Karađorđevići na Dedinju

OVDE SMO DA DAJEMO

Kada se široka kapija od kovanog gvožđa širom otvorila i propustila nas u vrt dvorova na Dedinju, a susret sa domaćinima dvora sve bliži, novinarska ekpipa "Porodice" se naglas počela preslišavati o dvorskom protokolu: kako oslovljavati Karađorđeviće? Da li se rukovati ili... Ubrzo se pokazalo da može osećati prijatno kao u bilo kojoj drugoj srpskoj kući, ali da se minimum protokola poštuje: dovedeni smo do salona kojim dominira pozlaćena stilska garnitura, ali nam je pokazano koja dva mesta da ostavimo slobodna za naše domaćine.

Povod da posle prvog pozdrava (rukovanjem uz "Nice to meet you") pitamo da li se kod nas primenjuje protokol sa nekog od evropskih dvorova.

- Pokušavamo da budemo korektni, ali ne i suviše formalni jer to stvara zid među ljudima. Naravno, ja imam mesto na kome volim da sedim, ali uvek treba ukazati puno poštovanje damama i uveriti se da su svi propisno usluženi. Kao domaćini treba da poklonimo pažnju svakom gostu. Želimo da se svi posetioci osećaju kao kod kuće – odgovara nam, osmehujući se, princ Aleksandar Karađorđević, a princeza Katarina potkrepljuje njegove reči; ustaje i nudi nas sitnim kolačima sa velike porcelanske tacne. - Bili biste iznenađeni da vidite koliko se evropske monarhije trude da budu opuštenije i otvorenije u kontaktu s ljudima. Naravno, u Evropi ima monrhija koje su formalnije od drugih. U osnovi svih ipak je isti princip, da se bude korektan prema ljudima, uz uvažavanje tradicije. Moja je želja da se u tome ugledamo na ustavne monarhije poput španske ili skandinavskih.

S kojim monarhijama imate najbolje kontakte?

-Ja sam u rodbinskim vezama sa većinom evropskih monarhija, pa su odnosi izuzetno srdačni i topli. Moju suprugu i mene pozivaju različitim povodima, negujemo to prijateljstvo. Ali, mi smo, takođe, u dobrim odnosima sa monarhijama Bliskog istoka, pa i sa monarhijama Dalekog istoka. Takva prijateljstva i porodične veze pružaju čoveku šansu da nauči šta se radi na tim dvorovima, da se stekne uvid u njihova pravila i njihov način upravljanja monarhijom. Osnovni princip svih ovih monarhija je kontinuitet ali i određena doza discipline.

Možemo li očekivti da članovi neke od tih dinastija budu naši gosti? – postavili smo pitanje kojim smo se, i nehotice, upustili u neizbežne vode politike.

- Da – odgovara princ Aleksandar Karađorđević, ali moramo imati u vidu da pre toga moraju da se odigraju neki politički događaji. Naš narod mora da shvati da se od nas traži da pojedince isporučimo međunarodnom sudu u Hagu. To, naravno, nema nikakve veze sa mnom, već sa Vladom. Međutim, ukoliko se ovi zahtevi koji su, naravno, za žaljenje jer liče na ucenu prema čitvom našem narodu, budu ispunjeni, biće i poseta i šefova država i kraljeva i kraljica.

Od kada smo mi u svom domu, naša zemlja je primila samo jednog šefa države u posetu, predsednika Francuske republike Žaka Širaka. Van Evropske Unije imali smo predsednika Rusije, Putina, a nedavno predsednika Hrvatske Mesića i drugih zvničnika iz okolnih zemalja. Važno je da popravimo svoje odnose sa zemljama Evropske Unije, jer ne smemo zaboraviti da će to biti naše tržište, a Unija se stalno povećava. Na osnovu svojih razgovora sa kraljevima i kraljicama i drugim članovima monarhija iz Evropske Unije mogu da kažem njihov stav, da su oni spremni da dođu kada njihove vlade budu spremne za te posete.

Ne žalim što sam se vratio

Tokom tri godine, koliko ste ovde, desile su se u zemlji neke dobre i neke loše stvri. Da li ste lično zadovoljni svojim životom ovde. Da li ste nekada zažalili što ste se vratili?

