INTERVJU PRINCA ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA DANASU POVODOM 60. ROĐENDANA

Monarhija, najbolje rešenje za Srbiju

Odrastanje u Engleskoj u nekoj vrsti egzila

Hteli bismo da znamo kakvi su bili Vaši odnosi sa roditeljima (sa nekim pojedinostima); koji su bili principi vaspitanja, uzori; jezik komunikacije u roditeljskoj kući; kakva je bila predstava Srbije u glavi jednog mladića, kako je teklo školovanje i izgrađivanje jednog karaktera; knjige - favoriti (i zašto), omiljeni školski predmeti; učitelji, nastavnici, profesori, predavači - da li imate kontakte sa nekima i danas? Karijera - kako je počela, kako se razvijala? Da li ste vodili dnevnik?

 - Kad sam se rodio 17. jula 1945, bilo je to tužno daleko od moje domovine, ali se zbilo na jugoslovenskoj teritoriji u londonskom hotelu Kleridžiz. Premijer Vinston Čerčil odobrio je da se za moje rođenje apartman u Kleridžizu proglasi jugoslovenskom teritorijom.

Novembra 1945. monarhija je bila nezakonito ukinuta i Jugoslavija je postala diktatura. Bio je to početak mog egzila i užasan bol za mog oca koji je tokom godina i decenija sve više i više čeznuo za kućom. Moji su roditelji imali nesreću da žive u mnogim zemljama i ja sam ih pratio iz mesta u mesto. U julu 1946. otišli smo nakratko u Pariz, potom u Švajcarsku, pa nazad u Pariz, i dalje u Monako.

U januaru 1947. vratili smo se u Švajcarsku. U aprilu 1948. otišli smo u Njujork brodom "Kvin Elizabet". Odseli smo u hotelu Karlajl. Iz Evrope u Njujork i natrag išli smo nekoliko puta različitim lađama, uključujući "Kvin Meri" i "Karoniju". Čeznuo sam za kućom kao svako drugo dete.

U leto 1950. čak su me s dadiljom poslali na ostrva u Lamanšu, a zatim u Kortinu u Italiji, gde sam naučio da skijam. Vratili smo se u Njujork početkom 1951, ali ovog puta u jedan stan. To nije dugo trajalo, pa smo ponovo prešli u hotel Karlajl. Onda su me s dadiljom premestili na drugu stranu ulice u jedan stan. Kad je došlo vreme, u Njujorku sam pošao i u školu. Svakog dana bi me pokupio školski autobus. Brak mojih roditelja prolazio je kroz teška iskušenja pa su se vratili u Evropu, a ja sam ostao u stanu s dadiljom.

Godine 1952, roditelji su poslali po mene i ja sam do Pariza prvi put putovao avionom, "boingom 377 stratokruzer", čega se još živo sećam. Kad mi je bilo osam godina, u septembru 1953, poslali su me u moj prvi internat u Gštadu u Švajcarskoj. Tada sam govorio engleski, francuski i italijanski, ali na žalost nije mi bilo omogućeno da naučim srpski. Postajao sam sve više svestan onoga što se dogodilo Jugoslaviji i mom ocu i bio prava napast postavljajući mu mnoga pitanja.

U septembru 1954, otišao sam u školu L’Roze u Švajcarskoj. L’Roze je bila divna škola s kojom još imam kontakata. Prošle nedelje moja supruga i ja išli smo na specijalno krstarenje s đacima iz moje generacije. U L’Rozeu sam ostao pet godina, ali je moj otac smatrao da sam tamo postao razmažen, pa su me poslali u strogu školu u Americi. Sećam se da sam za Božić dolazio u Evropu kratko podšišan i žvaćući gumu, i da moj otac time nije bio previše zadovoljan. Potom sam pošao u školu u Škotskoj, istu koju je pohađao i princ Čarls. Svaki praznik bio je u drugom mestu, zavisno od toga gde su mi živeli roditelji. Pohađao sam Britansku vojnu akademiju, proveo sedam godina u armiji i boravio u mnogim mestima. Moj otac se teško razboleo u Americi i ja sam ga posetio u bolnici u Los Anđelesu. Umro je 1970. u Denveru, u državi Kolorado.

