ИНТЕРВЈУ ПРИНЦА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА ДАНАСУ ПОВОДОМ 60. РОЂЕНДАНА

Монархија, најбоље решење за Србију

Одрастање у Енглеској у некој врсти егзила

Хтели бисмо да знамо какви су били Ваши односи са родитељима (са неким појединостима); који су били принципи васпитања, узори; језик комуникације у родитељској кући; каква је била представа Србије у глави једног младића, како је текло школовање и изграђивање једног карактера; књиге - фаворити (и зашто), омиљени школски предмети; учитељи, наставници, професори, предавачи - да ли имате контакте са некима и данас? Каријера - како је почела, како се развијала? Да ли сте водили дневник?

 - Кад сам се родио 17. јула 1945, било је то тужно далеко од моје домовине, али се збило на југословенској територији у лондонском хотелу Клериџиз. Премијер Винстон Черчил одобрио је да се за моје рођење апартман у Клериџизу прогласи југословенском територијом.

Новембра 1945. монархија је била незаконито укинута и Југославија је постала диктатура. Био је то почетак мог егзила и ужасан бол за мог оца који је током година и деценија све више и више чезнуо за кућом. Моји су родитељи имали несрећу да живе у многим земљама и ја сам их пратио из места у место. У јулу 1946. отишли смо накратко у Париз, потом у Швајцарску, па назад у Париз, и даље у Монако.

У јануару 1947. вратили смо се у Швајцарску. У априлу 1948. отишли смо у Њујорк бродом "Квин Елизабет". Одсели смо у хотелу Карлајл. Из Европе у Њујорк и натраг ишли смо неколико пута различитим лађама, укључујући "Квин Мери" и "Каронију". Чезнуо сам за кућом као свако друго дете.

У лето 1950. чак су ме с дадиљом послали на острва у Ламаншу, а затим у Кортину у Италији, где сам научио да скијам. Вратили смо се у Њујорк почетком 1951, али овог пута у један стан. То није дуго трајало, па смо поново прешли у хотел Карлајл. Онда су ме с дадиљом преместили на другу страну улице у један стан. Кад је дошло време, у Њујорку сам пошао и у школу. Сваког дана би ме покупио школски аутобус. Брак мојих родитеља пролазио је кроз тешка искушења па су се вратили у Европу, а ја сам остао у стану с дадиљом.

Године 1952, родитељи су послали по мене и ја сам до Париза први пут путовао авионом, "боингом 377 стратокрузер", чега се још живо сећам. Кад ми је било осам година, у септембру 1953, послали су ме у мој први интернат у Гштаду у Швајцарској. Тада сам говорио енглески, француски и италијански, али на жалост није ми било омогућено да научим српски. Постајао сам све више свестан онога што се догодило Југославији и мом оцу и био права напаст постављајући му многа питања.

У септембру 1954, отишао сам у школу Л’Розе у Швајцарској. Л’Розе је била дивна школа с којом још имам контаката. Прошле недеље моја супруга и ја ишли смо на специјално крстарење с ђацима из моје генерације. У Л’Розеу сам остао пет година, али је мој отац сматрао да сам тамо постао размажен, па су ме послали у строгу школу у Америци. Сећам се да сам за Божић долазио у Европу кратко подшишан и жваћући гуму, и да мој отац тиме није био превише задовољан. Потом сам пошао у школу у Шкотској, исту коју је похађао и принц Чарлс. Сваки празник био је у другом месту, зависно од тога где су ми живели родитељи. Похађао сам Британску војну академију, провео седам година у армији и боравио у многим местима. Мој отац се тешко разболео у Америци и ја сам га посетио у болници у Лос Анђелесу. Умро је 1970. у Денверу, у држави Колорадо.

Године 1972. напустио сам армију и оженио се принцезом Маријом да Глоријом од Орлеана и Брагансе. Преселили смо се у Рио де Жанеиро где сам радио на пословима адвертајзинга, а неко време провели смо и у Лондону. Потом смо отишли у Чикаго, где сам радио као брокер на пословима осигурања. Петар је рођен у Чикагу 1980. Потом смо се преселили у Вирџинију, где сам наставио да радим у међународном осигурању. Филип и Александар родили су се 1982. у Вирџинији.

