Nema pravila, ima samo pojedinačnih sudbina.

Koliko je važno ostati jak u veri u Boga, pri svojoj svetosavskoj, pravoslavnoj i apostolskoj Crkvi?

Ja sam pravoslavni hrišćanin, pripadam Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i to je moje nasleđe i moj izbor. Ali, ja poštujem sve vere, poštujem svačije religijsko uverenje i ne pripadam onima koji bi silom nešto propisivali ili zabranjivali.

Viđao sam i sretao sjajne ljude, ispravne, poštene, mudre i požrtvovane i verujem da se njima Tvorac ponosi, bez obzira pod kojim ga imenom pozivali i poštovali. Kao Srbinu, i kao potomku Nemanjića, meni je Svetosavlje suštinski važno. Na svakome je da u sebi pronađe ono načelo koje ga uzdiže, očovečuje i čini ga boljim. Neće Bogu to biti strano, niti Crkvi mrsko.

Koliko je važno jedinstvo naših ljudi van Otadžbine a i njihovo okupljanje oko duhovnih izvora, ispod jedinog krova koji je naš narod uvek imao i ima, a to je Crkva?

Vi znate da se naš narod u rasejanju okuplja u crkvi i oko crkve. To nije samo tradicija, to je jednostavno ona od malobrojnih nacionalnih institucija koju narod svuda prepoznaje kao svoju. U nju se uzda, u nju ulaže, pa se oko nje i gloži i uzbuđuje.

Ponekad ljudi počnu da činjenicu da su svi vernici u Hristu crkva, tumače tako da su oni Crkva! Onda dolazi do raskola, nevolja, sukoba među braćom i prijateljima. Nadam se da je to za nama, ali nikada neće biti sasvim za nama. Jednostavno, malo smo više ovozemaljski. Zato o tome treba misliti, raditi na prosvećivanju, sabornosti i razumevanju.

Nije spas u tome da svi isto mislimo, nego da znamo u čemu se ne slažemo, zašto se ne slažemo i možemo li se složiti u nečemu ako se ne možemo složiti u svemu.

Šta biste poručili našim ljudima a pogotovu mladom naraštaju u dijaspori?

Radite mudro, živite časno, delajte složno, uzdajte se u sebe i svoj narod, ne činite ništa što bi vas postidelo pred Bogom i obeščastilo pred ljudima. To bi rekao svakome i to govorim i sam sebi svakog Božijeg dana.

Po završenom razgovoru, kome su se pridružili i Princeza Katarina i Princ Filip, usledilo je fotografisanje i rastanak uz želje za skoro viđenje.

Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, kao dobar domaćin uputio je pozdrave Njegovom Preosveštenstvu Episkopu kanadskom Gospodinu Georgiju i zahvalio se na poklonima. 

Podsećanje na boravak u Manastiru

Povodom ''Istočnikovog'' intervjua sa Njegovim Kraljevskim Visočanstvom Prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem, podsećamo vas ovim fotografijama na posetu Prestolonaslednika i Princeze Katarine našem Manastiru u Miltonu, 10. septembra 1999. godine.

Princa Aleksandra i Princezu Katarinu ugostili su tada Episkop kanadski G. Georgije i kumovi Manastira: G. Gojko Kuzmanović sa suprugom Evgenijom, i G. Ilija Rakanović sa suprugom Mardž.

Po kratkom prijemu u manastirskom konaku, svi zajedno su ušli u manastirsku crkvu, gde su prislužili sveće za sve upokojene Karađorđeviće. Nakon toga, tokom ručka u konaku, princ Aleksandar je, izražavajući zadovoljstvo što je imao priliku da boravi u našem Manastiru, istakao da ga je ova poseta utvrdila u uverenju da spas srpskom narodu mora doći pre svega iznutra, iz duha samog naroda, u čemu najznačajniju ulogu igra Srpska pravoslavna crkva.