BILIJAR UZ PIROTSKI SIR

Provodeći nas kroz odaje Belog Dvora Prestolonaslednik mi je pričao o tajnama koje kuća krije, jutarnjoj gimnastici, omiljenom glumcu Harisonu Fordru, svom ocu čiji će ostaci biti preneti na Oplenac dogodine, ali i o temama koje poslednjih meseci uzbuđuju javnost i Kraljevsku porodicu – ko može da koristi Dvor, šta će biti sa imovinom, ko iznosi neistine i tvrdi da niko nema razloga za ljutnju.

Na početku zajedničkog Kraljevskog Dvora Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević nam kaže: Mi ne menjamo istoriju, mi je samo čuvamo.

A istorija je svuda oko nas. U celom Dvorskom Kompleksu. Dvadeset prvi vek u vidu kablova, utičnica i telefona dobro je prikriven tako da ne remeti patinu prošlih vremena. Ispod zidnih slika sa prizorima kao iz 1001 noći u Orijentalnoj sobi (koja je poznata kao Čarobna ili Soba šapata), nazire se orao i grb Karađođevića koje su partizanski umetnici vešto uklonili u preko njih još veštije iscrtali motive što se uklapaju u ceo mural.

- Tito je bio ''dobar'' slikar – smeje se Princ i pokazuje nam još jedno ''delo'' maršalovih majstora. Nalazi se na tavanici u Malom salonu za pušenje i kartanje. Dve zvezde petokrake. Crvene. Takođe ubačene na već postojeći mural.

- Komunisti su želeli da ih gledaju dok su se ovde katali – objašnjava nam domaćin.

Ponovo kaže da on i njegova supruga nisu tu da bi menjali i uklanjali bilo šta:

- Sve pripada narodu. I grob Davorjanke Paunović je tu, odmah pored kuće, gde su je i sahranili.

Prestolonaslenik voli suteren Kraljevskog Dvora. Uvek iznova oduševljen bojama i oblicima svega što se tamo nalazi. Priča nam o neobičnoj fontani u Sobi šapata kojom je nekada žuborila voda.

- Kralj Aleksandar I je hteo da priča sa svojim gostima u toj sobi bez vrata, a da ga ne čuje posluga. Zato je napravio tu fontanu, da se razgovor ne bi čuo.

Prolazimo pored skulpture viteza sa plaštom i mačem. Malo se, kaže, zna da je to delo Kraljice Marije, koja se posle ubistva njenog muža u Marseju posvetila umetnosti. I bila je dobra u vajanju i slikanju. Sledi i priča o tome kako su Karađorđevići preko Kraljice Marije dospeli u srodstvo sa Nemanjićima! Ali, o tome drugom prilikom.

Ovog puta – pred nama je bioskopska sala. I Titova fotelja iz koje je gledao omiljene kaubojce.

- Kada smo ovde, kod kuće, retko imamo priliku da vreme posvetimo sebi – priča Princ. - Mnogo radimo. Obično ustajemo u sedam, i onda ili šetamo ili vežbamo na mansardi pre doručka. Sve novine nam stižu rano, a gledamo i vesti na televiziji, posle čega doručkujemo. Zatim ili idemo na putovanja, ili imamo sastanke i posete. Ležemo kasno.

Kondiciju održavaju pomoću sprava za rekreaciju koje su dobili na poklon a drže ih na mansardi. Vole i da šetaju po parku Dvorskog Kompleksa. ''To nam je veliko zadovoljstvo'' , kaže nam Princ. A van Dvora, osim poslom, retko izlaze. S vremena na vreme odemo u restoran ili muzej. Bio sam u Narodnom pozorištu.

- Retko gledamo filmove, a kada to činimo, to je dobrodošla razbibriga. Moji sinovi vole da gledaju DVD. Tokom godina smo upoznali mnoge glumce, a jedan od mojih ljubimaca je Harison Ford, a od glumica Ketrin Hepbern.

Mladi Prinčevi Petar, Filip i Aleksandar vole da provode vreme u susednoj sobi za bilijar. Prestolonaslednik rado odigra sa njima koju partiju. Želeći da, kao i uvek, napravi prijatnu i opuštenu atmosferu dok pravimo fotografije Prestolonaslednika kako igra bilijar, Princeza Katarina rastura kugle i kaže:

- Evo, izvoli, udari kuglu!

- Ma ne, pa svako ko vidi fotografije će pomisliti ''šta ovaj radi'' i smejaće se – kikoće se i sam Princ. Igra počinje sa svim kuglama na gomili.

Dok se svi u sobi smeju, pitamo Princezu da li je ikada igrala bilijar?

