ИНТЕРВЈУ СА Њ.К.В. ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКОМ АЛЕКСАНДРОМ ИИ И ПРИНЦЕЗОМ КАТАРИНОМ ЗА ЛИСТ “ПОРОДИЦА’’, септембар 2003.

Карађорђевићи на Дедињу

ОВДЕ СМО ДА ДАЈЕМО

Када се широка капија од кованог гвожђа широм отворила и пропустила нас у врт дворова на Дедињу, а сусрет са домаћинима двора све ближи, новинарска екпипа "Породице" се наглас почела преслишавати о дворском протоколу: како ословљавати Карађорђевиће? Да ли се руковати или... Убрзо се показало да може осећати пријатно као у било којој другој српској кући, али да се минимум протокола поштује: доведени смо до салона којим доминира позлаћена стилска гарнитура, али нам је показано која два места да оставимо слободна за наше домаћине.

Повод да после првог поздрава (руковањем уз "Нице то меет yоу") питамо да ли се код нас примењује протокол са неког од европских дворова.

- Покушавамо да будемо коректни, али не и сувише формални јер то ствара зид међу људима. Наравно, ја имам место на коме волим да седим, али увек треба указати пуно поштовање дамама и уверити се да су сви прописно услужени. Као домаћини треба да поклонимо пажњу сваком госту. Желимо да се сви посетиоци осећају као код куће – одговара нам, осмехујући се, принц Александар Карађорђевић, а принцеза Катарина поткрепљује његове речи; устаје и нуди нас ситним колачима са велике порцеланске тацне. - Били бисте изненађени да видите колико се европске монархије труде да буду опуштеније и отвореније у контакту с људима. Наравно, у Европи има монрхија које су формалније од других. У основи свих ипак је исти принцип, да се буде коректан према људима, уз уважавање традиције. Моја је жеља да се у томе угледамо на уставне монархије попут шпанске или скандинавских.

С којим монархијама имате најбоље контакте?

-Ја сам у родбинским везама са већином европских монархија, па су односи изузетно срдачни и топли. Моју супругу и мене позивају различитим поводима, негујемо то пријатељство. Али, ми смо, такође, у добрим односима са монархијама Блиског истока, па и са монархијама Далеког истока. Таква пријатељства и породичне везе пружају човеку шансу да научи шта се ради на тим дворовима, да се стекне увид у њихова правила и њихов начин управљања монархијом. Основни принцип свих ових монархија је континуитет али и одређена доза дисциплине.

Можемо ли очекивти да чланови неке од тих династија буду наши гости? – поставили смо питање којим смо се, и нехотице, упустили у неизбежне воде политике.

- Да – одговара принц Александар Карађорђевић, али морамо имати у виду да пре тога морају да се одиграју неки политички догађаји. Наш народ мора да схвати да се од нас тражи да појединце испоручимо међународном суду у Хагу. То, наравно, нема никакве везе са мном, већ са Владом. Међутим, уколико се ови захтеви који су, наравно, за жаљење јер личе на уцену према читвом нашем народу, буду испуњени, биће и посета и шефова држава и краљева и краљица.

Од када смо ми у свом дому, наша земља је примила само једног шефа државе у посету, председника Француске републике Жака Ширака. Ван Европске Уније имали смо председника Русије, Путина, а недавно председника Хрватске Месића и других звничника из околних земаља. Важно је да поправимо своје односе са земљама Европске Уније, јер не смемо заборавити да ће то бити наше тржиште, а Унија се стално повећава. На основу својих разговора са краљевима и краљицама и другим члановима монархија из Европске Уније могу да кажем њихов став, да су они спремни да дођу када њихове владе буду спремне за те посете.

Не жалим што сам се вратио

Током три године, колико сте овде, десиле су се у земљи неке добре и неке лоше стври. Да ли сте лично задовољни својим животом овде. Да ли сте некада зажалили што сте се вратили?