Марија и ја смо се раздвојили 1983, а убрзо потом, 1984, упознао сам Катарину. Преселио сам се у Лондон и ми смо се 1985. венчали у Српској православној цркви. Катарина је била дивна у одгајању дечака. Марија да Глорија се такође удала 1985. Увек смо одржавали пријатељске односе, а Катарина и Марија да Глорија постале су пријатељице. Никада нисам писао дневник. Моји родитељи су 1950-их објавили своје аутобиографије.

- Српске теме

Да ли сте са оцем некад дискутовали о неким његовим одлукама са краја Другог светског рата у вези са Титом и четницима? Ако јесте, шта је био Ваш став? Да ли сте код Вашег оца примећивали разочарање приликамау земљи, и како сте Ви доживљавали његово расположење? Како сте гледали на српску ратну емиграцију у Лондону? Какав сте однос имали према текстовима Слободана Јовановића о Краљевској кући? Да ли сте некад правили интимну рејтинг листу Карађорђевића, ако јесте ко је Вама највећи узор у лози, и зашто; Каква је била Ваша перцепција комунизма, који друштвени и економски концепт је Ваш фаворит? Историјски гледано, шта је (био и остао) највећи изазов Срба и Србије да буду просперитетна нација?

Много пута сам с оцем разговарао о Другом светском рату и грађанском рату у Југославији. Мој отац је у то време био врло млад и сломљеног срца што је био отргнут од домовине. Причао би ми многе приче о томе како је у младости путовао широм Југославије, и о свом свакодневном животу на Дедињу.

Повремено, осећао сам да мог оца лоше саветују и моје лично мишљење било је да је био окружен чудним људима. Моја мајка веома је много патила због свег тог емигрантског политикантства и интрига. Није било никакве сумње да су различити мрачни елементи из Југославије били умешани у околину мог оца и човек је морао бити слеп да не примети активности и игре с којима се суочавао мој сироти отац.

Увек сам се осећао веома тужно због наше емиграције, не само у Лондону, већ и широм света. То су били и то јесу дивни људи, које је људско лидило трагично отргло од њихових корена и домова. Борили су се да зараде за живот у страним земљама далеко од своје домовине, док је Југославија била ухваћена у замку једног идеолошког експеримента без много наде за демократију. Моје мишљење је да свима нама може бити боље у једном демократском друштву у коме се поштују људска права и толеранција. Такође верујем да морамо имати одговарајуће социјалне службе које финансира тржишна привреда.

Србија је деценијама ужасно патила због диктатуре после Другог светског рата и грађанског рата и потпуног лудила које је потом уследило. Трагедија деведесетих укључивала је толико много елемената: лоше руководство, негативни национализам, негативну религију, међународно неразумевање, санкције, изолацију и, поврх свега тога, злочиначко бомбардовање. Осећам се веома тужно што је наш народ морао кроз све то да прође. Морамо кренути напред као нација и ујединити се да бисмо успели. Ми имамо диван народ и невероватан таленат. Наши политичари морају радити заједно за опште добро свих људи без обзира на религију или етничко порекло.

Морамо испунити наше међународне обавезе и остати чврсто заједно како бисмо обезбедили будућност Србије као кључне чланице Европске уније. Не можемо себи дозволити поделе јер ће други искористити предност нашег нејединства. Велики изазови пред нама су будућност Косова, Унија између Србије и Црне Горе, запосленост и реформе.

Наша тржишна привреда мора успети и обезбедити радна места, просперитет и социјалне услуге који су нам очајнички потребни. Морамо се више потрудити да промовишемо велике инвестиционе могућности наше земље у иностранству. Уз наш имиџ, треба да дотерујемо и наше међународне јавне односе.