- Ne, oduvek sam mislila da je to muška igra.

Ali, sve žene u Americi ga igraju, dodajemo.

- One i nisu žene, one su pola-pola – u šali komentariše Princeza.

Objašnjavajući nam, dalje, da od celog Dvora goste jedino ne dovode na sprat gde su privatne odaje, Princ Aleksandar nas provodi kroz trpezariju, plavi salon, Kraljevu kancelariju, kao i do terase sa koje se pogled prostire po velikom delu Srbije. Tamo su Princ i Princeza opet spremni za poziranje. Princeza predlaže da se i mi slikamo sa njenim suprugom.

- Sa rukama u džepovima, dobro ti stoji tako – predlaže mužu Katarina kojoj ne može promaći ni jedan detalj koji nije u redu. Od sijalica koje ne rade do zastave.

- Zastava na krovu je pocepana napola – primećuje Princeza i kazuje zapslenima u Dvoru da zabeleže. I da se promeni. – U ovoj zemlji je sve podeljeno.

Po jedna polovina za Srbiju, a druga za Crnu Goru primećujemo dok Prestolonaslednik zauzima i menja poze. ''Malo više smeha'', zahteva kolega fotoreporter. ''Čiz'', kaže on i pravi osmeh stiže na lice Prestolonaslednika koji dobacuje: ''Pirotski''.

Malo opuštanja je dobro došlo i našim domaćinima koji su nas primili izmežu moena Prinčevvom ocu Kralju Petru Drugom (jer se tog dana navršilo 33 godine od njegove smrti) i prijema za novog libanskog ambasadora.

Pomen ocu našeg sagovornika je bio povod da ga pitamo da li je prilkom nedavnog boravka u Americi posetio nejgov grob i šta je rdio na tom kontinentu?

- Posle kraćeg odmora koji smo Katarina i ja proveli na Kritu u avgustu, usledili su mnoga putovanja humanitarnim povodom. Prošli smo celu Srbiju a krajem septembra otiši u SAD i bišli Njujokr, Indijanopolis, Klivlend. Sakremento, Vašington, San Francisko i Čikago. Sreli smo se sa mnogim interesantnim strancima, ali i sa našom Dijasporom i organizovali nekoliko događaja u korist dobrotvorne organizacije moje supruge “Lifeline” u Njujorku, Vašingtonu i Čikagu. Takođe, imao sam priliku da govorim u Centru za zapadnu politiku u Vašingtonu. Posetili smo i Kongres srpskog ujedinjenja u San Francisku.

Izuzetno iskustvo bila je dobrotvorna večera koju je organizovao Vlade Divac za Lifeline u Sakramentu. G-din Aleks Mekhaski, izdavač novina “Plain Dealer” takođe je organizovao dobrotvornu večeru u korist Lifeline-a u Klivlendu. Veoma smo zadovoljni što je nekoliko medicinskih stručnjaka iz Indijanapolisa i San Franciska iskazalo veliko interesovanje da se sastane sa našim lekarima u Beogradu u tokom decembra i svoje znanje podeli sa našim doktorima.

Naravno, Prestolonaslednik je posetio grob svog oca u manastiru Svetog Save u Libertvilu:

- Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit Hristifor održao je kratku službu na grobu. Veoma sam srećan što će se zemni ostaci mog oca preneti na Oplenac sledeće godine, njemu je mesto u Srbiji jer je njegova želja oduvek bila da se vrati kući.

Kako se sećate Vašeg oca kada ste bili mali? Kaoliko ste vremena provodilizajedno, o čemu ste pričali?

- Otac je uvek bio dobar prema meni. Mnogo smo se voleli. On je veoma patio za domovinom i uvek se nadao da će se vratiti kući. Govorio mi je da se osećao kao da je otrgnut od onoga što je poznavao i voleo. Bio je blag i brižan čovek. Osećao se da je izneveren od strane saveznika u II svetskom ratu i povredilo ga je to što je bio u izgnanstvu. Voleo je svoj narod i uvek me je učio da poštujem svakoga. Provodili smo vreme zajedno, ali ne onoliko koliko sam ja želeo.

Kako ste Vi provodili detinjstvo? Mnogo ste se selili?

- Pratio sam moje roditelje širom Evrope i Amerike. Većinu vremena oni su tražili dom za sebe. Moja majka nije bila stroga, ali je bila zabrinuta za budućnost i za moga oca. Imao sam dadilju koja je bila veoma dobra prema meni, a moja majka je zajedno sa njom organizovala moj život. Išao sam u zoološke vrtove i bioskope sa roditeljima. Oni su tada bili mladi i zabavni.