- Nikada nisam zažalio što sam se vratio kući, svojim korenima. Moja tragedija je što sam sa dve godine, kada je Kardelj potpisao izvesni dokument, postao neprijatelj ove države, u uzrastu kada sam jedva znao i da govorim. To je bilo nasilničko kršenje osnovnih ljudskih prava, a okončano je tek nakon 5. oktobra. Nadao sam se 1989, posle pada komunizma, ne smo u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, već i u bivšoj Jugoslaviji, da je to zlatna prilika da se vratim kući. Ali, nema potrebe da ponavljam šta se desilo. Naši komunistički vođi iskoristili su nacionalizam i religiju u najnegativnijem mogućem smislu da bi zadržali svoju vlast, a mnogo ljudi je to platilo i najvišom cenom, svojim životima. Sve to se desilo pre moga povratka. Takođe ne treba zaboraviti ni diktature koje smo imali pre 1989: diktaturu pod Titom i drugu, posle Titove smrti, kad smo imali rotirajućeg predsednika svake godine. Kada sve to uzmete u obzir mi nismo imali prave slobode do 5. oktobra i za to dugo vreme izgubili smo zaista mnogo. To je izvor bola i nelagodnosti. Nadam se da ćemo se sada sabrati i pronaći ono što je najbolje za naš narod. Ali, i pored toga, veoma sam srećan što sam ovde, u domu svoga oca i svoga dede.

Kad govorite o dvoru, kažete Dom. Da li ste se već navikli na ovu kuću i svoj svakodnevni život uspeli da prilagodite ovom mestu? Imate li omiljena mesto gde pijete čaj, primate goste, pišete pisma, odmarate se?

- Pronašao sam neka vrlo udobna mesta na ovom divnom imanju gde može da se uživa u neverovatnom pejzažu, u miru, sam ili sa gostima i posetiocima. Od oktobra 2001. do sada ovde smo u gostima imali približno 20 000 posetilaca. Tu su uračunati ne samo gosti na ručku, večeri, prijemu, već i oni koji su ovde spavali, gosti iz inostranstva, i svi koji su bili, otišli su srećni zbog onoga što su videli. To još više učvršćuje moju odlučnost da se dedinjski kompleks očuva kao jedinstven.

Da li je jedan od poteza u tom pravcu i nedavni predlog da celo ovo imanje ostane u državnom vlasništvu?

- U suštini, ja samo sledim ono što se radi u drugim zemljama. Ovo imanje ima ogroman kulturni i istorijski značaj i njegovo očuvanje je od ogromnog značaja. Ja ne mogu da izbegnem vrlo stroga pravila po kojima sam ja starešina Kraljevskog Doma. Od toga se ne može pobeći jer bi to, takođe, uticalo i na svaku drugu porodicu u Srbiji. Po tome ja imam puno pravo da sa svojom užom porodicom budem ovde, u Kraljevskom dvoru (prva zgrada izgrađena na dedinjskom kompleksu, završena za života kralja Aleksandra I). Osnovna ideja zakona o dvorovima je da Beli dvor (na istom imanju, zgrada započeta za života, a završena posle smrti kralja Aleksandra I) koristi vlada za zvanične prilike i za državne goste, da bi naša država mogla da im pruži odgovarajući tretman, koji bi potom bio uzvraćen našim zvničnicima u stranim zemljama. Ne treba zaboraviti da su oba dvora vrhunska umetnička dela, a u njima se nalaze zbirke kralja Aleksandra I i kneza Pavla. Oko toga nema nikakvog spora. Ali, možete li da zamislite bilo kog monarha iz Londona, Kopenhagena, Osla ili bilo koje druge prestonice, gde kraljevske palate pripadaju državi, da kažu: hoću da prodam ovu sliku da kupim jahtu! To je nemoguće jer bi to bio gubitak za celu naciju. To se ne sme dozvoliti ni ovde. Ali, vlasnici svih umetnina su još uvek naslednici Kralja Aleksandra I i kneza Pavla. To je pravilo koje važi u celoj Evropi, čak i u Japanu.

Morate raditi da biste živeli. Ja sam radio i živeo sam veoma dobro. Svako mora sam da se brine o svom životu. Nije rešenje gledati u vrednu umetničku sliku i videti gomilu dolara. Morate ih gledati sa ljubavlju i divljenjem i želeti da ih obnovite u njihovom punom sjaju, a ne da ih prodate.

U kakvom su stanju slike, umetnički predmeti i stilski nameštaj u dvorovima? Oni traže mnogo uslova i brige da bi trajali.

- Nažalost, slikama je potrebno mnogo rada. Dve sjajne su oštećene, a i ostalima treba čišćenje i restauracija. U poseti su nam bili mnogi vrsni strani stručnjaci pod pokroviteljstvom naše vlade. Radimo na zajedničkim projektima sa stručnjacima iz zemalja iz kojih potiču neke od slika koje su na dvorovima, prvenstveno iz Italije. Nadamo će da će se posle procene oni vratiti i zajedno sa našim stručnjacima, raditi i na restauraciji. To je važan projekat jer bez toga slike ne mogu da opstanu. Nadam će se da će se vrlo brzo uspostaviti saradnja između stranih i naših stručnjaka, što će takođe biti sjajna prilika da naši stručnjaci vide najmodernije tehnike restauracije. Mnogobrojni posetioci dvorova koji će dolaziti imaće priliku da uživaju u njima u njihovoj punoj svetlosti. Konačno, tu je i istraživanje koje bi se preduzelo u saradnji sa stručnjacima Narodnog muzeja da bi se ušlo u trag delima i predmetima koji nedostaju, da se vrate kući.

