I kralj u senci

U odajama u Starom dvoru na Dedinju, kada se osami, tvrde upućeni u dvorske prilike, Aleksandar Drugi Karađorđević najradije voli da uključi CD plejer i sluša u miru svoju omiljenu pesmu – ''Marširala, marširala, kralja Petra garda''.

Hoće li gardisti koji noću, naoružani automatskim puškama šetaju kompleksom i čuvaju imanje od 100 hektara, postati zaista ''kraljeva garda''? Od kada je uzeo ključeve od Zorana Žižića i uselio se na Dedinje, Aleksandar je demantovao da su mu ambicije da dođe na presto. Ali, osim što je od tada ugostio vodeće političke lidere u zemlji i ambasadore akreditovane u Beogradu, o poslovnim ljudima i humanistima da ne govorimo – nedavno je, na Vidovdan, formirao i Krunski kabinet, kao novu instituciju koja će se baviti ''realizacijom programa i ciljeva krune''.

Da li je tako Srbija dobila još jednu vladu u senci? Da li je Aleksandar, zapravo, ''kralj'' u senci?

Prisutni i odsutni

''Nismo ni vlada u hladovini ni na suncu'', kaže nam Dragomir Acović, član Krunskog veća i predsedavajući Krunskog saveta u situacijama kada je Aleksandar odsutan, svakako, jedan od najodanijih prestolonaslednikovih saradnika. ''Izraz Krunski kabinet ne treba shvatiti kao sinonim za vladu, već kao viši stepen administracije okupljen oko Prestolonaslednika. Kabinet će se predstaviti krajem meseca i on će na operativnom nivou sprovoditi određene odluke. Savetodavna tela, Krunski savet i Krunsko veće, ostaju'', ukazuje Acović.

U novinarskim i političkim krugovima, međutim, sve su snažnije teze da Aleksandar Drugi ima podršku Zapada, pre svega Amerike, ali i Velike Britanije, preko Aleksandrove kume, kraljice Elizabete Druge. Porodica Montgomeri je čest gost dvorova na Dedinju, a Aleksandar je, takođe, rado viđen u vrtu rezidencije američkog ambasadora Vilijama Montgomerija. Na proslavi Dana nezavisnosti, Prestolonaslednik je bio zapaženo prisutan, pored srpskog političkog establišmenta – bez zapaženo odsutnih Koštunice i Đinđića. Doduše, zapaženo prisutna bila je i Lepa Brena.

''Voleo bih da je zaista to tako, da SAD i Britanija žele Aleksandra na prestolu. Bilo bi, ipak, prepotentno da tumačim politiku velikih sila u vezi sa Prestolonaslednikom'', kaže Acović, koji je na Sretenje, 15. februara 1992. godine, postao član Krunskog saveta, zajedno sa ostalim istaknutim pristalicama monarhije.

Na Vidovdan 2002. godine novi članovi Krunskog saveta postali su i Predrag Marković, predsednik Političkog saveta G17, i dr Bogoljub Šijaković, savezni sekretar za odnose sa verskim zajednicama. Jedan mondijalista i jedan Srbin ''pravoslavnog usmerenja'', pristigli sa različitih polova intelektualne i političke scene, pokazuju da Aleksandar zaokružuje svoj tim.

Krunisana demokratija

Predrag Markovićne slaže se sa stavom da njegov ulazak u Krunski savet predstavlja iznenađenje. On je došao na poziv Prestolonaslednika i podsetio da saradnja G17 i Aleksandra Drugog datira odavno, a ''zacementirana'' je kada je Aleksandar, u cilju zajedničkih napora da se obori Milošević, pristao da se u Srbiji, pre svega, kruniše demokratija. Pošto je demokratija dobila krunu, sada je na redu on.

''Ciljevi krune i G17 su ujedinjenje i sprovođenje nacionalnih interesa'' kaže Marković, podsećajući da je on uvek umeo da okupi oko sebe ljude različitih orijentacija – tako da su se u njegovoj izdavačkoj kući ''Stubovi kulture'' našli zajedno i Dragan Velikić i Radoslav Petković, Dušan Kovačević i David Albahari, Svetlana Velmar Janković i Vida Ognjenović. I u G17 okružen je ekonomistima različitih škola u moćnu instituciju koja nudi veoma snažnog predsedničkog kandidata za fotelju u kabinetu na Andrićevom vencu.

Da li, međutim, ulazak jednog od ključnih igrača G17 u Aleksandrov tim samo podgreva teorije o zapadnoj podršci ''ključaru'' Belog dvora?