- Никада нисам зажалио што сам се вратио кући, својим коренима. Моја трагедија је што сам са две године, када је Кардељ потписао извесни документ, постао непријатељ ове државе, у узрасту када сам једва знао и да говорим. То је било насилничко кршење основних људских права, а окончано је тек након 5. октобра. Надао сам се 1989, после пада комунизма, не смо у Совјетском Савезу и Источној Европи, већ и у бившој Југославији, да је то златна прилика да се вратим кући. Али, нема потребе да понављам шта се десило. Наши комунистички вођи искористили су национализам и религију у најнегативнијем могућем смислу да би задржали своју власт, а много људи је то платило и највишом ценом, својим животима. Све то се десило пре мога повратка. Такође не треба заборавити ни диктатуре које смо имали пре 1989: диктатуру под Титом и другу, после Титове смрти, кад смо имали ротирајућег председника сваке године. Када све то узмете у обзир ми нисмо имали праве слободе до 5. октобра и за то дуго време изгубили смо заиста много. То је извор бола и нелагодности. Надам се да ћемо се сада сабрати и пронаћи оно што је најбоље за наш народ. Али, и поред тога, веома сам срећан што сам овде, у дому свога оца и свога деде.

Кад говорите о двору, кажете Дом. Да ли сте се већ навикли на ову кућу и свој свакодневни живот успели да прилагодите овом месту? Имате ли омиљена место где пијете чај, примате госте, пишете писма, одмарате се?

- Пронашао сам нека врло удобна места на овом дивном имању где може да се ужива у невероватном пејзажу, у миру, сам или са гостима и посетиоцима. Од октобра 2001. до сада овде смо у гостима имали приближно 20 000 посетилаца. Ту су урачунати не само гости на ручку, вечери, пријему, већ и они који су овде спавали, гости из иностранства, и сви који су били, отишли су срећни због онога што су видели. То још више учвршћује моју одлучност да се дедињски комплекс очува као јединствен.

Да ли је један од потеза у том правцу и недавни предлог да цело ово имање остане у државном власништву?

- У суштини, ја само следим оно што се ради у другим земљама. Ово имање има огроман културни и историјски значај и његово очување је од огромног значаја. Ја не могу да избегнем врло строга правила по којима сам ја старешина Краљевског Дома. Од тога се не може побећи јер би то, такође, утицало и на сваку другу породицу у Србији. По томе ја имам пуно право да са својом ужом породицом будем овде, у Краљевском двору (прва зграда изграђена на дедињском комплексу, завршена за живота краља Александра И). Основна идеја закона о дворовима је да Бели двор (на истом имању, зграда започета за живота, а завршена после смрти краља Александра И) користи влада за званичне прилике и за државне госте, да би наша држава могла да им пружи одговарајући третман, који би потом био узвраћен нашим звничницима у страним земљама. Не треба заборавити да су оба двора врхунска уметничка дела, а у њима се налазе збирке краља Александра И и кнеза Павла. Око тога нема никаквог спора. Али, можете ли да замислите било ког монарха из Лондона, Копенхагена, Осла или било које друге престонице, где краљевске палате припадају држави, да кажу: хоћу да продам ову слику да купим јахту! То је немогуће јер би то био губитак за целу нацију. То се не сме дозволити ни овде. Али, власници свих уметнина су још увек наследници Краља Александра И и кнеза Павла. То је правило које важи у целој Европи, чак и у Јапану.

Морате радити да бисте живели. Ја сам радио и живео сам веома добро. Свако мора сам да се брине о свом животу. Није решење гледати у вредну уметничку слику и видети гомилу долара. Морате их гледати са љубављу и дивљењем и желети да их обновите у њиховом пуном сјају, а не да их продате.

У каквом су стању слике, уметнички предмети и стилски намештај у дворовима? Они траже много услова и бриге да би трајали.

- Нажалост, сликама је потребно много рада. Две сјајне су оштећене, а и осталима треба чишћење и рестаурација. У посети су нам били многи врсни страни стручњаци под покровитељством наше владе. Радимо на заједничким пројектима са стручњацима из земаља из којих потичу неке од слика које су на дворовима, првенствено из Италије. Надамо ће да ће се после процене они вратити и заједно са нашим стручњацима, радити и на рестаурацији. То је важан пројекат јер без тога слике не могу да опстану. Надам ће се да ће се врло брзо успоставити сарадња између страних и наших стручњака, што ће такође бити сјајна прилика да наши стручњаци виде најмодерније технике рестаурације. Многобројни посетиоци дворова који ће долазити имаће прилику да уживају у њима у њиховој пуној светлости. Коначно, ту је и истраживање које би се предузело у сарадњи са стручњацима Народног музеја да би се ушло у траг делима и предметима који недостају, да се врате кући.