 Република са монархом

 Ваш први долазак у земљу десио се у време Милошевићеве владавине. Да ли сте од самог почетка критички видели његову улогу? Ви немате обичај да коментаришете личне нападе на Круну, али - да ли су Вас погађале Шешељеве инвективе и обеде приликом Ваших првих боравака у Србији? Да ли садашњи статус Круне у Србији сматрате привременим? Шта би Србија добила ако би била монархија? Да ли дискутујете о овом питању са актуелним српским политичарима - ако да, шта Вам они кажу? Да ли Двор прави нека своја истраживања о расположењу народа према конверзији Србије у монархију, ако да, какви су резултати, и какви су Ваши коментари резултата? Кад размишљате о монархији, које су јој географске границе? Колико је данас Круна економски јака и самостална и шта ради на поправљању те своје позиције? Како иде консолидација краљевске имовине? Да ли ће млађи људи имати прилике да се нађу у саставу Крунског савета?

Моји односи с Владом и политичарима су срдачни, а такви и треба да буду, пошто сви верујемо у пријатељство. Кад има људи који злоупотребљавају власт, морам начинити изузетак и радити за демократску будућност. Од самог почетка био сам критичан према људима који су злоупотребљавали народ. У бившој Југославији било је људи који су злоупотребљавали власт а то укључује и године лудила. Каже се да кад вас неки нападају онда је то признање.

Србија има велику будућност, јер верујем да је уставна парламентарна монархија најбоље решење за напредак, стабилност и поштовање наше земље. Сведоци смо трвења двеју политичких страна, у сталном полусукобу. Уставна парламентарна монархија функционише веома добро у Шведској, Луксембургу, Холандији, Белгији, Уједињеном Краљевству, Јапану, итд. Треба приметити да се у уставним парламентарним монархијима на демократским изборима смењују владе различитих политичких партија, било да су социјалистичке или конзервативне у западноевропском смислу. У свим уставним парламентарним монархијама монарх влада а премијер управља и води земљу с његовим (или њеним) кабинетом. И, наравно, постоје слободни и демократски избори.

О питању уставне парламентарне монархије разговарао сам с политичарима и за то постоје интересовање и обзири, али постоји потреба да јавност и политичари буду информисани о томе шта је уставна парламентарна монархија и, такође, шта је заиста парламентарна република. Постоје људи у већини политичких партија који су заинтересовани за уставну парламентарну монархију. Оно што се мора схватити јесте да ниједна политичка партија нема ексклузивност већ да све оне уживају поштовање под условом да прихватају демократију.

Да, недавно је објављено истраживање једне угледне фирме, по коме је 29 одсто испитаника било за уставну парламентарну монархију. То је занимљиво и зато што није било некакве информативне кампање или напора да се јавности објасни шта је уставна парламентарна монархија. Интересовање за уставну парламентарну монархију постоји у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Циљ је да се у Крунски савет регрутују млади квалификовани људи. Недавно смо прикључили неке нове чланове.

 Шездесети РОЂЕНДАН

Кад погледате уназад, шта бисте казали за свој живот? Које сте визије имали као млад човек, шта сте остварили? Када сте дошли у (Стари и Бели) двор да ли сте (и физички и концепцијски) увели Ваш "поредак ствари", или сте оставили да трају "наслаге епоха"? Кад сте конципирали церемонију 60. рођенадана како сте помирили лични моменат и државне интересе? Које госте из света очекујете, и шта то може значити за имиџ земље; Да ли ће прослава Вашег рођендана бити пун или само делимичан одраз Ваших интензивних релација са државницима света и краљевским кућама; Енглески Принц Чарлс овде ужива репутацију некога ко има известан филинг за овај део света - шта је у томе реална прича, и да ли Принц Чарлс долази? Шта очекујете од других чланова Краљевске куће за овај догађај, с обзиром на то да је у јавност повремено избијало незадовољство појединаца? Ваша супруга овде ужива огромно поштовање због свог искреног добротворног рада - који су њени велики пројекти на дневном реду? Најзад, питање о Вашој деци: Које сте циљеве поставили пред наследнике Круне?

Тужан сам што сам толико деценија био отргнут од домовине и сада сам срећан што сам се вратио у земљу и дом својих предака.

адовољан сам што сам искусио живот у демократским земљама и једној бившој диктатури у раним седамдесетим - Бразилу. Мислио сам да ће комунизам бити с нама заувек, али се показало да сам погрешио. Тужан сам што је наша земља изгубила тако много драгоценог времена. Моја визија била је да имамо демократску домовину. Био сам шокиран ужасима и болом што су их претрпели људи у читавој бившој Југославији током ратова за наслеђе у деведесетим годинама. Надао сам се да смо то могли урадити без бола и развести се у миру.