Imao sam osam godina, 1953, otišao sam u internat u Gštad u Švajcarskoj. U to vreme sam još uživao u društvu mojih roditelja kada je to bilo moguće. Majka je volela da se skija pa smo zajedno išli na planine. Otac je uživao da se sa mnom igra mehaničara, i povremeno nam je bilo tesko da stvari koje smo rastavljali ponovo sastavimo! Kao učenik nisam bio mnogo poslušan. Sećam se svojih poseta bakama sa majčine strane, Princezu Aspaziju koja je živela u Veneciji i sa očeve strena Kraljici Mariji u Londonu.

Gde ste bili kada Vam je umro otac i kako ste primili tu vest?

- Bio sam stacioniran sa Britanskom Armijom u Nemačkoj i čuo sam tu vest na radio BBC-u. Saopšteno je da je Kralj Petar II umro tri dana ranije, a da je razlog zašto to nije bilo saopšteno ranije taj što je porodica morala da bude obaveštena. Možete li zamisliti kako sam se osećao dok slušao saopštenje na radiju o smrti moga oca? Čitava priča bila je prilično žalosna, obzirom da je moj otac umro u Denveru posle transplantacije jetre koja je obavljena bez odobrenja moje majke ili mene. Ta hirurška intervencije je 1970. bila eksperimentalna. Moj otac je bio u lošim rukama ljudi koji su tvrdili da čine ono što je najbolje za njega.

Sećam se da sam posle posete mome ocu u Kaliforniji aprila 1970. bio pozvan na ručak kod Kraljice Elizabete II u Bakingemsku Palatu i tom prilikom spomenuo da je moj otac veoma bolestan. Zamolio sam Kraljicu Elizabetu da u slučaju najgoreg odobri da moj otac bude sahranjen pored svoje majke, Kraljice Marije. Odogovorila je da će to svakako učiniti. U to vreme je moj otac nekoliko puta padao i izlazio iz kome. Dogovr nije sproveden zato što su izvesni ljudi u SAD odlučili da uzurpiraju pravo koje je prpadalo mojoj majci imeni i organizovali sahranu na način za koji su oni smatrali da je ispravan.

Međutim, testament Vašeg oca je izazvao zabunu s obzirom na to da je najveći deo onoga što je ostavio drugima, a Vama, navodno, svega pet hiljada dolara i da je za izvršioca odredio Mici Lou, ženu koja je poslednjih meseci bila uz njega? Šta je tu istina i da li je, po Vašem mipšljenju, testament originalan i pravedan?

- Zvanična medicinska dokumentacija iz Kolorada jasno ukazuje na to da je moj otac bio potpuno nesposoban da potpiše bilo kakav dokument, zbog kritičnog zdravstvenog stanja u kom se nalazio. Na žalost, moj otac je svojevremeno dospeo u okruženje izvesnih vrlo zlonamernih pojedinaca kojima se ne možemo ponositi i koji su u suštini bili krvopije i igrali prljave igre sa ciljem da ukaljaju ugled mog oca i koji su stalno lagali izmišljali neistine. Ti su ljudi bili prilično bedni. Moj otac je bio lošeg zdravlja, što je u kombinaciji sa njegovom nostalgijom i svim intrigama koje su oko njega bile ispletene dovelo do toga da plati visoku cenu. Ondašnji režim je bez sumnje igrao na kartu prevara i primenjivao politiku zavadi pa vladaj. Otac je bio žrtva velike nepravde i mnogo mi nedostaje.

Šta ste u to vreme znali o Mici Lou i da li ste se upoznali?

- Nemam komentara.

Posle očeve smrti i napuštanja vojske, u kojoj je dogurao do čina kapetana Princ Aleksandar se 1972. oženio Princezom Marijom de Glorijom. od Orleana i Bragance, iz brazilskog carskog doma. Venčanje je obavljeno u Španiji, ali je mladi bračni par ubrzo otišao da živi u Brazil.

-Živeli smo u Rio de Žaneiru, a ja sam radio za jedno američku komaniju koja se bavila uslugama marketinga. Isvesno vreme sam proveo u Londonu i Njujorku, bavio se poslovima osiguranja, a 1976. godne smo se preseliliu Čikago. Tu je rošen naš prvi sin Petar 1980.

Kako ste upoznali prvu suprugu i čime se bavila?

- Upoznao sam je 1971. na odmoru u Portugaliji, kada sam bio u poseti italijanskom Kralju Umbertu u njegovoj kući u Kaškaišu. Ona je radila u modnoj industriji, a zatim upisla studije umetnosti. Iz Čikaga smo se preselili u Virdžiniju gde smo 1982. dobili blizance Aleksandra i Filipa. Naš brak se okončao godinu dana kasnije.