Ima li puno toga što nedostaje? - Veoma mnogo. Ali stvar komplikuje prava konfuzija. Ono što je bilo u muzeju, sada je ovde, a neke slike iz dvora sada su u muzeju. Stručnjaci moraju ustanoviti šta gde pripada i vratiti na svoje mesto. Sve mora biti potpuno transparentno.

Da li je teško živeti u kući u kojoj je svaki predmet dostojan muzeja? Možete li da vodite svoj privatni život kako biste vi hteli u takvom ambijentu?

- Nije teško ako se ima poštovanje za sve predmete koji se nalaze u ovim divnim sobama. Moja supruga i ja pokušavamo da uvedemo discilinu u održavanju ovih prostora. Teškoće naročito nastaju zimi. Mi smo na vrhu dedinjskog brda pa je zimi vrlo hladno, a vetar tako jak da se neki prozori sami otvaraju. Trenutno su nam ovde majstori koji popravljaju prozore i krov. A što se tiče nameštaja, uvek se pitam da li je taj komad original iz epohe, kopija, da li je na dvor donet možda tek posle Drugog svetskog rata. Moja supruga i ja sanjamo da napravimo knjigu o stvarima sa dvora, o tome kako su tu dospele, šta i zašto nedostaje...

Ovo je spomenik!

Pitanje o održavanju kuće postavili smo domaćici, princezi Katarini, koja je prethodni razgovor slušala uz klimanje glavom, odobravanje uz osmeh.

- Održavanje ove kuće je ogromna odgovornost i tu nije važan broj ljudi koji ovde rade, nego to da znaju svoj posao i poštuju ono što se ovde nalazi - kaže. - Mi imamo vrlo zaštitnički stav prema dvorovima. Nikada neću zaboraviti dan kada je moj suprug prvi put ušao ovde. Pogledao je naokolo i rekao: Ovo je spomenik! U ovome moraju uživati generacije koje dolaze. U mojoj zemlji mnogo smo toga izgubili, a moja odgovornost je da sačuvam ono što mogu. Nadali smo se da će i naša porodica poštovati ovo mesto na način na koji mi poštujemo. Naša je ideja da i buduće genereacije mogu da dođu ovde i uživaju u onome što su im preci stvorili. Mi imamo istoriju, a razdvajati ovu palatu na delove bilo bi isto što i komadati istoriju. Ovde smo da dajemo a ne da uzimamo. Jedna od stvari koju želimo da damo našem narodu je osećaj pripadanja. Suviše dugo su bili uskraćeni na svoja prava i prisiljavani da zaborave svoju istoriju. A to je kao sa drvetom, ako izvadite korene, drvo će odumreti. Bilo bi tužno da generacije koje dolaze budu uskraćene za ono što je stvarano s ciljem da traje. Zato je važno za naciju što imamo mog supruga ovde, kao simbol stabilnosti, kontinuiteta, integriteta. On se uvek prvo pita šta je najbolje za narod, a ne šta on želi. U našoj zemlji ima puno zbrke i ljudima su potrebni dobri primeri. Mora se razlikovati dobro od lošeg i mislim da u mom suprugu ljudi imaju primer šta je dobro. Moramo naučiti da se izborimo sa lošim stvrima, a da sačuvamo dobre, ako želimo da imamo budućnost.

Mi smo dolazeći ovde dali sebi obećanje da stavljamo narod na prvo mesto. Da li bismo rasturajući ovo mesto stavili narod na prvo mesto?

Mnogo je ljudi dolazilo ovde da vas poseti. Pa ipak, da li ste se ikada osećate usamljeni?

- Veoma.

Da li je teško naći prijatelje na mestu na kome ste vi sada?

- Najvažnije je da nas drugi razumeju. Kada se trudite da uradite sve najbolje i žrtvujete sve: vreme, svoje prijatelje, roditeljstvo, a ne znate da li bilo ko to razume. Uteha vam je osmeh na licima ljudi kojima pomažete i mostovi nade, to je priznanje koje dobijamo i nagrada. Privilegija je doprineti da ljudi žive bolje. Nadam se samo da ćemo postati zarazni u tome, da će i drugi ljudi početi da, ujutru kad ustanu, misle i na druge, a ne samo na sebe. To je ono što nam je potebno: dobrota, ljubav, ljubaznost, osmeh. To ništa ne košta. Ljude treba podsetiti da je čovek uspešan onda kad se broj njegovih prijatelja povećava brže nego broj neprijatelja.

