СОФИА, број 76, јун 2007.

Ово није прича о Пепељуги  (ПДФ>>>)

Династија Карађорђевић стара је два века. Србија је постала монархија 1811. године, када је Ђорђе Петровић Карађорђе проглашен за наследног владара. У новембру 1945, монархија је укинута незаконито, без референдума, а Југославија преображена у комунистичку земљу. Њиховим Величанствима Краљу Петру II, Краљици Александри и њиховом сину Престолонаследнику Александру одузето је држављанство и забрањен им је повратак у земљу. Њ.В. Краљ Петар II никада није абдицирао. Краљевска породица – Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина вратили су се у Србију и од јула 2001. Карађорђевићи поново живе на Белом двору.

Српска Принцеза Катарина је родјена Атињанка. Образована је, енергична и   брза. За чланове краљевске породице, неуобичајено је непосредна и отворена у комуникацији са људима. Воли сасвим обичне ствари – позориште, музику, кување...  Живела је у Аустралији, Африци и Америци али је  од свих места на свету изабрала  Србију. Или је Србија изабрала њу? Зато што са потпуном посвећеношћу, апсолутно и  искрено, верује да свачији живот има одредјен смисао, а њен је да помогне српски народ.

Да ли је бити принцеза,  више обавеза или привилегија?

Бити принцеза је привилегија. И то, велика! Када ми неко каже хвала, осећам као да бих ја њему требало да кажем хвала, због тога што ми је дао прилику да му помогнем. Да видим да се људи смеју и имају наду. Могућност да људима промените живот набоље чини да се осећате другачије, посебно, лепо...

Када сте упознали Вашег супруга да ли сте знали да је он  Престолонаследник Србије?

Када сам упознала Александра нисмо разговарали о племству и двору. Наравно, представио ми се, али ми то није значило ништа. Ни пре нашег познанства нисам мислила да титула чини човека: увек ми је код људи било једино важно добро срце. И зато је моје мишљење данас да   монархија  није крунисање главе, већ срца. Она значи само ако нам покаже како што више  да будемо хумани и човечни према људима и како да им олакшамо и побољшамо живот заједништвом и љубављу. Ово није прича о Пепељуги, већ судбина. Божја воља да будемо заједно и да радимо за добробит људи.

Да ли сте пре тога икада помишљали да ћете се наћи у садашњој ситуацији?

Нико није сигуран у своју судбину али је свако од нас сасвим сигурно има и увек треба бити спреман за њу. Треба је препознати, прихватити и следити. Пре свега, захвална сам својим родитељима који су ме научили да је највећа радост у животу – давање. Понекад ми муж каже да треба да  застанем, да се одморим... Да одем да спавам, у време када око нас више нико није будан, али ја не могу. Увек помислим да је можда  ту негде неко за кога могу нешто да учиним.

Имате две домовине - Грчку и Србију?

За мене је то једно. Много више ствари нас повезује него што нас раздваја. Када Грцима  кажем Срби, они ме замоле да их не зовем тако, већ браћом и сестрама. Врло су поносни на мене. Уосталом и мајка мога супруга је била Гркиња. Следио је пример свога оца и оженио мене. Она је била јако срећна због тога, као и моји родитељи.

 Како се данас осећате у Србији?

Одувек сам осећала блискост с нашим народом, нарочито када му је била потребна помоћ. Када смо живели у иностранству, мој супруг је имао обичај да каже да му је отац говорио да смо избеглице у физичком смислу, али не и у духовном, да увек морамо да имамо блиске контакте с нашим народом, да будемо уз њега када је тешко и да му помогнемо када смо му најпотребнији. То је оно што радимо и данас.

Двор као место за  становање?              

Мој супруг сматра да је двор споменик традицији и то тако треба и да остане. Он је заоставштина према којој имамо одговорност: да је заштитимо и сачувамо. Отворен је за јавност и често се срећемо са људима који су веома дирнути када виде да се мој супруг коначно вратио кући.

Сва Ваша деца?

Ми имамо петоро деце, волим да кажем да ја имам петоро деце. Мој најстарији син Дејвид има 43 године, завршио је банкарство и врло је успешан у свом послу. Недавно се оженио по други пут, и то са грчком докторком, и надам се да ћу поново постати бака.  Алисон је моја млађа кћерка, има 41 годину. Следила је мој пример и удала се са 19 година, а већ са 20 је родила прво дете. Тако троје од четворо њене деце већ похађају  универзитете. Најстарија Аманда је средином маја овде, са нама, прославила 21. родјендан. Стефани у јулу пуни 20 година и завршава другу годину  универзитета.  Николас  је млађи и тек полази на студије, док најмлађи Мајкл живи са мојом кћерком у Атини.

Животни путеви младих принчева?

Александар и Филип, близанци, су имали  само  осамнаест месеци када су дошли у мој живот, а Петар три и по године. Ја сам их одгајала све ове године. Веома их волим и бринем о њима.  Сада имају по 25 година, Филип ради у Лондону, а Александар студира у Калифорнији. Најстарији, престолонаследник Петар се бави графичким дизајном и живи и ради на релацији Енглеска – Шпанија. Поносна сам на њих.