Godine 1972. napustio sam armiju i oženio se princezom Marijom da Glorijom od Orleana i Braganse. Preselili smo se u Rio de Žaneiro gde sam radio na poslovima advertajzinga, a neko vreme proveli smo i u Londonu. Potom smo otišli u Čikago, gde sam radio kao broker na poslovima osiguranja. Petar je rođen u Čikagu 1980. Potom smo se preselili u Virdžiniju, gde sam nastavio da radim u međunarodnom osiguranju. Filip i Aleksandar rodili su se 1982. u Virdžiniji.

Marija i ja smo se razdvojili 1983, a ubrzo potom, 1984, upoznao sam Katarinu. Preselio sam se u London i mi smo se 1985. venčali u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Katarina je bila divna u odgajanju dečaka. Marija da Glorija se takođe udala 1985. Uvek smo održavali prijateljske odnose, a Katarina i Marija da Glorija postale su prijateljice. Nikada nisam pisao dnevnik. Moji roditelji su 1950-ih objavili svoje autobiografije.

- Srpske teme

Da li ste sa ocem nekad diskutovali o nekim njegovim odlukama sa kraja Drugog svetskog rata u vezi sa Titom i četnicima? Ako jeste, šta je bio Vaš stav? Da li ste kod Vašeg oca primećivali razočaranje prilikamau zemlji, i kako ste Vi doživljavali njegovo raspoloženje? Kako ste gledali na srpsku ratnu emigraciju u Londonu? Kakav ste odnos imali prema tekstovima Slobodana Jovanovića o Kraljevskoj kući? Da li ste nekad pravili intimnu rejting listu Karađorđevića, ako jeste ko je Vama najveći uzor u lozi, i zašto; Kakva je bila Vaša percepcija komunizma, koji društveni i ekonomski koncept je Vaš favorit? Istorijski gledano, šta je (bio i ostao) najveći izazov Srba i Srbije da budu prosperitetna nacija?

Mnogo puta sam s ocem razgovarao o Drugom svetskom ratu i građanskom ratu u Jugoslaviji. Moj otac je u to vreme bio vrlo mlad i slomljenog srca što je bio otrgnut od domovine. Pričao bi mi mnoge priče o tome kako je u mladosti putovao širom Jugoslavije, i o svom svakodnevnom životu na Dedinju.

Povremeno, osećao sam da mog oca loše savetuju i moje lično mišljenje bilo je da je bio okružen čudnim ljudima. Moja majka veoma je mnogo patila zbog sveg tog emigrantskog politikantstva i intriga. Nije bilo nikakve sumnje da su različiti mračni elementi iz Jugoslavije bili umešani u okolinu mog oca i čovek je morao biti slep da ne primeti aktivnosti i igre s kojima se suočavao moj siroti otac.

Uvek sam se osećao veoma tužno zbog naše emigracije, ne samo u Londonu, već i širom sveta. To su bili i to jesu divni ljudi, koje je ljudsko lidilo tragično otrglo od njihovih korena i domova. Borili su se da zarade za život u stranim zemljama daleko od svoje domovine, dok je Jugoslavija bila uhvaćena u zamku jednog ideološkog eksperimenta bez mnogo nade za demokratiju. Moje mišljenje je da svima nama može biti bolje u jednom demokratskom društvu u kome se poštuju ljudska prava i tolerancija. Takođe verujem da moramo imati odgovarajuće socijalne službe koje finansira tržišna privreda.

