ЛИЧНИ СТАВ

Цвеће на гробу Даворјанке Пауновић

Владимир Крстуловић

Принц Александар II Карађорђевић и Принцеза Катарина и ове године су положили цвеће на гроб Даворјанке Пауновић-Зденке, члана КПЈ, борца против фашизма за слободу народа. Сахрањена је 1947. у парку Двора на Дедињу по одлуци Тита. Поред идејне блискости Тита и Зденку везивала је страсна љубав са трагичним крајем.

У време када је туберкулоза покосила Даворјанку Пауновић започињала је патња у животу малога Александра Карађорђевића. Без сопствене кривице или одговорности за било шта, био је осуђен да остане без југословенског држављанства, без имовине и да не може да посети земљу својих предака.

Патња често одлучујуће делује на формирање личности и карактера човека. Некога учини моћним да наноси патњу другима, а некога увери да је оправдано помагати слабијима и деловати у корист свих људи. Исход борбе за слободу земље и револуционарно насиље резултирали су чињеницом да Маршал Тито живи и управља Југославијом из Двора на Дедињу. Не треба много објашњења да се схвати како је огромна већина грађана била у положају да ту чињеницу има да прихвати као нормално стање ствари. Извршена револуција није допуштала питања о реализацији себе, слободна мисао је улазила у минско поље дилемом да ли је завршетак заправо крај револуције или је то почетак контрареволуције. Пракса је показала да нови поредак не функционише сам по себи на премисама које су подразумевале прогрес као да је научно доказан. Насиље је одиграло улогу калоричног горива нужног за развој новог друштвеног поретка.

Године 1968. наступио је слом друштва које су формирали победници из II светског рата у сукобу са онима којима је социјална правда била важнија од освојене власти. Нови комформизам опет је успостављен насиљем. Такозвани нормалан живот настављен је у условима где власт добија мандат без ограничења трајања. Та властодржачка идила ипак је имала ограничен рок трајања, а довела је друштво до критичне тачке. Наиме, друштвом се више није могло управљати. Неопходна је постала крајња мера насиља. Рат. Наравно, власт се послужила и тим средством. По сопствене интересе рационално је одабрала рат као промишљени облик деструкције који јој даје прилику да влада, а не да оде са сцене.

Милиони људи, касније жртве, несумњивом већином давали су подршку таквој власти.

Само на кратко, 2000. речи истина и слобода имале су своје право значење.

Србија данас? У мрклој ноћи мало вреди прича о доступности сунчане терасе на којој се једу малине са шлагом. Лишени су живота и улоге у друштву бивши председник Председништва Србије и премијер Владе Србије. Диктатура је замењена демократуром. Тотална је власт странака, а не изабраних представника грађана у Парламенту. Супротно демократији поново је фактички успостављено "јединство власти" Илузије су изгубљене. У коначном, то је добро. Има ли избора за Србију? Наравно да има. Зашто се не би на референдуму проверило шта пунолетни грађани мисле о парламентарној монархији? Слободан избор ће грађанима Србије вратити самопоштовање. Референдум је паметнији избор од новог насиља.

Није тешко да се схвати зашто власти не одговара идеја о парламентарној монархији.

Прво, појављивање монарха-суверена као врховног представника политичке воље пунолетних грађана земље одмах лишава политичке странке могућности да изађу са тврдњом да је власт њихова. Не, власт није њихова већ свих бирача. Друго, монарх-суверен може некажњено у политичкој сагласности са бирачким телом да ограничава или чак распушта органе власти ако одступају од јавно прокламованих циљева и политичког програма или ако их не спроводе. Треће, монарх-суверен има најбоље изгледе да часно представља све грађане.

У равни социјално-класног интереса читавог нашег друштва носилац прогресивног и солидарног законског предлога био је Престолонаследник Александар управо идејом да Двор на Дедињу постане власништво државе Србије, а не њега лично. И да буде отворен за потребе народа и Владе.

Коначно, отац Александра, Краљ Петар II позвао је припаднике "Југословенске војске у Отаџбини" да пређу у редове НОВЈ, под команду Маршала Тита, и да се боре против окупатора за ослобођење земље. Кроз своје жртве, кроз своје борце, кроз континуитет деловања Александра II Карађорђевића, Србија има своје часно место међу победницима над нацизмом и фашизмом. Нико од данашњих политичара нема могућности да представља оно што јесте Принц Александар, због чињенице да у време Републике, односно профашистичке диктатуре С. Милошевића нико од њих није био реална опозиција ни стварна алтернатива. Они који то јесу били нису међу живима: Иван Ђурић, Иван Стамболић, Зоран Ђинђић. Тек ће разјашњење случаја "Телеком Србија" показати како су и данас актуелни политичари тада били позиционирани према режиму С. Милошевића.

2004. је сутра. Можемо да бирамо, још није касно.

Принц Александар је односом према Даворјанки Пауновић показао меру пијетета и толеранције која аутентично сведочи да он може на темељима антифашизма и хуманизма бити на челу Србије, на корист сваког грађанина и међународне позиције наше земље. У том случају и Влада Србије, коначно, могла би несметано да се бави својим послом.

Србија је зрела за историјски компромис или, пак, за нове облике насиља. Уставна парламентарна монархија могла би Србији да врати идентитет и економско-политичку стабилност.