Да ли се  краљевићи припремају  за своје будуће обавезе?

Најважније што смо им дали јесте прилика да осете нашу бригу током одрастања и да виде како је наш живот био посвећен помагању људима.  Наравно, потпуно су свесни свог порекла и својих задужења. Они  тренутно нису овде  физички, али јесу ментално. Сви очекују да прво њихов отац постане краљ, и то је већ требало да се деси.

Свако у животу има своју мисију. Ваша мисија ?

Мој хуманитарни рад није почео 2001. године када смо се  доселили у  Краљевски двор на Дедињу. Целог живота сам помагала људима а удајом за Престолонаследника Србије  то је добило само другачији тон. Од тада имам част  да помажем људима и званично. Када дајете, тешко је да говорите  о томе јер то радите искључиво зато што осећате да тако треба. Знатне количине хуманитарне помоћи смо успели да прикупимо и поделимо широм бивше Југославије још у време када нисмо били овде. Наше Савезно министарство здравља ме је управо зато и именовало за координатора хуманитарне помоћи када смо дошли. Основала  сам  и хуманитарну организацију Лифелине, која  делује под називом Фондација Њ.К.В. Принцеза Катарина.

Како се у оквиру Фондације остварују и реализују Ваши хуманитарни пројекти?

Свака болница у Србији добила је најмање један уређај од потребне медицинске опреме, донирали смо и одређени број возила хитне помоћи и неопходну медицинску помоћ. Поред медицинске опреме и медикамената, Фондација је организовала посете медицинских стручњака из целог света. Осим тога, труди се и да обезбеди довољно  хране и топле одеће за избеглице и материјално најугроженије људе у земљи. Иако су далеко, људи у дијаспори  саосећају и желе да помогну. Било им је драго када су чули за моју Фондацију у земљи, као и да хуманитарна организација Лифелине има огранке у Торонту, Њујорку, Чикагу, Лондону и Атини. Упоредо са мном и мојим ангажовањем у оквиру Фондације мој супруг брине о младима кроз Центре за каријеру. Ти центри су  компјутеризовани и преко њих  се успоставља контакт између студената и дипломаца, на једној, и послодаваца, на другој страни. Такође, обезбеђују стипендије за дипломске студије у иностранству Наши млади људи су веома  паметни и талентовани, и имају огроман потенцијал.

Често сте у друштву деце, обилазите их и она Вас посећују. Ваш Фонд је управо њима и највише посвећен...

Деца су -  како наша  лична тако и сва друга - наша будућност. Најважније је  да се радјају  здрава и да срећно расту. Нови Ултразвучни центар  Клиничког центра, који је једини такав на Балкану а установљен је у сарадњи са институтом Томас Џеферсон из Филаделфије, и реновирано и комплетно опремљено одељење интензивне неге на Дечјој клиници у Тиршовој управо то омогућују. Поред  опреме и лекара подједнако ми је  важно и да  доведем у болнице позоришта за  децу која чекају тешке и специјалне операције и којима треба вратити осмех на лице.

Децу радјају мајке....

Тачно, жене и  суштински  дају живот. Зато је важно да буду здраве и рађају здраву децу. Посета  професора Дејвида Кајата, једног од најеминентнијих онколога на свету, Институту за онкологију у Сремској Каменици, Институту за плућне болести Клиничког центра Србије и Институту за онкологију и радиологију Србије је  корак ка  предстојећем периоду донација опреме клиникама којима она недостаје, и обезбеђењу извесног броја стипендија за специјализацију младих лекара из Србије, за њихово усавршавање и истраживачки рад у Француској. Заједно са изузетном госпођом Дениз Хејл отворено је и реновирано одељење у болници Свети Сава. Уз помоћ  професора др Ричарда Хирша, поводом Међународног дана здравља жена, 28. маја,  Здравственом Центру “Бежанијска Коса“ у Београду обезбеђен је и мамограф, апарат за откривање рака дојке код жена.

Недавно  је одржан и  велики хуманитарни скуп у Паризу за помоћ превремено родјеним бебама у Србији?

Одржан је 4. јуна у Паризу у резиденцији амбасадора Србије у Француској, прелепој згради која је купљена за време Краљевине Југославије, уз Ајфелову кулу. Свим бебама треба посебна нега док не ојачају, а превремено рођеним је та нега неопходна да би преживеле. Скуп је био посвећен њима и прикупљању средстава за побољшање служби за хитне превремене порођаје. Сваки сто за званице имао је вредност једног инкубатора. Срећна сам што се позиву одазвала госпођа Ширак и комплетна европска аристократија, а посебну радост ми је учинила Марија Шерифовић, која има велико срце и која је певала  на том добротворном балу. Сви заједно ћемо омогућити  превремено рођеној деци да израсту у јаке и здраве људе. Зато се ја никада не предајем и не жалим.