Srbija je decenijama užasno patila zbog diktature posle Drugog svetskog rata i građanskog rata i potpunog ludila koje je potom usledilo. Tragedija devedesetih uključivala je toliko mnogo elemenata: loše rukovodstvo, negativni nacionalizam, negativnu religiju, međunarodno nerazumevanje, sankcije, izolaciju i, povrh svega toga, zločinačko bombardovanje. Osećam se veoma tužno što je naš narod morao kroz sve to da prođe. Moramo krenuti napred kao nacija i ujediniti se da bismo uspeli. Mi imamo divan narod i neverovatan talenat. Naši političari moraju raditi zajedno za opšte dobro svih ljudi bez obzira na religiju ili etničko poreklo.

Moramo ispuniti naše međunarodne obaveze i ostati čvrsto zajedno kako bismo obezbedili budućnost Srbije kao ključne članice Evropske unije. Ne možemo sebi dozvoliti podele jer će drugi iskoristiti prednost našeg nejedinstva. Veliki izazovi pred nama su budućnost Kosova, Unija između Srbije i Crne Gore, zaposlenost i reforme.

Naša tržišna privreda mora uspeti i obezbediti radna mesta, prosperitet i socijalne usluge koji su nam očajnički potrebni. Moramo se više potruditi da promovišemo velike investicione mogućnosti naše zemlje u inostranstvu. Uz naš imidž, treba da doterujemo i naše međunarodne javne odnose.

 Republika sa monarhom

 Vaš prvi dolazak u zemlju desio se u vreme Miloševićeve vladavine. Da li ste od samog početka kritički videli njegovu ulogu? Vi nemate običaj da komentarišete lične napade na Krunu, ali - da li su Vas pogađale Šešeljeve invektive i obede prilikom Vaših prvih boravaka u Srbiji? Da li sadašnji status Krune u Srbiji smatrate privremenim? Šta bi Srbija dobila ako bi bila monarhija? Da li diskutujete o ovom pitanju sa aktuelnim srpskim političarima - ako da, šta Vam oni kažu? Da li Dvor pravi neka svoja istraživanja o raspoloženju naroda prema konverziji Srbije u monarhiju, ako da, kakvi su rezultati, i kakvi su Vaši komentari rezultata? Kad razmišljate o monarhiji, koje su joj geografske granice? Koliko je danas Kruna ekonomski jaka i samostalna i šta radi na popravljanju te svoje pozicije? Kako ide konsolidacija kraljevske imovine? Da li će mlađi ljudi imati prilike da se nađu u sastavu Krunskog saveta?

Moji odnosi s Vladom i političarima su srdačni, a takvi i treba da budu, pošto svi verujemo u prijateljstvo. Kad ima ljudi koji zloupotrebljavaju vlast, moram načiniti izuzetak i raditi za demokratsku budućnost. Od samog početka bio sam kritičan prema ljudima koji su zloupotrebljavali narod. U bivšoj Jugoslaviji bilo je ljudi koji su zloupotrebljavali vlast a to uključuje i godine ludila. Kaže se da kad vas neki napadaju onda je to priznanje.

Srbija ima veliku budućnost, jer verujem da je ustavna parlamentarna monarhija najbolje rešenje za napredak, stabilnost i poštovanje naše zemlje. Svedoci smo trvenja dveju političkih strana, u stalnom polusukobu. Ustavna parlamentarna monarhija funkcioniše veoma dobro u Švedskoj, Luksemburgu, Holandiji, Belgiji, Ujedinjenom Kraljevstvu, Japanu, itd. Treba primetiti da se u ustavnim parlamentarnim monarhijima na demokratskim izborima smenjuju vlade različitih političkih partija, bilo da su socijalističke ili konzervativne u zapadnoevropskom smislu. U svim ustavnim parlamentarnim monarhijama monarh vlada a premijer upravlja i vodi zemlju s njegovim (ili njenim) kabinetom. I, naravno, postoje slobodni i demokratski izbori.

