SOFIA, broj 76, jun 2007.

Ovo nije priča o Pepeljugi  (PDF>>>)

Dinastija Karađorđević stara je dva veka. Srbija je postala monarhija 1811. godine, kada je Đorđe Petrović Karađorđe proglašen za naslednog vladara. U novembru 1945, monarhija je ukinuta nezakonito, bez referenduma, a Jugoslavija preobražena u komunističku zemlju. Njihovim Veličanstvima Kralju Petru II, Kraljici Aleksandri i njihovom sinu Prestolonasledniku Aleksandru oduzeto je državljanstvo i zabranjen im je povratak u zemlju. NJ.V. Kralj Petar II nikada nije abdicirao. Kraljevska porodica – Prestolonaslednik Aleksandar i Princeza Katarina vratili su se u Srbiju i od jula 2001. Karađorđevići ponovo žive na Belom dvoru.

Srpska Princeza Katarina je rodjena Atinjanka. Obrazovana je, energična i   brza. Za članove kraljevske porodice, neuobičajeno je neposredna i otvorena u komunikaciji sa ljudima. Voli sasvim obične stvari – pozorište, muziku, kuvanje...  Živela je u Australiji, Africi i Americi ali je  od svih mesta na svetu izabrala  Srbiju. Ili je Srbija izabrala nju? Zato što sa potpunom posvećenošću, apsolutno i  iskreno, veruje da svačiji život ima odredjen smisao, a njen je da pomogne srpski narod.

Da li je biti princeza,  više obaveza ili privilegija?

Biti princeza je privilegija. I to, velika! Kada mi neko kaže hvala, osećam kao da bih ja njemu trebalo da kažem hvala, zbog toga što mi je dao priliku da mu pomognem. Da vidim da se ljudi smeju i imaju nadu. Mogućnost da ljudima promenite život nabolje čini da se osećate drugačije, posebno, lepo...

Kada ste upoznali Vašeg supruga da li ste znali da je on  Prestolonaslednik Srbije?

Kada sam upoznala Aleksandra nismo razgovarali o plemstvu i dvoru. Naravno, predstavio mi se, ali mi to nije značilo ništa. Ni pre našeg poznanstva nisam mislila da titula čini čoveka: uvek mi je kod ljudi bilo jedino važno dobro srce. I zato je moje mišljenje danas da   monarhija  nije krunisanje glave, već srca. Ona znači samo ako nam pokaže kako što više  da budemo humani i čovečni prema ljudima i kako da im olakšamo i poboljšamo život zajedništvom i ljubavlju. Ovo nije priča o Pepeljugi, već sudbina. Božja volja da budemo zajedno i da radimo za dobrobit ljudi.

Da li ste pre toga ikada pomišljali da ćete se naći u sadašnjoj situaciji?

Niko nije siguran u svoju sudbinu ali je svako od nas sasvim sigurno ima i uvek treba biti spreman za nju. Treba je prepoznati, prihvatiti i slediti. Pre svega, zahvalna sam svojim roditeljima koji su me naučili da je najveća radost u životu – davanje. Ponekad mi muž kaže da treba da  zastanem, da se odmorim... Da odem da spavam, u vreme kada oko nas više niko nije budan, ali ja ne mogu. Uvek pomislim da je možda  tu negde neko za koga mogu nešto da učinim.

Imate dve domovine - Grčku i Srbiju?

Za mene je to jedno. Mnogo više stvari nas povezuje nego što nas razdvaja. Kada Grcima  kažem Srbi, oni me zamole da ih ne zovem tako, već braćom i sestrama. Vrlo su ponosni na mene. Uostalom i majka moga supruga je bila Grkinja. Sledio je primer svoga oca i oženio mene. Ona je bila jako srećna zbog toga, kao i moji roditelji.

 Kako se danas osećate u Srbiji?

Oduvek sam osećala bliskost s našim narodom, naročito kada mu je bila potrebna pomoć. Kada smo živeli u inostranstvu, moj suprug je imao običaj da kaže da mu je otac govorio da smo izbeglice u fizičkom smislu, ali ne i u duhovnom, da uvek moramo da imamo bliske kontakte s našim narodom, da budemo uz njega kada je teško i da mu pomognemo kada smo mu najpotrebniji. To je ono što radimo i danas.

Dvor kao mesto za  stanovanje?              

Moj suprug smatra da je dvor spomenik tradiciji i to tako treba i da ostane. On je zaostavština prema kojoj imamo odgovornost: da je zaštitimo i sačuvamo. Otvoren je za javnost i često se srećemo sa ljudima koji su veoma dirnuti kada vide da se moj suprug konačno vratio kući.

Sva Vaša deca?

Mi imamo petoro dece, volim da kažem da ja imam petoro dece. Moj najstariji sin Dejvid ima 43 godine, završio je bankarstvo i vrlo je uspešan u svom poslu. Nedavno se oženio po drugi put, i to sa grčkom doktorkom, i nadam se da ću ponovo postati baka.  Alison je moja mlađa kćerka, ima 41 godinu. Sledila je moj primer i udala se sa 19 godina, a već sa 20 je rodila prvo dete. Tako troje od četvoro njene dece već pohađaju  univerzitete. Najstarija Amanda je sredinom maja ovde, sa nama, proslavila 21. rodjendan. Stefani u julu puni 20 godina i završava drugu godinu  univerziteta.  Nikolas  je mlađi i tek polazi na studije, dok najmlađi Majkl živi sa mojom kćerkom u Atini.

Životni putevi mladih prinčeva?