Први пут сам видео Краљевски комплекс са два двора на Дедињу у децембру 2000, после револуције 5. октобра. Покушао сам да посетим комплекс 1992, али сам наишао на противљење, мада то није био случај с осталим члановима породице Карађорђевић који су га посећивали - режим је примењивао принцип подели па владај.

Након усељења моје породице у Краљевски двор, дом мојих дедова и очева, моја супруга и ја суочили смо се с одговорношћу одржавања и заштите наслеђа једног таквог јединственог историјског места, "малог Версаја у Југоисточној Европи". Заљубили смо се у комплекс и потрошили велика сопствена средства за одржавање и поправке пре него што је влада те ставке укључила у скромни буџет. Одлучио сам да треба да сачувамо комплекс као национални споменик за будућност. Тражио сам и правне савете за израду закона који је поднет влади и политичарима.

После многих поправки свих врста, укључујући нови кров Белог двора, одушевљени смо што је комплекс прошле године први пут отворен за јавност како би сви грађани могли да виде његову лепоту. Имали смо хиљаде посетилаца из наше земље и читавог света. Одлучио сам да је било логично да се у комплексу за потомство сачувају сви идеолошки симболи прошле ере - само диктатори перу историју.

Моја супруга, дечаци и ја веома смо поносни што живимо у Краљевском двору; њега је између 1924. и 1929. изградио мој деда, краљ Александар И. Године 1934, краљ Александар И почео је изградњу Белог двора, који је требало да служи као резиденција за његова три сина, крунског принца Петра (мог оца), принца Томислава и принца Андреја. После убиства краља у Марсеју, изградња је настављена и Двор је довршен 1936. Моја супруга и ја смо поносни што имамо много пријатеља широм света и дивно је бити с њима за мој 60. рођендан у нашој домовини. Моја жеља за мој 50. рођендан била је да 60. рођендан прославим код куће и то се сада остварило.

Нашој земљи су потребни пријатељи и нема бољег начина да се то пријатељство подели позивом на рођендански парти и приликом да упознају наше политичаре и народ. Биће веома позитивно за нашу земљу да угости ове пријатеље. Моја супруга радила је веома напорно да овај рођендан успе и остане у сећању наших људи и страних посетилаца, међу којима ће бити краљ (шеф државе) и краљица Шведске, велики војвода Луксембурга (шеф државе), бивши јужноафрички председник Ф. В. де Клерк, принц и принцеза од Лихтенштајна, бивши председник Светске банке Џим Волфенсон, чланови британског Горњег дома (обојица из Лабуристичке партије), многи веома угледни пословни лидери из света и многи драги пријатељи.

Моја супруга и ја радимо на образовању и контактима са страним универзитетима. Постоје велике наде након што је Београд постао град побратим с Чикагом. Волели бисмо да видимо да и други наши градови то постану с другим местима. Фондација моје супруге у Београду и њена страна добротворна организација Линија живота (Лифелине) настављају свој хуманитарни рад за нашу домовину у Грчкој, Уједињеном Краљевству, Сједињеним Државама и Канади.

На једном породичном састанку пре неколико година, одлучили смо да ће дечаци завршити своје образовање и стећи искуство у послу из прве руке. Важно је да Петар, Филип и Александар буду неоптерећени кад се ради о зарађивању за сопствени живот (као што сам био и ја) и стекну искуство у суочавању с одговорностима свакодневног живота. Наравно, они веома често долазе кући за празнике.

Петар је партнер у једној фирми која се бави графичким дизајном у Лондону и изградио је фину базу клијената. Филипу преостаје још једна година на универзитету у Лондону. Александар је прошле године у Калифорнији дипломирао на одсеку комуникација и сада ради ПР (публиц релатионс). Дечаци су ревносни спортисти и сваке године традиционално иду (сад већ четири године) на Копаоник на "сноwбоард". Они такође с поносом доводе пријатеље у Србију.

Приредио: Радивој Цветићанин