Šta je krenulo loše? Razvod, pored tri mala deteta, sigurno nije bila laka odluka?

- U pravu ste kada kažete da je razvod teško pao trojici divnih dečaka. Nekada neke stvari prosto ne idu i to je bio naš slučaj. U početku su deca živela sa majkom, a onda je Petar doša kod nas u London pa z anjim i njegova braća. Dečaci svake godine za vreme raspusta posećuju svoju majku u Španiji a i naš odnos je topao i prijateljski. Katarina i Marija de Glorija su takođe prijateljice i mi se svi povremeno viđamo zajedno. Katarina je, otkako smo se venčali 1985. godine, dečacima bila kao prava majka i svi smo joj duboko zahvalni na njenoj brižnoj ljubavi.

U vreme kada su se Aleksandar i Katarina upoznali u jednom vašingtonskom restoranu (‘’Bila je to ljubav na prvi pogled’’, dodaje on), Princ se družio sa svim članovima porodice Karađorđević.

- Naš odnos sa svim članovima porodice bio je prisan dok sam živeo u izgnanstvu. Princ Tomislav i Princeza Margarita bili su veoma dobri i brižni prema meni, kao i kasnije Princeza Linda. Takođe i Knez Pavle i Kneginja Olga, koje sam posećivao u njihovoj kući u Parizu. Viđao sam se i sa Knezom Aleksandrom i Kneginjom Barbarom i Kneginjom Jelisavetom i uvek smo bili veoma srećni što smo zajedno. Retko sam se viđao sa Princom Andrejem, koji je živeo u Kaliforniji, ali uvek bi nam bilo lepo kada smo se viđali.

Da li ste osetili olakšanje kada je kneginja Jelisaveta prva od Karađorđevića prešla granicu Jugoslavije i šta je to značilo za Vašu porodicu?

- Bilo mi je drago kad je moja rođaka došla u Beograd i ispričala mi sve o tome, kako su divni naši ljudi i naša zemlja. Zanimljivo je da je ona došla da poseti Beograd i Oplenac pre nego što smo se Katarina i ja venčali 1985. godine.

Prestolonaslednik ističe da je, kao i veći deo naroda, bio razočaran sporošću promena i ‘’neverovatnim ludilom iz prethodne decenije’’.

- Još sam u šoku! Ljdi još uvek pate od posledica onoga što se desilo. Bio sam razočaran i načinom na koji se međunarodna zajednica nosila sa našom situacijom. Posvetio sam se radu i na promeni režima mirnim putem jer taj režim nije bio drugačiji od prethodnog, samo njegov nastavak u drugoj formi. Svet nije sasvim razumeo igru lidera bivše Jugoslavije. Kakva strašna cena koju su narodi platili. Sada se moramo pomiriti sa novom situacijom da bismo osigurali ekonomski uspeh i naprdak jer nema druge opcije.

Prognani Prestolonaslednik nije, kaže, osećao nikakav strah kada je prvi put dolazio u domovinu svojih predaka 1991. godine.

- Bilo je potresno. Emotivan sam kao i većina Srba i prirodno je što sam tada zaplakao.

Pre tri godine su on i njegova porodica dobili i jugoslovenske pasoše. Sa njim putuju i danas, mada...

- Po potrebi koristimo britanski pasoš zbog nesrećnih problema sa vizama za Evropsku Uniju.

Mnogi zameraju Princu što još nije sasvim savladao srpski jezik mada, iz ličnog iskustva, možemo da tvrdimo da bolje govori kada to čini iz glave nego sa cedulja.

-To čujem od drugih i hvala Vam na pohvalama. Srpski nije lak, ali ga polako osvajam. Moram da priznam da Katarina i ja umemo da budemo i nepristojni kada smo u inostranstvu i ne želimo da drugi znaju šta pričamo pa onda govorimo na srpskom. Jednom prilikom nas je neko i razumeo !.

Poslednjih godinu dana sukobi u porodici Karađorđević zaokupljaju pažnju javnosti. Prvo sa kneginjom Jelisavetom, a potom sa Princom Vladimirom, Princezom Evom Marijom (Mici Lou) i drugim članovima. O čemu je reč i da li problemi zarad monarhije i Kraljevskog doma mogu da se prevaziđu?

- Naravno mora postojati jedinstvo u porodici kao što se mora poštovati tradicija i pravila koja su postavili Kralj Petar i Kralj Aleksandar Prvi. Poštovanje prodrazumeva da se ne iznose porodične stvari u javnost i izmišljaju stvari. Nadam se da će porodica shvatiti da moramo biti jedinstveni i da može postojati samo jedan starešina po pravilima koja su obavezujuća i veoma jasna.