O pitanju ustavne parlamentarne monarhije razgovarao sam s političarima i za to postoje interesovanje i obziri, ali postoji potreba da javnost i političari budu informisani o tome šta je ustavna parlamentarna monarhija i, takođe, šta je zaista parlamentarna republika. Postoje ljudi u većini političkih partija koji su zainteresovani za ustavnu parlamentarnu monarhiju. Ono što se mora shvatiti jeste da nijedna politička partija nema ekskluzivnost već da sve one uživaju poštovanje pod uslovom da prihvataju demokratiju.

Da, nedavno je objavljeno istraživanje jedne ugledne firme, po kome je 29 odsto ispitanika bilo za ustavnu parlamentarnu monarhiju. To je zanimljivo i zato što nije bilo nekakve informativne kampanje ili napora da se javnosti objasni šta je ustavna parlamentarna monarhija. Interesovanje za ustavnu parlamentarnu monarhiju postoji u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Cilj je da se u Krunski savet regrutuju mladi kvalifikovani ljudi. Nedavno smo priključili neke nove članove.

 Šezdeseti ROĐENDAN

Kad pogledate unazad, šta biste kazali za svoj život? Koje ste vizije imali kao mlad čovek, šta ste ostvarili? Kada ste došli u (Stari i Beli) dvor da li ste (i fizički i koncepcijski) uveli Vaš "poredak stvari", ili ste ostavili da traju "naslage epoha"? Kad ste koncipirali ceremoniju 60. rođenadana kako ste pomirili lični momenat i državne interese? Koje goste iz sveta očekujete, i šta to može značiti za imidž zemlje; Da li će proslava Vašeg rođendana biti pun ili samo delimičan odraz Vaših intenzivnih relacija sa državnicima sveta i kraljevskim kućama; Engleski Princ Čarls ovde uživa reputaciju nekoga ko ima izvestan filing za ovaj deo sveta - šta je u tome realna priča, i da li Princ Čarls dolazi? Šta očekujete od drugih članova Kraljevske kuće za ovaj događaj, s obzirom na to da je u javnost povremeno izbijalo nezadovoljstvo pojedinaca? Vaša supruga ovde uživa ogromno poštovanje zbog svog iskrenog dobrotvornog rada - koji su njeni veliki projekti na dnevnom redu? Najzad, pitanje o Vašoj deci: Koje ste ciljeve postavili pred naslednike Krune?

Tužan sam što sam toliko decenija bio otrgnut od domovine i sada sam srećan što sam se vratio u zemlju i dom svojih predaka.

adovoljan sam što sam iskusio život u demokratskim zemljama i jednoj bivšoj diktaturi u ranim sedamdesetim - Brazilu. Mislio sam da će komunizam biti s nama zauvek, ali se pokazalo da sam pogrešio. Tužan sam što je naša zemlja izgubila tako mnogo dragocenog vremena. Moja vizija bila je da imamo demokratsku domovinu. Bio sam šokiran užasima i bolom što su ih pretrpeli ljudi u čitavoj bivšoj Jugoslaviji tokom ratova za nasleđe u devedesetim godinama. Nadao sam se da smo to mogli uraditi bez bola i razvesti se u miru.

Prvi put sam video Kraljevski kompleks sa dva dvora na Dedinju u decembru 2000, posle revolucije 5. oktobra. Pokušao sam da posetim kompleks 1992, ali sam naišao na protivljenje, mada to nije bio slučaj s ostalim članovima porodice Karađorđević koji su ga posećivali - režim je primenjivao princip podeli pa vladaj.

Nakon useljenja moje porodice u Kraljevski dvor, dom mojih dedova i očeva, moja supruga i ja suočili smo se s odgovornošću održavanja i zaštite nasleđa jednog takvog jedinstvenog istorijskog mesta, "malog Versaja u Jugoistočnoj Evropi". Zaljubili smo se u kompleks i potrošili velika sopstvena sredstva za održavanje i popravke pre nego što je vlada te stavke uključila u skromni budžet. Odlučio sam da treba da sačuvamo kompleks kao nacionalni spomenik za budućnost. Tražio sam i pravne savete za izradu zakona koji je podnet vladi i političarima.

