И краљ у сенци

У одајама у Старом двору на Дедињу, када се осами, тврде упућени у дворске прилике, Александар Други Карађорђевић најрадије воли да укључи ЦД плејер и слуша у миру своју омиљену песму – ''Марширала, марширала, краља Петра гарда''.

Хоће ли гардисти који ноћу, наоружани аутоматским пушкама шетају комплексом и чувају имање од 100 хектара, постати заиста ''краљева гарда''? Од када је узео кључеве од Зорана Жижића и уселио се на Дедиње, Александар је демантовао да су му амбиције да дође на престо. Али, осим што је од тада угостио водеће политичке лидере у земљи и амбасадоре акредитоване у Београду, о пословним људима и хуманистима да не говоримо – недавно је, на Видовдан, формирао и Крунски кабинет, као нову институцију која ће се бавити ''реализацијом програма и циљева круне''.

Да ли је тако Србија добила још једну владу у сенци? Да ли је Александар, заправо, ''краљ'' у сенци?

Присутни и одсутни

''Нисмо ни влада у хладовини ни на сунцу'', каже нам Драгомир Ацовић, члан Крунског већа и председавајући Крунског савета у ситуацијама када је Александар одсутан, свакако, један од најоданијих престолонаследникових сарадника. ''Израз Крунски кабинет не треба схватити као синоним за владу, већ као виши степен администрације окупљен око Престолонаследника. Кабинет ће се представити крајем месеца и он ће на оперативном нивоу спроводити одређене одлуке. Саветодавна тела, Крунски савет и Крунско веће, остају'', указује Ацовић.

У новинарским и политичким круговима, међутим, све су снажније тезе да Александар Други има подршку Запада, пре свега Америке, али и Велике Британије, преко Александрове куме, краљице Елизабете Друге. Породица Монтгомери је чест гост дворова на Дедињу, а Александар је, такође, радо виђен у врту резиденције америчког амбасадора Вилијама Монтгомерија. На прослави Дана независности, Престолонаследник је био запажено присутан, поред српског политичког естаблишмента – без запажено одсутних Коштунице и Ђинђића. Додуше, запажено присутна била је и Лепа Брена.

''Волео бих да је заиста то тако, да САД и Британија желе Александра на престолу. Било би, ипак, препотентно да тумачим политику великих сила у вези са Престолонаследником'', каже Ацовић, који је на Сретење, 15. фебруара 1992. године, постао члан Крунског савета, заједно са осталим истакнутим присталицама монархије.

На Видовдан 2002. године нови чланови Крунског савета постали су и Предраг Марковић, председник Политичког савета Г17, и др Богољуб Шијаковић, савезни секретар за односе са верским заједницама. Један мондијалиста и један Србин ''православног усмерења'', пристигли са различитих полова интелектуалне и политичке сцене, показују да Александар заокружује свој тим.

Крунисана демократија

Предраг Марковићне слаже се са ставом да његов улазак у Крунски савет представља изненађење. Он је дошао на позив Престолонаследника и подсетио да сарадња Г17 и Александра Другог датира одавно, а ''зацементирана'' је када је Александар, у циљу заједничких напора да се обори Милошевић, пристао да се у Србији, пре свега, крунише демократија. Пошто је демократија добила круну, сада је на реду он.

''Циљеви круне и Г17 су уједињење и спровођење националних интереса'' каже Марковић, подсећајући да је он увек умео да окупи око себе људе различитих оријентација – тако да су се у његовој издавачкој кући ''Стубови културе'' нашли заједно и Драган Великић и Радослав Петковић, Душан Ковачевић и Давид Албахари, Светлана Велмар Јанковић и Вида Огњеновић. И у Г17 окружен је економистима различитих школа у моћну институцију која нуди веома снажног председничког кандидата за фотељу у кабинету на Андрићевом венцу.

Да ли, међутим, улазак једног од кључних играча Г17 у Александров тим само подгрева теорије о западној подршци ''кључару'' Белог двора?