Има ли пуно тога што недостаје? - Веома много. Али ствар компликује права конфузија. Оно што је било у музеју, сада је овде, а неке слике из двора сада су у музеју. Стручњаци морају установити шта где припада и вратити на своје место. Све мора бити потпуно транспарентно.

Да ли је тешко живети у кући у којој је сваки предмет достојан музеја? Можете ли да водите свој приватни живот како бисте ви хтели у таквом амбијенту?

- Није тешко ако се има поштовање за све предмете који се налазе у овим дивним собама. Моја супруга и ја покушавамо да уведемо дисцилину у одржавању ових простора. Тешкоће нарочито настају зими. Ми смо на врху дедињског брда па је зими врло хладно, а ветар тако јак да се неки прозори сами отварају. Тренутно су нам овде мајстори који поправљају прозоре и кров. А што се тиче намештаја, увек се питам да ли је тај комад оригинал из епохе, копија, да ли је на двор донет можда тек после Другог светског рата. Моја супруга и ја сањамо да направимо књигу о стварима са двора, о томе како су ту доспеле, шта и зашто недостаје...

Ово је споменик!

Питање о одржавању куће поставили смо домаћици, принцези Катарини, која је претходни разговор слушала уз климање главом, одобравање уз осмех.

- Одржавање ове куће је огромна одговорност и ту није важан број људи који овде раде, него то да знају свој посао и поштују оно што се овде налази - каже. - Ми имамо врло заштитнички став према дворовима. Никада нећу заборавити дан када је мој супруг први пут ушао овде. Погледао је наоколо и рекао: Ово је споменик! У овоме морају уживати генерације које долазе. У мојој земљи много смо тога изгубили, а моја одговорност је да сачувам оно што могу. Надали смо се да ће и наша породица поштовати ово место на начин на који ми поштујемо. Наша је идеја да и будуће генереације могу да дођу овде и уживају у ономе што су им преци створили. Ми имамо историју, а раздвајати ову палату на делове било би исто што и комадати историју. Овде смо да дајемо а не да узимамо. Једна од ствари коју желимо да дамо нашем народу је осећај припадања. Сувише дуго су били ускраћени на своја права и присиљавани да забораве своју историју. А то је као са дрветом, ако извадите корене, дрво ће одумрети. Било би тужно да генерације које долазе буду ускраћене за оно што је стварано с циљем да траје. Зато је важно за нацију што имамо мог супруга овде, као симбол стабилности, континуитета, интегритета. Он се увек прво пита шта је најбоље за народ, а не шта он жели. У нашој земљи има пуно збрке и људима су потребни добри примери. Мора се разликовати добро од лошег и мислим да у мом супругу људи имају пример шта је добро. Морамо научити да се изборимо са лошим стврима, а да сачувамо добре, ако желимо да имамо будућност.

Ми смо долазећи овде дали себи обећање да стављамо народ на прво место. Да ли бисмо растурајући ово место ставили народ на прво место?

Много је људи долазило овде да вас посети. Па ипак, да ли сте се икада осећате усамљени?

- Веома.

Да ли је тешко наћи пријатеље на месту на коме сте ви сада?

- Најважније је да нас други разумеју. Када се трудите да урадите све најбоље и жртвујете све: време, своје пријатеље, родитељство, а не знате да ли било ко то разуме. Утеха вам је осмех на лицима људи којима помажете и мостови наде, то је признање које добијамо и награда. Привилегија је допринети да људи живе боље. Надам се само да ћемо постати заразни у томе, да ће и други људи почети да, ујутру кад устану, мисле и на друге, а не само на себе. То је оно што нам је потебно: доброта, љубав, љубазност, осмех. То ништа не кошта. Људе треба подсетити да је човек успешан онда кад се број његових пријатеља повећава брже него број непријатеља.