Posle mnogih popravki svih vrsta, uključujući novi krov Belog dvora, oduševljeni smo što je kompleks prošle godine prvi put otvoren za javnost kako bi svi građani mogli da vide njegovu lepotu. Imali smo hiljade posetilaca iz naše zemlje i čitavog sveta. Odlučio sam da je bilo logično da se u kompleksu za potomstvo sačuvaju svi ideološki simboli prošle ere - samo diktatori peru istoriju.

Moja supruga, dečaci i ja veoma smo ponosni što živimo u Kraljevskom dvoru; njega je između 1924. i 1929. izgradio moj deda, kralj Aleksandar I. Godine 1934, kralj Aleksandar I počeo je izgradnju Belog dvora, koji je trebalo da služi kao rezidencija za njegova tri sina, krunskog princa Petra (mog oca), princa Tomislava i princa Andreja. Posle ubistva kralja u Marseju, izgradnja je nastavljena i Dvor je dovršen 1936. Moja supruga i ja smo ponosni što imamo mnogo prijatelja širom sveta i divno je biti s njima za moj 60. rođendan u našoj domovini. Moja želja za moj 50. rođendan bila je da 60. rođendan proslavim kod kuće i to se sada ostvarilo.

Našoj zemlji su potrebni prijatelji i nema boljeg načina da se to prijateljstvo podeli pozivom na rođendanski parti i prilikom da upoznaju naše političare i narod. Biće veoma pozitivno za našu zemlju da ugosti ove prijatelje. Moja supruga radila je veoma naporno da ovaj rođendan uspe i ostane u sećanju naših ljudi i stranih posetilaca, među kojima će biti kralj (šef države) i kraljica Švedske, veliki vojvoda Luksemburga (šef države), bivši južnoafrički predsednik F. V. de Klerk, princ i princeza od Lihtenštajna, bivši predsednik Svetske banke Džim Volfenson, članovi britanskog Gornjeg doma (obojica iz Laburističke partije), mnogi veoma ugledni poslovni lideri iz sveta i mnogi dragi prijatelji.

Moja supruga i ja radimo na obrazovanju i kontaktima sa stranim univerzitetima. Postoje velike nade nakon što je Beograd postao grad pobratim s Čikagom. Voleli bismo da vidimo da i drugi naši gradovi to postanu s drugim mestima. Fondacija moje supruge u Beogradu i njena strana dobrotvorna organizacija Linija života (Lifeline) nastavljaju svoj humanitarni rad za našu domovinu u Grčkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Sjedinjenim Državama i Kanadi.

Na jednom porodičnom sastanku pre nekoliko godina, odlučili smo da će dečaci završiti svoje obrazovanje i steći iskustvo u poslu iz prve ruke. Važno je da Petar, Filip i Aleksandar budu neopterećeni kad se radi o zarađivanju za sopstveni život (kao što sam bio i ja) i steknu iskustvo u suočavanju s odgovornostima svakodnevnog života. Naravno, oni veoma često dolaze kući za praznike.

Petar je partner u jednoj firmi koja se bavi grafičkim dizajnom u Londonu i izgradio je finu bazu klijenata. Filipu preostaje još jedna godina na univerzitetu u Londonu. Aleksandar je prošle godine u Kaliforniji diplomirao na odseku komunikacija i sada radi PR (public relations). Dečaci su revnosni sportisti i svake godine tradicionalno idu (sad već četiri godine) na Kopaonik na "snowboard". Oni takođe s ponosom dovode prijatelje u Srbiju.

Priredio: Radivoj Cvetićanin