Aleksandar i Filip, blizanci, su imali  samo  osamnaest meseci kada su došli u moj život, a Petar tri i po godine. Ja sam ih odgajala sve ove godine. Veoma ih volim i brinem o njima.  Sada imaju po 25 godina, Filip radi u Londonu, a Aleksandar studira u Kaliforniji. Najstariji, prestolonaslednik Petar se bavi grafičkim dizajnom i živi i radi na relaciji Engleska – Španija. Ponosna sam na njih.

Da li se  kraljevići pripremaju  za svoje buduće obaveze?

Najvažnije što smo im dali jeste prilika da osete našu brigu tokom odrastanja i da vide kako je naš život bio posvećen pomaganju ljudima.  Naravno, potpuno su svesni svog porekla i svojih zaduženja. Oni  trenutno nisu ovde  fizički, ali jesu mentalno. Svi očekuju da prvo njihov otac postane kralj, i to je već trebalo da se desi.

Svako u životu ima svoju misiju. Vaša misija ?

Moj humanitarni rad nije počeo 2001. godine kada smo se  doselili u  Kraljevski dvor na Dedinju. Celog života sam pomagala ljudima a udajom za Prestolonaslednika Srbije  to je dobilo samo drugačiji ton. Od tada imam čast  da pomažem ljudima i zvanično. Kada dajete, teško je da govorite  o tome jer to radite isključivo zato što osećate da tako treba. Znatne količine humanitarne pomoći smo uspeli da prikupimo i podelimo širom bivše Jugoslavije još u vreme kada nismo bili ovde. Naše Savezno ministarstvo zdravlja me je upravo zato i imenovalo za koordinatora humanitarne pomoći kada smo došli. Osnovala  sam  i humanitarnu organizaciju Lifeline, koja  deluje pod nazivom Fondacija Nj.K.V. Princeza Katarina.

Kako se u okviru Fondacije ostvaruju i realizuju Vaši humanitarni projekti?

Svaka bolnica u Srbiji dobila je najmanje jedan uređaj od potrebne medicinske opreme, donirali smo i određeni broj vozila hitne pomoći i neophodnu medicinsku pomoć. Pored medicinske opreme i medikamenata, Fondacija je organizovala posete medicinskih stručnjaka iz celog sveta. Osim toga, trudi se i da obezbedi dovoljno  hrane i tople odeće za izbeglice i materijalno najugroženije ljude u zemlji. Iako su daleko, ljudi u dijaspori  saosećaju i žele da pomognu. Bilo im je drago kada su čuli za moju Fondaciju u zemlji, kao i da humanitarna organizacija Lifeline ima ogranke u Torontu, Njujorku, Čikagu, Londonu i Atini. Uporedo sa mnom i mojim angažovanjem u okviru Fondacije moj suprug brine o mladima kroz Centre za karijeru. Ti centri su  kompjuterizovani i preko njih  se uspostavlja kontakt između studenata i diplomaca, na jednoj, i poslodavaca, na drugoj strani. Takođe, obezbeđuju stipendije za diplomske studije u inostranstvu Naši mladi ljudi su veoma  pametni i talentovani, i imaju ogroman potencijal.

Često ste u društvu dece, obilazite ih i ona Vas posećuju. Vaš Fond je upravo njima i najviše posvećen...

Deca su -  kako naša  lična tako i sva druga - naša budućnost. Najvažnije je  da se radjaju  zdrava i da srećno rastu. Novi Ultrazvučni centar  Kliničkog centra, koji je jedini takav na Balkanu a ustanovljen je u saradnji sa institutom Tomas Džeferson iz Filadelfije, i renovirano i kompletno opremljeno odeljenje intenzivne nege na Dečjoj klinici u Tiršovoj upravo to omogućuju. Pored  opreme i lekara podjednako mi je  važno i da  dovedem u bolnice pozorišta za  decu koja čekaju teške i specijalne operacije i kojima treba vratiti osmeh na lice.

Decu radjaju majke....

Tačno, žene i  suštinski  daju život. Zato je važno da budu zdrave i rađaju zdravu decu. Poseta  profesora Dejvida Kajata, jednog od najeminentnijih onkologa na svetu, Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici, Institutu za plućne bolesti Kliničkog centra Srbije i Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije je  korak ka  predstojećem periodu donacija opreme klinikama kojima ona nedostaje, i obezbeđenju izvesnog broja stipendija za specijalizaciju mladih lekara iz Srbije, za njihovo usavršavanje i istraživački rad u Francuskoj. Zajedno sa izuzetnom gospođom Deniz Hejl otvoreno je i renovirano odeljenje u bolnici Sveti Sava. Uz pomoć  profesora dr Ričarda Hirša, povodom Međunarodnog dana zdravlja žena, 28. maja,  Zdravstvenom Centru “Bežanijska Kosa“ u Beogradu obezbeđen je i mamograf, aparat za otkrivanje raka dojke kod žena.

Nedavno  je održan i  veliki humanitarni skup u Parizu za pomoć prevremeno rodjenim bebama u Srbiji?

Održan je 4. juna u Parizu u rezidenciji ambasadora Srbije u Francuskoj, prelepoj zgradi koja je kupljena za vreme Kraljevine Jugoslavije, uz Ajfelovu kulu. Svim bebama treba posebna nega dok ne ojačaju, a prevremeno rođenim je ta nega neophodna da bi preživele. Skup je bio posvećen njima i prikupljanju sredstava za poboljšanje službi za hitne prevremene porođaje. Svaki sto za zvanice imao je vrednost jednog inkubatora. Srećna sam što se pozivu odazvala gospođa Širak i kompletna evropska aristokratija, a posebnu radost mi je učinila Marija Šerifović, koja ima veliko srce i koja je pevala  na tom dobrotvornom balu. Svi zajedno ćemo omogućiti  prevremeno rođenoj deci da izrastu u jake i zdrave ljude. Zato se ja nikada ne predajem i ne žalim.