''Svet je pun slučajnosti, a to što se moje učešće u nekim projektima često poklapa sa nekim teorijama – i to je stvar slučajnosti'', ironično odgovara predsednik političkog saveta G17.

Povezujući sled poslednjih političkih i ekonomskih događaja u vezi sa Prestolonaslednikom, politički analitičar agencije Bina Tomislav Kresović podseća da je prva faza političkog prodora Aleksandra u Srbiju, preko Vuka Draškovića i SPO zastarela, zbog slabog Vukovog plasmana na izborima. Pošto je vlast DOS-a vratila na korišćenje dvorove, sada je na redu novi politički partner prestolonaslednika – G17.

''Ova grupacija kao specijalistička i lobistička institucija koja prerasta u snažnu političku partiju povezivanjem sa krunom treba da ponudi serioznost lobiranju Aleksandra za srpske interese. G17 ne zastupa toliko interese monarhije, kao što zastupa interese multinacionalnog kapitala, preko Svetske banke. Treba podsetiti na bivšeg guvernera Dragoslava Avramovića i njegovog najboljeg učenika Miroljuba Labusa, koji može čak postati predsednik Srbije. Labusovi učenici su, opet, Đelić i Dinkić. Aleksandru, dakle, odgovara da u savezu sa G17, još uvek bez nametanja ideje o monarhiji, krene u kampanju privlačenja stranih investicija u Srbiju, pre svega britanskih, što znači i posredno, američkih'', napominje Kresović.

Prema njegovoj teoriji, preko britanske kraljice Elizabete Druge, svoje kume, Aleksandar se može pojaviti kao promoter britanskih kompanija, pre svih, ''Britiš petroleuma'', ''Amoka'' i ''Britiš Amerikan tabaka'' na strateškom evropskom koridoru E10.

Naime, Britanija je, posle Nemačke, drugi po veličini investitor u regionu. Aleksandar je tu da podseti i na veoma dobra iskustva Srbije sa Britanijom oko koncesije rudnika Bor, posle Prvog svetskog rata. Naravno, u vreme Karađorđevića.

Ovoga puta, interes za koncesije može biti ruda bor, koja se koristi u elektronici i svemirskoj tehnologiji – kod Boljevca na Ibru su najveća ležišta ove rude na svetu, posle Turske, i njihova vrednost se procenjuje na 10 i 15 milijardi dolara.

Sa eventualnim dobrim rezultatima svog angažmana u lobiranju srpskih interesa u multinacionalnim kompanijama, Aleksandar za nekoliko godina može lupiti šakom o sto i odigrati na dva scenarija: kao njegov monarhistički komšija iz Bugarske Simeon, koji je, da skrati put do prestola i preskoči referendum, osnovao partiju i postao premijer (bez krune). Druga Aleksandrova mogućnost je da njegov sin Petar Treći, mlad, sposoban i lep, sa imidžom vrhunskog menadžera, bude krunisan.

Otac i deca

I profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i biograf kralja Petra Prvog, dr Dragoljub Živojinović, kaže da institucija Krunskog kabineta, koju je osnovao Aleksandar, nije postojala ni kod njegovog oca ni kod njegovog dede.

''Krunski kabinet je potpuno nova institucija. Oko kralja Petra Prvog, u izgnanstvu, bili su okupljeni njegovi lični prijatelji, kao Jaša Nenadović, politički savetnik u emigraciji, zatim, njegov lični lekar i sekretar dr Kosta Dinić, pa Vlada Ljotić... Sa njima je ušao u Beograd 1903. godine. Pašić ih je ubrzo proglasio ''izvesnim krugom nezakonito okupljenih ljudi na dvoru'', pa ih je razjurio, tako što im je dao diplomatska i konzularna mesta u inostranstvu. Oko kralja Petra bili su okupljeni i zaverenički oficiri iz majskog prevrata, na visokim položajima u vojsci. I njih je Pašić uklonio sa dvora, penzionisanjem. Taj uslov je dala Velika Britanija, kako bi priznala novog vladara'', napominje profesor Živojinović, podsećajući da je upravo situacija u kojoj je bio Petar Prvi, kao pretendent na presto, slična sa današnjom Aleksandra Drugog.

Tada su Obrenovići potpuno uništili imidž Karađorđevića, kao što su to učinili komunisti posle Drugog rata.

Kako je, dakle, uspeo Petar?

''Medijskim ratom'', kaže profesor. Štampao je listove i njegovi ljudi su ih krišom unosili u Srbiju.

Aleksandru Drugom, znači, nedostaje televizija.

Aleksandar Apostolovski