Uspešni možete biti samo ako imate kontakte. Da bismo uspeli u ekonomiji moramo da prestanemo da se sažaljevamo i da govorimo kako su drugi bolji od nas. Moramo biti zahvlni što je pred nama šansa da izgradimo svoj narod zajedno. Kome se to ne sviđa ne mora da živi ovde. Nama je i sada neophodna deviza: Samo sloga Srbina spasava, a moj muž je tu da na tu devizu podseća.

A da li je prestolonaslednik ponekad usamljen? Literatura poznaje temu usamljenog kralja.

- Moja supruga i ja imamo jedno drugo i našu decu. Putujemo širom Srbije. Za poslednjih deset dana prešli smo tri hiljade kilometara. I ljudi svuda bez obzira na poreklo, veru, uzrast, svi imaju predivan osmeh za nas. Mi našu zemlju vidimo kao jednu veliku porodicu u kojoj neće biti nikakvih berlinskih zidova između bilo koga. Kad se vratimo sa putovanja u dvor, premnoreni smo,ali srećni. Nemamo mnogo vremena da se odmaramo, ali smo srećni što našim ljudima možemo da uzvratimo osmehom. Posle napornih putovanja i mi se radujemo slobodnom danu kada možemo da se opustimo, ali čak i tada razmišljamo kome i kako možemo da pomognemo.

Svaka pomisao na usamljenost izleti kroz prozor kada pomislite da samo na sat vremena vožnje od Beograda žive ljudi u veoma teškim uslovima.

Fondacija princeze Katarine je mnogo uradila. Na koju akciju je posebno ponosna?

- Najviše sam ponosna na samu svoju fondaciju i ljude koji rade u njoj. Oni su bili uz mene u mnogim teškim trenucima. Jedna od najtežih stvri bila je da svetu pokažemo kakva je situacija kod nas. Ponos i tolerancija naših ljudi mi nije bila od pomoći jer, ako nešto ne tražiš, nećeš ni dobiti. A naši ljudi ne vole da traže ono što im treba. Ja, onda, tražim za njih. Sinoć sam otišla u krevet u 4 i 15 ujutru, jer sam morala da obavim neke razgovore sa Amerikom. Pokušavam da do kraja nedelje isporučim svu opremu, vozila, da ispraznim skladišta, da bih mogla da počnem da ih ponovo punim. Moja kancelarija u Njujorku na Leksington Aveniji, kao i kancelarija u Čikagu, organizuju razne akcije, tu je i kancelarija u Vašingtonu, a planira se u San Francisku ili Los Anđelesu. Biće i jedan veliki skup ovde u dvoru, a 2. decembra biće veliki događaj u Atini. Sutra krećem u Atinu da oformim komitet za organizovnje to događaja, a sledeće nedelje u London da bih organizovala akcije tamo. Kao što znate, u svetu ne postoji naročito dobra slika o nama, a zahvaljujući poštovanju i ljubavi koju imaju ljudi u svetu prema mom suprugu, ovo će se bar donekle popraviti. Dakle, početkom decembra svi ovi prijemi omogućiće da ispunim obećanja koja sam dala našim ustanovama ovde, jer gde god idemo, nama se obraćaju ljudi sa određenim zahtevima. A ja sam ponosna na to da nikada nismo obećali nešto što nismo ispunili. Naši ljudi su dobili previše neispunjenih obećanja. Neispunjavanje obećanja je iskazivanje nepoštovnja. Ljudi moraju da znaju na čemu su, a ne da im se pričaju priče. Nadam se da će u ličnosti moga supruga i meni ljudi pronaći nekoga ko se prema njima ponaša onako kako oni žele. Žalim samo što dan nema dovoljno sati. Ponekad uopšte ne želim da spavam jer imam toliko toga da uradim. Suprug mi kaže: Svi sada spavaju, sada nikome ne možeš da pomogneš, hajde odmori se. Ne – odgovorim mu - u Kaliforniji ne spavaju.

Kako sarađujete sa ljudima iz Krunskog saveta. Da li vam pomažu? Da li su oni vaši prijatelji?

- Bio sam veoma srećan kada je 1992. godine uspostavljen Krunski savet u Atini. Do sada se on povećao. To su ljudi od velikog znanja, ljudi koji vole našu zemlju. Volim da čujem njihove poglede i savete. Nažalost, tokom ovih godina, ostali smo bez nekih članova, a ja sam izgubio drage prijatelje. Ali sarađujemo vrlo dobro.

Lj. Maričić

M. Mitrović

fotografije: arhiv dvora i Zoran Ivanović