Da li ste Vi ili bilo ko iz protokola zabranili ostalim članovima porodice da odsedaju u Dvoru, jer su neki pričali da su odatle isterani i da se ne osećaju dobrodošlim?

- Članovi porodice mogu uvek da odsednu na Dvoru kada su ovde u poseti. To sam rekao mnogo puta. Ja snosim odgovornost za sve troškove održavanja čitavog kompleksa, a uz to obavezan sam da poštujem pravila Doma koja je postavio Kralj Aleksandar Prvi.

I Vaš predlog o korišćenju Dvora koji ste uputili vladi izazvao je dosta polemike. Šta ste tačno predložili i da li ostali Karađorđevići imaju razloga za ljutnju?

- U njemu se kaže da je imanje celovito, da predstavlja nasleđe čitave nacije i da tako treba i da ostane. Pošto na njemu sada postoje vrednosti iz različitih perioda, ne bi ga trebalo deliti između originalnih vlasnika ili njihovih potomaka već sačuvati kao jedinstvenu celinu. Dakle, država bi trebalo da obešteti vlasnike i naslednike a sačuva imanje kao nacionalni spoemnik. Starešina Kraljevskog Doma trebalo bi da ima pravo da trajno koristi imanje a da i država ima koristi od njega. Ono ne treba da budu samo prazne ljušture ili zbirke umetnina bez duše. U suprotnom, imanje će biti rasparčano između mnogobrojnih naslednika a pošto dvorovi ne mogu biti podeljeni na komade kao torta, rasprodaja bi bila jedino rešenje. Morali bi biti pronađeni originalni vlasnici predmeta koji su na dvorove dospeli u Titovo vreme, neki predmeti bi morali biti uzeti iz Narodnog muzeja i Narodne biblioteke zato što je u privatnom vlasništvu i ono što je nekada bilo i dvorovima. Zbog toga sam predložio ovo rešenje. Žao mi je što neki od onih koju su tim povodom reagovali glasno u javnosti nisu našli malo vremena da razmisle pre nego što reaguju !

Iz doma porodice Petrović – Njegoš stiglo je obaveštenje da ''Karađorđević nikada neće biti kralj u Crnoj Gori'' i da se Petrovići nikada nisu dobrovoljno odrekli prestola. Molim Vas za komentar.

- Poznato Vam je da u Crnoj Gori postoji jaka i dobro organizovana anti – srpska propaganda, koja vrlo često prevazilazi čak i šovinizam. Moji preci potiču iz Crne Gore, a moja prababa bila je kćerka prvog i jedinog Kralja Crne Gore! Da su naslednici Kralja Nikole mislili drugačije nego što se danas čuje može jasno da se vidi iz pisama Princa Petra i Princa Mihaila. Crnogorska Kraljevska Porodica je prodala svoje vlasništvo državi, na osnovu čega im je bila isplaćivana apanaža, čak i posle odluke podgoričke Skupštine, a isplata je obustavljena tek u avgustu 1945. Saosećam sa sadašnim Starešinom Kraljevskog Doma Crne Gore, ali trebalo bi da bolje preispita svoje tvrdnje pre nego što izađe u javnost sa nečuvenim izjavama. To bi bilo od pomoći i njemu i Crnoj Gori i svima, a nikome ne bi nanelo nikakvu štetu.

Za kraj smo pitali Prestolonaslednika nešto o njegovom viđenju budućnosti Srbije, Evropskoj zajednici (da ili ne), saradnji sa haškim tribunalom, ulasku u NATO...?

- Uveren sam da treba da se priključimo Evropskoj Uniji, ali naš narod mora da zna mnogo više o njoj i kakve su prednosti toga. Ne možemo sebi dopustiti da budemo izolovani od Evrope kada će svi oko nas na kraju postati članovi EU. Veoma mi je teško palo bombardovanje od strane NATO pakta, ali pretpostavljam da ćemo na kraju morati da učinimo nešto tim povodom i rešimo pitanje naše bezbednosti. Svako ko je počinio zločin protiv čovečnosti mora se suočiti sa posledicama, ali priznajem da imam različite poglede od Haga. Ja podržavam novi međunarodni sud čije su članice postale sve zemlje sa izuzetkom dve ili tri, koje će takođe morati da mu se pridruže. Svi moraju da se souče sa pravdom, bez izuzetka, i to je ono oko čega se složilo preko 90 zemalja.

Srđan Jokanović

Željko Sinobad