Успешни можете бити само ако имате контакте. Да бисмо успели у економији морамо да престанемо да се сажаљевамо и да говоримо како су други бољи од нас. Морамо бити захвлни што је пред нама шанса да изградимо свој народ заједно. Коме се то не свиђа не мора да живи овде. Нама је и сада неопходна девиза: Само слога Србина спасава, а мој муж је ту да на ту девизу подсећа.

А да ли је престолонаследник понекад усамљен? Литература познаје тему усамљеног краља.

- Моја супруга и ја имамо једно друго и нашу децу. Путујемо широм Србије. За последњих десет дана прешли смо три хиљаде километара. И људи свуда без обзира на порекло, веру, узраст, сви имају предиван осмех за нас. Ми нашу земљу видимо као једну велику породицу у којој неће бити никаквих берлинских зидова између било кога. Кад се вратимо са путовања у двор, премнорени смо,али срећни. Немамо много времена да се одмарамо, али смо срећни што нашим људима можемо да узвратимо осмехом. После напорних путовања и ми се радујемо слободном дану када можемо да се опустимо, али чак и тада размишљамо коме и како можемо да помогнемо.

Свака помисао на усамљеност излети кроз прозор када помислите да само на сат времена вожње од Београда живе људи у веома тешким условима.

Фондација принцезе Катарине је много урадила. На коју акцију је посебно поносна?

- Највише сам поносна на саму своју фондацију и људе који раде у њој. Они су били уз мене у многим тешким тренуцима. Једна од најтежих стври била је да свету покажемо каква је ситуација код нас. Понос и толеранција наших људи ми није била од помоћи јер, ако нешто не тражиш, нећеш ни добити. А наши људи не воле да траже оно што им треба. Ја, онда, тражим за њих. Синоћ сам отишла у кревет у 4 и 15 ујутру, јер сам морала да обавим неке разговоре са Америком. Покушавам да до краја недеље испоручим сву опрему, возила, да испразним складишта, да бих могла да почнем да их поново пуним. Моја канцеларија у Њујорку на Лексингтон Авенији, као и канцеларија у Чикагу, организују разне акције, ту је и канцеларија у Вашингтону, а планира се у Сан Франциску или Лос Анђелесу. Биће и један велики скуп овде у двору, а 2. децембра биће велики догађај у Атини. Сутра крећем у Атину да оформим комитет за организовње то догађаја, а следеће недеље у Лондон да бих организовала акције тамо. Као што знате, у свету не постоји нарочито добра слика о нама, а захваљујући поштовању и љубави коју имају људи у свету према мом супругу, ово ће се бар донекле поправити. Дакле, почетком децембра сви ови пријеми омогућиће да испуним обећања која сам дала нашим установама овде, јер где год идемо, нама се обраћају људи са одређеним захтевима. А ја сам поносна на то да никада нисмо обећали нешто што нисмо испунили. Наши људи су добили превише неиспуњених обећања. Неиспуњавање обећања је исказивање непоштовња. Људи морају да знају на чему су, а не да им се причају приче. Надам се да ће у личности мога супруга и мени људи пронаћи некога ко се према њима понаша онако како они желе. Жалим само што дан нема довољно сати. Понекад уопште не желим да спавам јер имам толико тога да урадим. Супруг ми каже: Сви сада спавају, сада никоме не можеш да помогнеш, хајде одмори се. Не – одговорим му - у Калифорнији не спавају.

Како сарађујете са људима из Крунског савета. Да ли вам помажу? Да ли су они ваши пријатељи?

- Био сам веома срећан када је 1992. године успостављен Крунски савет у Атини. До сада се он повећао. То су људи од великог знања, људи који воле нашу земљу. Волим да чујем њихове погледе и савете. Нажалост, током ових година, остали смо без неких чланова, а ја сам изгубио драге пријатеље. Али сарађујемо врло добро.

Љ. Маричић

М. Митровић

фотографије: архив двора и Зоран Ивановић