''Свет је пун случајности, а то што се моје учешће у неким пројектима често поклапа са неким теоријама – и то је ствар случајности'', иронично одговара председник политичког савета Г17.

Повезујући след последњих политичких и економских догађаја у вези са Престолонаследником, политички аналитичар агенције Бина Томислав Кресовић подсећа да је прва фаза политичког продора Александра у Србију, преко Вука Драшковића и СПО застарела, због слабог Вуковог пласмана на изборима. Пошто је власт ДОС-а вратила на коришћење дворове, сада је на реду нови политички партнер престолонаследника – Г17.

''Ова групација као специјалистичка и лобистичка институција која прераста у снажну политичку партију повезивањем са круном треба да понуди сериозност лобирању Александра за српске интересе. Г17 не заступа толико интересе монархије, као што заступа интересе мултинационалног капитала, преко Светске банке. Треба подсетити на бившег гувернера Драгослава Аврамовића и његовог најбољег ученика Мирољуба Лабуса, који може чак постати председник Србије. Лабусови ученици су, опет, Ђелић и Динкић. Александру, дакле, одговара да у савезу са Г17, још увек без наметања идеје о монархији, крене у кампању привлачења страних инвестиција у Србију, пре свега британских, што значи и посредно, америчких'', напомиње Кресовић.

Према његовој теорији, преко британске краљице Елизабете Друге, своје куме, Александар се може појавити као промотер британских компанија, пре свих, ''Бритиш петролеума'', ''Амока'' и ''Бритиш Американ табака'' на стратешком европском коридору Е10.

Наиме, Британија је, после Немачке, други по величини инвеститор у региону. Александар је ту да подсети и на веома добра искуства Србије са Британијом око концесије рудника Бор, после Првог светског рата. Наравно, у време Карађорђевића.

Овога пута, интерес за концесије може бити руда бор, која се користи у електроници и свемирској технологији – код Бољевца на Ибру су највећа лежишта ове руде на свету, после Турске, и њихова вредност се процењује на 10 и 15 милијарди долара.

Са евентуалним добрим резултатима свог ангажмана у лобирању српских интереса у мултинационалним компанијама, Александар за неколико година може лупити шаком о сто и одиграти на два сценарија: као његов монархистички комшија из Бугарске Симеон, који је, да скрати пут до престола и прескочи референдум, основао партију и постао премијер (без круне). Друга Александрова могућност је да његов син Петар Трећи, млад, способан и леп, са имиџом врхунског менаџера, буде крунисан.

Отац и деца

И професор Филозофског факултета у Београду и биограф краља Петра Првог, др Драгољуб Живојиновић, каже да институција Крунског кабинета, коју је основао Александар, није постојала ни код његовог оца ни код његовог деде.

''Крунски кабинет је потпуно нова институција. Око краља Петра Првог, у изгнанству, били су окупљени његови лични пријатељи, као Јаша Ненадовић, политички саветник у емиграцији, затим, његов лични лекар и секретар др Коста Динић, па Влада Љотић... Са њима је ушао у Београд 1903. године. Пашић их је убрзо прогласио ''извесним кругом незаконито окупљених људи на двору'', па их је разјурио, тако што им је дао дипломатска и конзуларна места у иностранству. Око краља Петра били су окупљени и заверенички официри из мајског преврата, на високим положајима у војсци. И њих је Пашић уклонио са двора, пензионисањем. Тај услов је дала Велика Британија, како би признала новог владара'', напомиње професор Живојиновић, подсећајући да је управо ситуација у којој је био Петар Први, као претендент на престо, слична са данашњом Александра Другог.

Тада су Обреновићи потпуно уништили имиџ Карађорђевића, као што су то учинили комунисти после Другог рата.

Како је, дакле, успео Петар?

''Медијским ратом'', каже професор. Штампао је листове и његови људи су их кришом уносили у Србију.

Александру Другом, значи, недостаје телевизија.

Александар Апостоловски